Пише: Стефан Славковић
Редовна годишња скупштина Српске академије наука и уметности одржана је у нередовним околностима које су се, с обзиром на своје седмомесечно трајање, у перцепцији дела јавности чак и нормализовале. Није ово коментар о чињеници да се први пут од 2012. види како у пракси изгледа потпуна ресурсна надмоћ власти Србије, или заробљеност институција – напредњачки десант на државу и спроведен је баш за прилике попут ове, када некако од затвора треба спасити белодано одговорне за смрт шеснаесторо људи – већ је цртица о томе шта САНУ (може да) каже и како се о њој прича. Наиме, на седници 29. маја, тројица академика одржали су говоре чији су одјеци, као у игри глувих телефона, добили различита тумачења, баш зато што су адресирали нередовне околности у којима је одржана.
Слободан Вукосавић упозорио је да ће САНУ изгубити улогу стуба интелектуалног и културног живота Србије ако не стане уз академску заједницу која је на ударима, што финансијским, што репутационим, што физичким. Радомир Н. Саичић је упитао да ли чланови Академије смеју да се жале што се њени савети не слушају довољно ако појединци – попут Беле Балинта – суделују у кројењу незаконите уредбе којом се научни рад на универзитету свео на 12,5 одсто укупног, што је омогућило умањивање плата професоријату. На концу, Душан Теодоровић навео је зашто сматра да чланови САНУ треба да потпишу иницијативу за оставку председника Александра Вучића, чији би одлазак представљао почетак излаза из друштвено-политичке кризе.
Шеф Српске напредне странке и бивши премијер Милош Вучевић није коментарисао Саичићев и Вукосавићев говор, али јесте Теодоровићеву иницијативу, коју је прогласио лажном вешћу. Истини за вољу, није цела Академија тражила Вучићеву оставку, што се могло закључити из штурих опрема чланака, али није баш ни пука противрежимска пропаганда. Њена будућа тумачења највише ће зависити од тога колико ће потписника бити до 16. јуна. Довољна бројност извесно би повратила део пољуљаног угледа институције о којој је незадовољни део Србије први пут после дуго времена говорио похвално. „Зашто САНУ ћути“ било је не до краја оправдано питање, баш као што ни „САНУ се коначно изјаснила о протестима“ није потпуно тачна опаска. Академија је била и остала скуп разноликих људи, а када понегде и пише да се по неком питању „САНУ огласила“, реч је о појединачним академицима или њеним одборима. Речју, најзначајнија институција Србије до сад није заузимала јединствене ставове.
Логично је, онда што је стрепња многима дубља од наде, укључујући и самог Теодоровића.
„Не очекујем да свих 135 редовних и дописних чланова Академије потпише иницијативу, можда ни већина, али сам желео да подигнем знак за узбуну. САНУ је најстарија и најзначајнија научна и уметничка институција у Србији, њени чланови су старији људи и остварили су велики допринос у својим пољима, иако често нису сагласни по многим питањима. Ипак, верујем да је ситуација у Србији ужасна и да може да постане још лошија, па сам мислио да би ма колика група академика која би стала иза мог саопштења ипак имала специфичну тежину. Тиме би се послала подршка студентима и професорима, јединим чиниоцима који имају знање и енергију да стање промене набоље, а смањила би се и могућност даљих непочинстава власти“, каже за Радар Теодоровић.
Буђење и зимски сан
Као што се иницијатива нашег саговорника не може тумачити као „буђење Академије“, не може се рећи ни да је САНУ до сад спавала зимским сном – било појединачно, било на нивоу различитих тела, оглашавала се о бројним проблемима Србије уназад неколико година, а чињеница да се, како је Саичић рекао, њени ставови не узимају за озбиљно, више сведочи о урушавању утицаја под СНС-ом него о њеној окошталости.
Рецимо, како је и за чију ползу прошли председник Академије Владимир Костић 2021. године више недеља проглашаван издајником због става да нико у Србији, па ни Српска православна црква, нема тапију на истину по питању Косова, те да је најважнији задатак достојанствено сачувати тамошњи српски живаљ? Како је његов презимењак Ненад, као противник пројекта „Јадар“, у прорежимским медијима добио етикету „Ћутиног сарадника који се противи напретку Србије“? Недавно преминулог Љубу Симовића напади су заобилазили, ваљда због година и важности у историји српске културе и политике, иако се у сваком јавном излагању врло критички изјашњавао о режиму. С друге стране, сам Теодоровић често трпи увреде, и то дуго, као када је, на пример, као председник Одбора за универзитетско образовање САНУ, говорио о опасностима „предаторских“ научних часописа. Било је то 2017, док је још било замисливо да га Политика зове због изјаве. Примера појединачних наступа је много, баш као и потоњих медијских хајки.
С друге стране, литијумско питање било је „тренутак буђења“ референтних одбора САНУ, будући да су почетком 2022, након еколошких протеста, прво уприличили научне скупове о утицају рударења и прераде јадарита на животну средину, а потом закључке објавили у зборнику који нико у власти и Рио Тинту извесно није ни прелистао. Горе би било да јесте, будући да је тачка на пројекат „Јадар“ у лето 2024. противзаконито преиначена у запету, а потом и избрисана, упркос јасним упозорењима академика. У јуну прошле године, Академија је стала у одбрану Београдског сајма и Генералштаба које би требало да „поједу“ Београд на води, односно Трампов хотел. Одбори за високо образовање и за науку су четири месеца касније захтевали повлачење измена Закона о високом образовању којим би се државним универзитетима као конкуренција заобилазно довели инострани, упитног квалитета. Као и пројекат „Јадар“, ове измене, иако испрва повучене, враћају се на дневни ред под палицом новог министра просвете Дејана Вука Станковића. САНУ прича, грађани се противе, власт меље, мало застане, па укруг.
