Пише: Стефан Алексић
Хоће ли више тај „покрет“? Или можда исти такав генерички покрет са сличним именом и истим људима већ влада Србијом?
Постмодерни и камелеонски карактер садашње власти не би требало да превише изненади – темељне идентитетске трансформације су услед нагомилавања проблема – првенствено социјалних – и последичног нагомилавања социјалног ресантимана нужне сваких десетак година, можда чак и нешто чешће. Пресвлачење, другим речима, није резервисано само за иритантне апаратчике који су усавршили технику прешалтавања, већ је пре неизбежни структурни политички феномен – ако ишта значи и ако указује на евентуално стање у владајућој странци, многи делови садашњег апарата власти вагају и одмеравају па чак завидно гледају и у најновије друштвене покрете, пажљиво мапирајући евентуалне пречице.
И изгледа да је у питању релативно успешна стратегија: свака таква трансформација обезбедила је политички камбек или овакву или онакву стабилизацију (странке, неке мање или више формалне организације или политичко економског система у целини). Па је тако прошло 17 година од претходне велике трансформације – када су се лудаци нације трансформисали у лудаке приватизације – и изгледа да је време за нову: иницијативни одбор „Покрета за народ и државу“ састао се пре само неколико дана и најављено је коначно формирање покрета за – кад другде? – Видовдан.
Шта заправо значи ова трансформација, није за сада баш најјасније, али се из фолклорне опреме солидно испраћене у медијима можда може понешто наслутити. Јер, и ако је само до фолклора – већ су га издали: уколико узмемо датум пријаве организације у Агенцију за привредне регистре, она је настала пре пар дана – 28. марта – тачно три месеца пре најављеног судбоносног датума.
Слободан Самарџић: Вучић неће дати власт без велике несреће, а њу треба избећи
А како смо видели на сајту Агенције за привредне регистре на којем стоји само један документ – статут – покрет настаје „ради остваривања циљева у области савременог развоја и просперитета државе односно Републике Србије и јачање свести о народу и држави“, у статуту још стоји и да су циљеви удружења „подизање свести о значају државе и народне суверености; залагање за просперитет, напредак и модерну државну организацију и промоција и афирмација могућности за допринос развоју народне свести“, да ће зарад остваривања својих циљева прикупљати и обрађивати научну и стручну литературу, те да ће да „организује, само или у заједници са другим организацијама, стручне скупове, трибине, саветовања, семинаре и друге облике едукације“, а најављују се и „волонтерске акције“.
Поприлично, дакле, генерички, исто толико бесмислено и испразно – чисти скуп општих и баналних места. А од генеричког садржаја и не треба очекивати много више од генеричких политика – тако је, тумачимо процењујући овај бесмислени текст, своје место у новом покрету по свему судећи нашао и неки од савремених Аи језичких модела уз помоћ којег је ова папазјанија добијена. Но, разочарани смо. Јер вештачка је интелигенција поприлично била и непотребна за ово: потенцијална лакоћа генерисања програма и статута рефлектује не само усавршени језички модел који је коришћен, већ понајпре генеричку природу политичке тактике.
Опет, у складу са општим местима које статут солидно захвата покрет најављује да кани да окупи „родољубље и памет“. Није наравно најјасније шта ће се десити када ове две ствари дођу у колизију, а баш ове карактеристике одвећ често долазе у колизију, као на пример у случају једног од виђенијих чланова новонајављеног покрета чијем се патриотизму исказаном у наступу на једној од телевизија ових дана публика оправдано смеје.
