Пише: Стефан Лакушић
Добар комшија или макар онај који није склон да направи штету је злата вриједан. Док неке комшије остају добре воље и поред неслагања око уписа у катастар, друге постају смртни непријатељи након преврнуте саксије од стране кућног љубимца. У међународним односима комшија је једнако битан, посебно онда када (перципира да) има одређену надмоћ.
Хрватска је у предвечерје наших преговора за придруживање ЕУ испоставила више услова од којих су се неки волшебно појавили управо сада. Неки од ових захтјева су више, а неки мање легитимни, но хрватски политичари имају право да се боре за оно што виде као своје националне интересе. Изгледа да је хрватска страна у своју политику јако интегрисала „дух добросусједских односа“. До те мјере да, као и остали духови, не постоји.
С друге стране, од Црне Горе се тражи дуг добросусједских односа којим смо награђени у виду осам званично изнијетих услова. Дозволите да примијетим да је зачуђујуће како црногорска страна приступа овим захтјевима. Као да постоји устручавање од постојања националних интереса, од којих неки попут границе на Превлаци спадају у виталне националне интересе. У дипломатији постоји принцип реципроцитета, но овдје је потпуно изостао. Одакле то устручавање?
Нећу се овом приликом бавити онима који своје ставове износе из лукративних побуда, нити онима који сматрају да, ако нешто кажете против хрватске спољне политике, то аутоматски значи да сте великосрбин и не могу да изађу из бинарног посматрања стварности. Бавићу се онима који добронамјерно полазе од претпоставке да ће Хрватска уложити вето приликом доношења одлука на нивоу Европског савјета или неће ратификовати уговор о приступању у сопственом парламенту. Управо њима ћу рећи једну малу тајну коју зна свако ко иоле прати свјетску политику – такав исход теоријски јесте могућ, али се то, потпуно извјесно, неће десити. Максимум који Хрватска може да постигне је ограничено успоравање процеса и утицај на изборни резултат у Црној Гори. То што јој је дато преко максимума кроз испуњавање појединих услова, одлука је црногорских власти из њима знаних разлога. И то им није дато у оним питањима која могу бити легитимна и имати заједничку прогресивну вриједност попут расветљавање судбине несталих лица и евентуалних ратних злочина, већ за увелико спорно преименовање базена и очување плоче у Морињу.
Небојша Поповић: Може ли Загреб против Брисела – Црна Гора као тест европске моћи
Кренимо редом. Европска унија је имала више кругова проширења, што важи и за њене претходнице – европске заједнице. Сваки талас проширења пратили су одређени изазови. Познато је одбијање Де Голове Француске да Уједињено Краљевство постане чланица из страха да би могла бити амерички тројански коњ, утицати на редистрибуцију моћи те смањити пољопривредне субвенције. Дакле, Француска је 1960-их година два пута уложила вето на приступање Британије ЕЕЗ. Насупрот томе, имамо и један „контра-вето“. Почетком овог вијека имали смо такозвани „Биг Бенг“. У плану је било приступање десет нових држава чланица. Најупитније је било приступање Кипра због неријешеног питања граница и оштре поларизације двије доминантне етничке групе – Грка и Турака. И стварно, Грчка је запријетила да ће ставити вето на улазак осталих девет држава ако и Кипар не уђе у ЕУ. Или све или ништа, на мањак штрикова се заборавило и Кипар је постао пуноправна чланица.
Нешто касније, имали смо питање границе на мору између Словеније и Хрватске. Словенија је блокирала Хрватску на путу ка ЕУ док гранично питање није повјерено Сталном арбитражном суду у Хагу. Након уласка Хрватске у ЕУ, имали смо скандал који је свједочио о утицају словеначке стране на судије, због чега је овај процес трајно компромитован. Пресуда касније није прихваћена од стране Хрватске. Погађајте шта би се десило да дође до пресуде по питању границе у корист Црне Горе…
Да ли је Словенија успјела да спријечи Хрватску да уђе у ЕУ или да овим путем ријеши погранично питање? Не. Да ли ће Хрватска успјети да спријечи Црну Гору? Хрватска није ни Француска, ни Грчка, а ни теме које су спорне никако не могу парирати онима које су мучиле тадашњу Француску или Грчку. О чему се ради, најбоље је рекао њемачки канцелар Мерц – мања локална питања која су рјешива.
Зашто домаћа јавност и добар дио политичке елите више слуша шта кажу Пленковић и Грлић Радман, а не шта кажу кључне европске адресе, остаје предмет спекулације у коју се нећу упуштати. Оно што је извјесно јесте да не треба трчати у испуњавање хрватских захтјева и да међудржавна питања треба одвојити од процеса ЕУ интеграција. Наравно, Хрватска ће настојати да их укључи у овај процес, но неријешених граничних питања између држава чланица има „ко камења испод моста“, што би рекла Зорица Брунцлик. Остали захтјеви су, са становишта процеса који се одвијају на европском нивоу, минорни.
Рецимо и то да ово није први пут да нека држава блокира чланство Црне Горе у одређеној међународној организацији. Прије свега петнаестак година имали смо Украјину која је успорила приступање Црне Горе Свјетској трговинској организацији (СТО). На крају је ово питање помјерено на билатералу и Украјинци су добили одређене уступке, а Црна Гора је ушла у СТО. Но оно што овај случај јасно разликује од хрватско-црногорских односа је то што тада нисмо имали јаку и јасну подршку најутицајнијих држава СТО, као што је данас случај са најмоћнијим држава ЕУ.
Војин Грубач: Одбацити уцјене и одговорити Хрватској њеном декларацијом из 2011. Године
Сумирајмо. Да ли се интеграциони процес може зауставити зависи од тога колика је моћ онога ко тражи заустављање, колико су јаки аргументи за то заустављање и, најважније, да ли постоји воља најмоћнијих актера да се одређена држава интегрише у ЕУ. Иницијатор блокаде у конкретном случају јесте земља која спада у мање чланице ЕУ и нема значајну војну или економску моћ, спорна питања спадају у „мања локална питања“, а из саме ЕУ и њених најмоћнијих држава долазе сигнали да се жели проширење, на шта упућује и шири међународни контекст.
Дакле, црногорски политичари не би требало да провоцирају другу страну, али ни да остају нијеми на провокације. Такође, испуњавање услова Хрватске нас неће приближити ЕУ, а још мање минимуму државног достојанства. Умјесто тога, процес лобирања у осталим државама чланицама ЕУ, у коме се представља црногорска позиција о овим темама, треба да буде снажан и аргументован. То је далеко важније од тога шта ће неки хрватски или црногорски политичар рећи.
