Пише: Мића Вујичић
Етнолог Давид Мазон, главни јунак романа Матијаса Енара под насловом Годишња гозба гробарског братства (издавач: Академска књига; превод: Тамара Валчић Булић) – долази у Ла Пјер-Сен-Кристоф, месташце са шестсто четрдесет девет становника. Село зове Дивља мисао, води анкетарске разговоре са мештанима, препричава доживљаје из једине кафане. Мучи се са „постмодерним сексом“ преко камере, слаже тетрис, користи дигитрон на компјутеру да се игра инверзивним бројевима.
Узгред, од почетка води дневник!
Писац мења регистре, наратор напушта дијаристичку форму после прве четвртине дела од четири стотине страница, премда му је забавно вођење таквих записа – „имате утисак да причате с неким“.
Слаже ли се Енар са приповедачем? Уводно, наизглед чврсто везивање за „време“, донекле је врста изванредне варке, наговештај питања безвремености; целе историје која овде живи „истовремено“.
Да, живи, свеједно што креће из погребног предузећа.
Сексуалност пужева и братство гробара
„Овај роман истражује скоро сваки облик приповедања, а дневник је један од њих. Теренски дневник антрополога је увек занимљивији од самог његовог рада. Давид Мазон нам се прво представља кроз свој дневник, а затим се враћа чињеницама на крају, у другој врсти приче“, одговара Матијас Енар за Радар.
Сматра да вођење дневника отвара могућност да се ништа не сакрије, да будете потпуно искрени, да се откријете, те да омогућава преображај Давида Мазона. „Такође је врло иронично. У трагању за ишчезлим временом Марсела Пруста неретко се резимира на следећи начин: на крају Марсел постаје писац. Свакако, али он је већ написао 3.000 страна! Ово је иста ствар. На крају, Давид Мазон постаје писац.“
Занима га перверзна сексуалност пужева, размножавање бескичмењака, нарочито глиста – од почетка се у причу увлаче црви и патуљасти пужеви. Наш саговорник се смеје. Питали смо како се отворио рукопис. Да ли је чуо да негде стварно постоји председник општине, гробар по професији, налик његовом лику Марсијалу, што каже: „Знате, у мојој струци, човек нема често прилику да се смеје…“
Напомиње да је све измислио. „Различито је порекло прича у књизи. Географско порекло, регион у ком сам одрастао, на западу Француске, око града Ниора, на рубу мочваре.“
Плод маште је да постоји удружење гробара?
„Братство гробара, на пример, долази из Прага! Управо у синагоги, у Прагу, открио сам постојање братства гробара: ту су биле слике из 17. века које су представљале Годишњи банкет братства гробара. ‘Да се утеше због свог тужног занимања, гробари сваке године приређују себи велики банкет’, писало је испод слике. Тако је све почело.“
Значи да добитник Гонкурове награде за Бусолу 2015. године, рођен 1972, романописац који иначе живи у Барселони, а студирао је персијски и арапски језик, и дуго боравио на Блиском истоку – истражује пре писања. Сви поменути модели мртвачких ковчега указују на рад на терену – додајемо – уз необичну молбу.Ако је измислио специјалну серију ковчега каквој припада врста са називом „Сан Ремо“ – нека не открива, нека заувек остане дивна фикција.
Прича да је скупо платио да учествује на годишњем сајму погребника у Паризу. Тамо је открио читав свет, све врсте: „Укључујући повезани ковчег, Wired Coffin, са интернетом: не само да можете током церемоније да емитујете слике и музику на малом екрану интегрисаном у ковчег, већ можете да користите интернет под земљом, ако нисте заиста мртви. Можете да пошаљети поруку на Воцап да дођу по вас или пратите омиљену серију на Нетфликсу, ако не желите да се вратите у живот. Све док ваши наследници плаћају претплату. Кунем се да је то истина.“
Реинкарнација благослов за писца
Желећи да испуни циљ тезе („разумети шта данас значи живети на селу“), наш антрополог Мазон кроз снимљене разговоре упознаје становнике варошице, њихову историју – постепено гради карактере и открива везе међу њима, узимајући за главну тему повест и судбину француског села.
