Пише: Стефан Алексић
Бриљантни коментар Бориса Будена стар је неколико година, али је и данас исто тако актуелан – геополитичка позиција периферије данас примарно значи да ћете бити претворени у јаловишно подручје на које се отпрема (и) физички (али и политички и економски) отпад процеса играња еколошке свести тамо негде у метрополама, да је у геополитичком простору Европе за то делегиран простор једне мање земље на Балкану и да се сада жртвује нека тамо Србија да би се Немачка играла хипи комуне.
Прошла је скоро читава година откако су медији пренели тада помало изненађујуће саопштење компаније Рио Тинто којим је најављен mothballing (паузирање) пројекта Јадар. Помислили смо тада да смо победили у рату, те да смо се ове компаније отарасили мање више трајно и да нећемо постати јаловиште за велику Немачку индустрију. Али – само смо помислили. И то изгледа поприлично брзоплето и погрешно те изгледа да ће славље бити поприлично краткотрајно. Јер иако од ње ни гласа нисмо чули ових неколико месеци – можда би требало да почнемо да звонимо на узбуну.
Јер одвећ смо лако тада тапшали једни друге по рамену, честитали на отпору и војводосердарили наоколо – али смо својевремено имали и хетеродоксне закључке: да је Рио Тинто отишао (а то је моје мишљење, не морате да се сложите) примарно не због несаломивог отпора који смо организовалли неки ми – већ због баналне неповољне економске калкулације и првенствено због тога што се тржиште литијума тада налазило у правој правцатој були; те да постоји опасност да ће се злокобна компанија и пројекат вратити само ли се мало побољшају услови на тржишту.
Свака индивидуална донација нам помаже да наставимо да радимо у јавном интересу. Донирај из земље или иностранства.
Јер Investing.com (а и сви остали посвећени берзанским трендовима), тако, извештава да је цена литијума на светском тржишту таква да се релативно стабилно приближава оном периоду из оних рекордних 2020., 2021. и 2022. – када је пројекат Рио Тинто у нас плануо, интензивирао се и изазвао то што је изазвао. Цена још увек није достигла те нивое, али тржиште литијума је, како то кажу економисти, скакало темпом од чак 40 пројектованих процената годишње, што је невероватни скок. Дакле, након озбиљног пада крајем 2024. и током 2025. године, спот цене (цене на берзама у тренутку куповине) литијум–карбоната и литијум–хидроксида су снажно порасле – око три до четири пута – премашивши неке бројне психолошке и инвестиционе границе и подстакавши листом све рударске компаније да поново покрену претходно обустављене погоне широм света. Па тако Рио Тинто нешто агресивније гура пројекте у Аргентини и Канади од којих су неки били паузирани управо у оно време када и наш пројекат Јадар. Такође, поново се отварају и бројни други – такође паузирани у отприлике исто време – литијумски рудници других компанија: Bald Hill у Аустралији, Finniss пројекат, Ђијангџаво, Нгунгају…
Овог пута, међутим, изгледа као да ће се цена литијума задржати на релативно високом нивоу позамашно време – на дугорочност раста указује и то што скок није толико нагао као пре шест година, што имплицира да иза њега не стоји краткотрајно берзанско одушевљење. Јер генерално се узимало да су главна покретачка снага батеријске индустрије и раста цене литијума – аутомобилска индустрија и рапидна електрификација саобраћаја.
Али то је – испоставља се – било и погрешно мишљење. У међувремену је и само тржиште електричних возила имало осетну контракцију, купци су полако али сигурно почели да схватају да су електрични аутомобили поприлично лоша инвестиција, али видимо да то ипак није условило и трајни пад батеријске индустрије. Јер оно што овога пута гура потенцијалну јадарску еколошку девастацију су примарно потези и стратегије великих електроенергетских система (а међу њима – зелене политике једне европске земље посебно). У делу се држава (примарно богатих и посебно оне европске најбогатије – и то није ни најмање случајно), наиме, као примарно решење енергетских проблема узима комбинација обновљивих извора енергије и акумулације и то се решење кроз европске институционалне политике гура и у остатку Европе: ветар, солар и батерије.
