Пише: Стефан Синановић
Мада је, од неких двадесетак повезаних прича које је Хемингвеј написао о своме полуфиктивном, „second-self“, јунаку, Нику Адамсу, најпризнатија, и у антологијама најзаступљенија, чувена дводјелна „Велика река са два срца” некако сам, за свој грош, увијек највише цијенио двије поетички, па и биографски, нарочито драгоцјене минијатуре: „Завршетак нечега” и „Ветар дува три дана” (прев. Вера Илић).
Обије написане 1925. и објављене, отприлике, истовремено, приче казују о Хемингвејевом познатом алтер-егу који, таман што је изашао из емотивне везе с вјереницом Марџори, јесење дане проводи у брвнари и, уз Честертона, бејзбол вијести и ирски виски, шкрто контемплира о животу.
Не само што ми се чини да је писац у њима готово до поетичког зенита извео своју особеност минималистичког поступка, тј. своју такозвану „теорију леденог бријега” којом је, с релативно мало ријечи и концизно, варирао највише теме и мотиве, већ и јер би у њима читалац вичан српској књижевној традицији могао лако да уочи пар лијепих и сигнификантних подударности са суматраистичким свјетоназорима Милоша Црњанског.
Здравице Хемингвејевих јунака, рецимо – „Господо, ја наздрављам у част Честертона и Волпола!” или „Господо, у здравље риболова!” – снажно наликују, тако, на пролошку линију Црњанскове, пар година раније написане, познате „Апотеозе”; као што би, слично, емотивни профил Ника Адамса, у односу с Марџори, многог читаоца лако могао да подсјети на пасаже „Романа о Лондону” о релацији Николаја Рјепнина и његове сапутнице Нађе.
Тек, суштински, чулна хармонија коју Ник остварује сам, животом у природи, макар онако како је суматраизам као феномен тумачио Новица Петковић, понајбоље оцртава Хемингвејева иманентна гледишта која подсјећају на нашег великог писца.
Лијеп је, у том смислу, призор из прве приче: док на ријеци окончава емотивну везу са својом дјевојком, Ник Адамс – „Чуј, плаче месец млад и жут/Слушај ме драга последњи пут” – не гледа у њу, већ је загледан у мјесец који се успиње изнад удаљених брјегова.
Аmor fati: примјећујемо Црњансков етеризам у њиховом растанку и видимо Ника који, на овом мјесту и у животу, остаје сам. „Серенату” и суматраистичке моменте, међутим, чујемо и у наставку јер сљедећа Хемингвејева проза почиње у кишном воћњаку и аутор, иначе познат по ситничавости у дескрипцији, повлашћено мјесто, чак и описом, даје вјетру, шумама крај језера и пољима у његовом подножју, а читаоци поново чују, или још боље, осјећају:
„Слушај ветар са лишћа свелог, жутог.
Певаће ти: да сам ја љубио јесен,
а не твоје страсти, ни чланке твоје голе,
но стисак грања руменог увенутог.”
Пригодни су Црњанскови стихови, овдје, и у контексту доцнијег признања Ника Адамса, након што је отишао од Марџори, о љубави коју гаји према јесени, за њега најљепшем добу године, у предвечерје јесењих олуја.
Међутим, подударности нису само поетичке природе и не завршавају се тек на линији архитектонике текста или мотива: неколицина Хемингвејевих биографа (в. „Ernest Hemingway: A Life Story“, Carlos Baker, 1969: 64), наиме, пише о краткој љубави која се збиља догодила између писца и извјесне Марџори Бамп у љето, 1919. (неко би се овдје досјетио и датума објављивања Црњанскове „Апотеозе” као и године изласка „Лирике Итаке”) у Хортон Беју, вароши на чијим се рубовима дешава највећи дио прича о Нику. У питању је прва Хемингвејева посљератна романса из времена личног осјећаја безнађа и пољуљане вјере у хуманизам генерације коју је, разговарајући с писцем, Гертруда Стајн за сва времена означила „изгубљеном”.