Од почетка сви стоје са две ноге на земљи, па одједном почну да се реинкарнирају – душа свештеника Ларжоа почива у вепру.
„Реинкарнација је веома важна! То је кључ. Замислите да прекрајате историју Србије оног дана када схватимо да реинкарнација постоји? Шта су били наши краљеви, наши хероји, наши политичари у претходним животима? Жене, животиње. Пужеви које су деца згњечила, узлетеле птице које су оборили ловци, дрвеће које су посекле дрвосече, поносни витезови у борби против Турака, сељанке које обрађују њиве, кромпир извађен из земље… А шта ће сутра бити ти наши великани, наши моћни политичари? Они које тренутно обожавамо? Влати траве које је пасла крава, страшне бубе, бића заслепљена патњом. Реинкарнација, дакле, дозвољава потпуну промену парадигме ’Благослов је за писца’. (И за грађанина који сања.)“
Није тешко уочити да је џиновски ерудита Матијас Енар стваралац раблеовског апетита. Снагу овакве похвале знаће да препознају они што нису нарочити гурмани на ручковима после сахрана или помена, метафорички говорећи.
Слагање неспојивог
Есејизирајући о Раблеу, Миливој Солар, поред осталог, размишља о претеривању као стилском средству, пародији као техници изокретања, изобличавању везаном „за такозвану гротеску“, комици…
Француски књижевник успева да сложи редове о друштвеним класама, имигрантима, сексуалности, храни, жељи, вери, бриселској политици, односу државе према пољопривредницима, те да уђе у лирске описе („…на обали воде клече, да би опрале своју косу, погнуте гране жалосних врба“) – притом нигде не испадајући из ритма, идући до крсташких ратова и даље.
Међутим, онако како у радњу укључује реинкарнацију, не повлачећи са собом расцветале елементе фантастике, тако између корица вешто слаже дотле неспојиво.
Од НДХ до Хрватске: Ревизионизам као државни пројекат
Нигде се не ломе ноге лешу да стане у прекратак сандук – да искористимо детаљ из уводне целине.
Он тепа мотору на коме шпарта по околини – свом Џолију Џамперу, помиње у истој реченици и Лисјена Фројда и Каравађа. Без сумње, многе друге писце, при чему су изгледа Клод Леви-Строс и Бронислав Малиновски битнији од осталих.
Део белешке од 17. децембра: „Шта да радим? Шта би урадио Малиновски? Сигуран сам да би Леви-Строс био шампион у видео-игрицама. Какво срање од занимања, антрополог. ’На коју год страну човек да се окрене, види се град Либурн. То је реченица Онезима Реклија у Подели света’…“
„Не, никако“, не слаже се. „Малиновски и Леви-Строс појављују се врло мало у књизи. Они су далеке тачке светлости, помогли су нам, својевремено, да разумемо свет. Али свет се променио, начин на који га гледамо се исто променио. Они припадају музеју прошлости.“
Шеснаести „Крокодил“
Од 21. до 23. јуна, у Београду, у амфитеатру и парку испред Музеја Југославије, одржаће се шеснаести фестивал „Крокодил“. На главној бини читају: Нађа Петровић, Марко Томаш, Матијас Енар, Фарук Шехић, Филип Грујић, Андриј Љубка, Арнон Грунберг, Никола Маџиров, Хасан Бласим и Дора Шустић, док у „ПичПрич Специјалу“ приповедају Јана Јакимовска, Лила Милић, Мима Симић, Маркиза де Сада, Јелисавета Благојевић и Моника Херцег. Гости „Софа интервјуа“ су Брајан Рашић, Дубравка Стојановић, Феђа Штукан, а у музичком делу наступају Дуда Буржујка, Јелена Петошевић, Ане Пашка. Програме воде Мима Симић, Дашко Милиновић и Румена Бужаровска. Цео програм, уз сатнице догађаја у „Дебатној“ и „Дечијој зони“, доступан је на сајту крокодил.рс.
Извор: Радар