Њихове су предности, успут да кажемо, очигледне, примамљиве али у суштини и веома танке те се дају свести на само две ствари: нулти карбонски отисак у тренутку производње и веома ниску цену инсталираног капацитета (дакле – снаге) по производној јединици. Један мегават соларних панела, тако, може бити и изузетно јефтин, драстично јефтинији од било које алтернативе (и тиме и привлачан за инвестирање и веома брз за повратак инвестиције) узме ли се израчунати његова цена по мегавату те тиме и веома погодан за релативно брзе инвестиције (али ми додајемо и да је он згодан и као изузетна маркетиншка фора која се лако да увалити онима који не разликују мегават од мегаватчаса).
Но, знате и сами: плаћање на мосту и на ћуприји. Проблем је у испрекиданости, непредвидивости и неуправљивости великог броја обновљивих извора енергије и углавном веома ниском капацитетном фактору – проценту енергије која се у реалним условима операција може добити из извора у односу на теоријску стопостотну производњу – ових извора енергије. И док је код извора као што су термални извори (електране) он између 60 и 80% (што у великој мери зависи од старости електрана), у хидроелектранама око 35 – 50%, код ветрогенератора 20 – 30%, у соларним електранама је он око 25%. Односно 25% је у теоријски најбољим могућим условима. У реалнијим условима Европе – око 15%. У просеку током године. Зими само око 2 – 4% (пример Немачке). У просеку током целе зиме. А често може бити и 0%. Заправо он је нула процената сваки дан – пола дана; односно кад је ноћ.
Стефан Алексић: „Покрет за народ и државу“ илити ћуд и длака
А то значи да производни капацитети морају да буду далеко већи (за најнезгоднији део године – око педесет пута већи уколико је капацитетни фактор свих извора енергије тако низак) него што је то оптимално потребно; али и да сваки пута када су услови повољни – они производе и далеко више енергије него што је потребно.
Наравно – веома не помаже ни то што неки обновљиви извори енергију производе углавном више онда кад вам не треба (дању и лети) а не производе или производња радикално пада онда када вам треба (ноћу и зими), што се иначе зове и управљивост (dispatchability), односно капацитет извора енергије да га „укључите“ по потреби (од обновљивих извора, оваква је хидроенергија и зато је посебно она – вероватно еколошки укупно најодрживија).
И да би се ова квадратура круга разрешила – потребни су капацитети за складиштење а као решење којем прибегава већина електроенергетских система су велики мрежни гигватски батеријски капацитети.
Они су, пак сасвим недовољни тренутно и очекује се њихова рапидна изградња у скоријој будућности. Рецимо, на локацији Брокдорф на којој је својевремено радила једна по много чему изузетна нуклеарна електрана – гради се највећи европски систем батерија капацитета 1600 мегаватчасова (онолико струје колико је тај Брокдорф производио за сат и око 15 минута) и снаге око 800 мегавата (дакле, она отприлике два сата може да даје снагу еквивалентну око две трећине тог истог Брокдорфа. Који је, успут, сматран једном од најбоље изграђених нуклеарки у историји, неколико пута и светски шампион производње у конкуренцији појединачних енергетских јединица). Пројекат је међутим, за сада само у будућности и на пуном ће капацитету бити тек за десет година али у исто време видимо да ће и тада бити поприлично бедног капацитeта иако ће бити највећи у Европи (капацитет за неких сат–два времена крпљења је потпуно недовољно за услове, на пример, зимске ноћи; да не помињемо евентуалну појаву озбиљније dunkelflaute).
Иначе, да развејемо све илузије о томе да ће нас неке нове технологије спасити – технолошке опције боље и јефтиније батеријске технологије за сада су тек у развоју и велико је питање које ће – и да ли ће – у неко скорије време бити конкурентне оним литијумским – ја сматрам да неће јер све, једноставно, радикално заостају по неким кључним параметрима, најчешће по капацитету по јединици масе и запремине. У том смислу, литијумске батерије су једноставно без озбиљне конкуренције: омогућавају најбоље искоришћење земљишта, ефикасност, животни циклус, економију обима и имају далеко најразгранатији ланац производње и снабдевања. Такође, да одбацимо и још онај последњи мит који се ту и тамо јавља: рециклирање литијумских батерија је изузетно скуп, енергетски интензиван процес, па не би требало очекивати да он икад – и свакако не у неко скорије време – елиминише или чак и осетно смањи потребу за новим, изрудареним литијумом.