„Не мислим да се расположење у последњих седам месеци драстично променило међу члановима САНУ. Свако од нас има своју савест и капацитет да разуме тренутак у којем се налазимо. Има и одговорност пред студентима. Нисам сигуран да се у САНУ разуме озбиљност опасности, јер лично немам никакву сумњу да би Вучић, после свега, угасио универзитете кад би му то било потребно. С друге стране, има и оних који су се свесно ставили у службу таквог режима, попут академика Балинта“, каже наш саговорник.
У колоплету ситних привилегија и искрених уверења, САНУ се поново указује као институција чије је чланство по разним питањима подељено, као и скоро сваки пут од њеног оснивања.
Историјске паралеле
Прошлост нуди обиље референци које се понегде граниче с паралелама са садашњим тренутком. Шеснаесторо чланова САНУ је 1985. године припремало нацрт Меморандума који је адресирао економску и политичку кризу која је осамдесетих изједала СФРЈ, али под кринком српског питања унутар федерације. Украдени нацрт је 1986. године објављен у Вечерњим новостима, и, док су неки у тексту видели мапирање националних тензија, други су у њему видели стратешки документ српског руководства којим је ваљало учврстити централизацију и успоставити надмоћ Србије. Наредне године, државна безбедност је потурила пасквилу Војко и Савле, чије је објављивање у Политици додатно поделило САНУ, али и отворило простор за партијску контролу над институцијом.
Академија је тада и званично добила етикету режимског репетитора – и тачно је да су многи њени чланови учествовали у националистичким тирадама – али је помало у запећак сећања запао низ примера њене отпорности пред аутократијом.
У марту 1991. године, једанаесторо академика обраћа се студентима код Теразијске чесме, а Борислав Пекић је дан касније повређен у сукобу с полицијом. У новембру исте године, осамнаест академика захтева неодложан прекид грађанског рата, а у мају 1992. године, осам чланова САНУ учествује у оснивању опозиционе грађанске коалиције ДЕПОС. Врхунац њиховог деловања оличен је у јуну, када је 65 академика на седници Скупштине САНУ захтевало оставку Слободана Милошевића због ратне политике. У истом, врло трусном месецу, поједини подносе апеле против опсаде Сарајева, учествују у сазивању масовног Видовданског сабора, а Симовић и Никола Тасић у оквиру делегације ДЕПОС-а Милошевићу уручују захтев за оставку.
У октобру, појединци учествују у писању политичког програма ДЕПОС-а, који Симовић сажима у једну реч – демократија. Било је узалуд, данас се зна, па ће 36 академика јавно протестовати у фебруару 1993, из разлога који личе на данашње: „самовоља власти, притисци у јавности, насиље и несигурност, сејање страха“.
Ако досадашњи ток деведесетих не звучи довољно познато, то ће се сигурно променити с подсећањем на новембар 1996, када је шест академика у групи јавних личности јавно позвало бираче на гласање за коалицију „Заједно“ на локалним изборима. Свега пет дана касније, њих тридесеторо упутило је подршку студентским и грађанским протестима против изборних манипулација и фалсификовања гласачких листића.
Њих осамнаесторо ће у јулу 1998. јавно иступити против радикалског Закона о универзитету и отпуштања професора, а у октобру 1999. године, њих 57 ће поново, по други пут, захтевати Милошевићево одступање.
Ми нисмо анђели
Пажљиви записничар активности САНУ и њених чланова током деведесетих био је покојни Предраг Палавестра, који је прикупљене податке 2002. нудио разним новинама како би очистио „истину од кукоља“. Дводелни текст „Гола факта“, међутим, нико није хтео да објави, и то је учинио „Глас САНУ“, тек 2017. године. Разлози необјављивања – неексплицирани, али почетком двехиљадитих, још се тражило црно-бело тумачење рецентне прошлости у којем је САНУ остао на тамнијој страни. У закључку текста, Палавестра пише да „може да разуме, па и оправда… опрез, па чак и опортунизам новинара и уредника“ који нису хтели да га објаве, али да „мисли да мора постојати граница испод које више нема достојанства“.
„Као интелектуалци и ’творци мишљења‘, ’просвећена мањина‘ и ’духовна елита‘, ми смо сви одреда одвише мали и безначајни и не можемо да утичемо на главне историјске токове, не можемо да премештамо хемисфере, заустављамо точкове историје, нити да мењамо речне сливове. Али бар можемо да одредимо границу трпљења и личног и грађанског понижења испод којег се не иде. У свакој академији наука, свуда у свету, сакупљени су паметни, вредни и у својој струци заслужни људи, али треба знати да то нигде нису анђели. Према њима и њиховом понашању нигде се не утврђују морални стандарди нације, заједнице или друштва“, закључио је Палавестра у настојању да понуди детаљан увид у активности Академије и њених чланова током деведесетих.
Саичић је у свом говору тренутну ситуацију у Србији описао као „избор између добра и зла“. Остаје да се види колико ће потписника Теодоровићеве иницијативе бити након 16. јуна.
Извор: Радар