Нараштаја који се затекао, не само у близини барута историје, него и у тренутку у коме су срећни завршеци ријетко били могући. Изгубљена је, готово једнако, у смислу континуитета с књижевним претходницима, али и у још неколико важних аспеката, била и Црњанскова повратничка генерација (Растко, Тоша Манојловић, Сибе Миличић итд.) чији представници животне утјехе умјесто у, за њих, потрошеним и превазиђеним парнасовско-симболистичким доктринама или романтичарским увјерењима, налазе у космичкој чежњи за даљинама и у својеврсном личном ескапизму.
И Црњански и Хемингвеј, пристигли из свјетске кланице, чини се, дијеле понегдје своје, не само књижевно већ и животно „вјерују”.
Љубавни живот два писца био је, пак, понешто дијаметралан. Црњански, убијеђен у узвишене врлине и идеале попут лојалности, провешће свој вијек с једном изабраницом, својом Видом; док се Хемингвеј женио четири пута. Знамо да је једна од посљедњих Хемингвејевих љубави, макар поријеклом и по свему судећи, била наше горе лист. Адријану Иванчић, музу која ће битно утицати на роман „Преко реке и у шуму” (у коме ће, милошћу писца, добити име Рената) али и дизајнирати корице за прво издање Хемингвејевог најпознатијег текста „Старац и море”, писац је упознао у Венецији (и на том бисмо мјесту могли да чујемо Црњанскове стихове о Серенисими: „…гондола једна ћутке је скрије у бездане воде Венеције” или можда дјелове његове поеме о Његошу) али ова љубав неће бити крунисана браком.
У часу свога трагичног утихнућа, Хемингвеј је имао шездесет једну годину и свога српског савременика, иако шест година млађи, по властитом избору – није надживио. Нисам сигуран да ли се ико, у компаративном контексту, бавио суматраистичким елементима његовог опуса али та је тема, видимо, вишеструко примамљива и инспиративна за различите научне захвате. Ипак, кад размишљам о њој, пада ми на памет још један нарочито значајан и допадљив детаљ.
Често се, наиме, када је ријеч о Хемингвејевом гробу, на коме се окупљају поштоваоци, луталице и остали литерарни „залудници” и ту остављају пића које је писац волио (уздравље смрти!), књиге које је читао, кованице, бејзбол лопте или боксерске рукавице (због спортова које је волио), помиње кратки епитаф који је, својом суштином, суматраизам сам собом, а чији је садржај такав да би, у великој мјери, могао да одговара и Црњансковим споменицима, и он каже:
„Највише од свега што је волео је јесен,
лишће жуто на памучном дрвету,
лишће које плута потоцима, пастрмке
а изнад брда,
високо плаво небо без ветра.
Сад ће заувек бити део њих.”
У питању су, заправо, стихови које је Хемингвеј написао доста раније, тридесетих, и посветио тада, на молбу његове удовице, свом преминулом пријатељу Јуџину ван Гајлдеру. Данас је текст ове лијепе еулогије и на Хемингвејевом споменику у Сан Валију у Ајдаху. Скитнице и пред њим, као и пред пишчевим почивалиштем, једнако спуштају шешире или оставе понеко издање његових омиљених аутора, Марка Твена, Стендала или Толстоја.
У контексту поетичких својстава или животних вриједности које су дијелили, а које, прије свих, укључују и храброст као једну од најважнијих мушких врлина, можда би, на истом мјесту, некад — пошто српски писац, наиме, алкохол није цијенио — могао да се, међу кованицама и увелим јесењим лишћем, нађе и понеки примјерак Црњанскових рукописа. Ја бих бирао „Дневник о Чарнојевићу“. Било би пригодно и мислим да би се Хемингвеју допало. Amor fati.