Немачки саветник као Вучићева сенка: Литијумски договори и интереси немачке привреде
Што се тиче осталих акумулацијских технологија – хидроакумулација је одлично решење да није једног јединог проблема: једноставно може да се изгради само на веома ограниченом броју места; водоник као облик акумулације – одлично, али захтева изградњу читава два нова индустријска и инфраструктурна слоја: онај намењен производњи водоника и онај намењен потрошњи.
И тако даље и тако даље – другим речима: електроенергетским системима ослоњеним на обновљиве и неуправљиве изворе енергије у непосредној будућности ће бити потребне сумануто велике количине батеријских капацитета, тиме и литијума и што већи проценат енергије буде долазио из неуправљивих (non–dispatchable) извора енергије, то ће бити потребно више акумулационих капацитета и батерија. И не само то – већ што проценат неуправљивих и испрекиданих извора енергије буде растао, прогресивно ће рати и потребе за батеријским капацитетима. Тако да на концу – потребу за литијумом у првом реду више не гура ауто индустрија – која се најчешће налази на оптуженичкој клупи а и реално је стварно најлакша мета – већ структурни захтев и потреба комплексних и државних електроенергетских система који се покушавају ослонити на обновљиве изворе енергије.
А они имају и известан штит од лошег ПР–а, јер је њих теже и таргетирати: за разлику од аутоиндустрије која је омрзнута и злокобна и иначе, па је изузетно лако само додати мало хејта – електроенергетски системи су, пак, социјализовани и у великој мери сви ми као друштва (не само као државе, политички системи и политичко економске формације – заиста као друштва) од њих и зависимо, па је малко теже осути паљбу.
Наравно – има ту доста калкулација и притисак на остваривање тог пројекта није једноставно одраз у огледалу цене литијума (али се солидно поклапа). Једна од ових додатних калкулација које ваља узети у обзир је и она о стабилности владајуће структуре која је мање више неопходна за одржавање симулакрума минималне легалности пројекта (и иначе веома лош имиџ који ова злокобна компанија има. Да није те потребе за имиџом, одавно бисмо ми који се против Рио Тинта боримо висили са бандера) – и она није на завидном нивоу. Но, стабилност на страну – власт показује да јој из руку полако али сигурно клизе конци микрокапиларне контроле становништва и опасних популарних покрета – што је до скоро била њена најозбиљнија предност и разлог веома широке међународне подршке која је веома лако прелазила чак и преко геополитичких интереса, да елементарне скрупуле ни не помињемо.
Бојана Новаковић: Чудно је да Рио Тинто већ није спаковао кофере
Рачунам да је то једини разлог због којег се сада у јавности још увек не чује кампања – али гарантујем вам да администрацији сада неко веома „дише за вратом“, свакодневно поставља питања и још чешће под нос гура графикон који показује цену литијума на светском тржишту и калкулацију губитака са сваким даном одлагања пројекта. А гарантујем вам и да ће челници Рио Тинта 26. октобра бити први посетиоци оног изборног штаба за који се буде процењивало да ће моћи да формира будућу владу и да ће са собом понети исти тај графикон.
Опет, темељни проблем са Јадром остаје: на дуги рок – барем по мом мишљењу – неће бити могуће организовати комплексне електроенергетске системе искључиво око обновљивих извора енергије – њима је потребно сумануто много додатних слојева инфраструктурних индустрија да ће њихов еколошки отисак на крају бити невиђено велики а цена сулуда. Па ће се пре или касније из чисте рационалности одустати од батеријских капацитета као кључног додатног система који остале одржава а цена литијума ће се вратити на низак ниво, овог пута трајно.
Уколико је питање о лекцији о деловању и делотворности друштвених покрета „одоздо“ – улога друштвених покрета одоздо није само у противљењу (јер је релативно слабашно кад је такво – дакле само „не дам“ стратегија), већ оно своју гравитацију има тек онда кад делује у складу и заједно са нешто ширим политичко економским (посебно овим економским) трендовима и струјањима, те да је онолико ефектније уколико успева да гађа посебно болне тачке. То је колико разочаравајуће (јер имплицира да ми као друштва у коначници немамо агентност), толико и еманципирајуће (јер указује како да је зграбимо упркос свему и користећи контрадикције политичко економског система, те како да наше акције начинимо болним и опасним).
Извор: Машина