Код скрупула и виђенијих чланова кад смо – додајмо да је покрет успео да напибирчи и некакву подршку академских отпадака којом се наоколо силно хвали. Зарад менталне стабилности спискове академаца који ову идеју подржавају нисмо проучавали, али претпостављамо ко би могао да се тамо нађе, што је солидан показатељ подмићивачког и/или уцењивачког капацитета владајуће касте који је очитован у нездраво високој концентрацији академског шљама који се окупио на иницијалном одбору те дао и академскији легитимитет, па тако претпостављамо да се ова формација сакупила по критеријуму одлучног и изразито оштрог прећуткивања свих редом потеза власти који су доприносили закопавању академских институција, да не помињемо остале политичко економске брљотине у последњих колико већ година. Специјализована јединица тако по потреби пружа услуге прећуткивања, легитимизације осетљивих пројеката, пацификације јавног мњења, политичког увлачења у дупе а овог пута услуге логистике за олакшавање прешалтавања у неки нови „покрет“.
Али не баш и најуспешније: поменусмо једног припадника који ових дана брука сопствену професију, академију, факултет на којем је студирао и онај на којем ради те увелико служи као извор подсмеха. Академски креденцијали на страну, познавање историје је очигледно танко, па изгледа да није свестан где завршавају ислужени подржаваоци режима у последње време. Па када смо већ поменули „академски шљам“ те њиме оперисали колико пре само неколико недеља, може бити и да смо га дефинитивно и идентификовали те да су сами направили „the списак“.
Но, финансијски и медијски капацитети су завидни па изгледа да владајуће странка има капацитет да се у исто време може трансформисати у чак неколико нових итерација – поменути „покрет за народ и државу“ али и неки центар за друштвену стабилност: неко потпуно сакривен (а заправо потпуно јасан) са рекламе на јутубу најављује „нешто потпуно ново“. Из искуства са досадашњом медијском стратегијом, „нешто потпуно ново“ је заправо нешто потпуно старо и утолико не би требало ни да зачуди да су медији пронашли да се на истој адреси на којој је пријављен нови „Покрет за народ и државу“, налазе пријављени и „Покрет за Србију”, „Покрет за Србију будућности“ и „Покрет за будућност Србије“.
Али тек из ракурса финансијских малверзација ствар постаје нешто јаснија позадина комплексне операције: у питању је нешто што личи на финансијску манипулацију, попут праксе компанија и банака које се формирају да би се у њима концентрисао крш несолвентних финансијских деривата да би остатак индустрије преживео. Тако ће можда и сада – негде ће да се натрпа отпадак досадашњих политика па ће то моћи да се ратосиља, док ће остатак, сада очишћен, моћи да настави да живи. На крају крајева, ваљда и само маневрисање подсећа на финансијске малверзације по пореским рајевима, где се компаније региструју у поштанским сандучићима не би ли избегле плаћање пореза – па тако смо добили информацију и да су на истој адреси регистровани чак четири покрета, сви редом генеричких назива и, претпостављамо, статута.
Наравно у питању је и покушај проширења обухвата: ионако „catch all“ странка (па долази до потпуно суманутих ситуација: у СНС-у има места и ако сте за и ако сте против Европске уније, за и против Русије, САД-а, капитализма, социјализма, за све има места, готово да у владајућој странци има места и за оне који су против ње), „покрет“ сада нуди већу упијајућу моћ него што то обећава „странка“. С једне стране члановима нуди опцију инстант испирања биографија, али с друге кани и да неке нове укључи.
Додуше, узевши свеукупно, није сасвим сигурно да се владајућа структура налази у палијативном стадијуму – заправо сасвим насупрот томе, изгледа да је кренула у озбиљнији и покваренији напад: професорске плате за прошли месец су једно, али измена регулативе је нешто сасвим друго. Оно што се урадило пре неколико дана – промена регулативе обрачуна плата научним радницима у академским институцијама, по којој се процентуално у платама умањује учешће научног рада на уштрб предавачког – заправо није облик једноставног притиска у политички зајебаним временима: у питању је неолиберална мера из прве лекције уџбеника – делегирати универзитетским професорима предавање наместо науке заправо их трансформише у произвођаче, а њихов рад у процес индустријске производње са мерљивим аутпутима. Дакле, потпуно у складу са неолибералном трансформацијом образовања у фабрике кадрова.
Покрет је, уосталом, добио најпразнији и најопаснији означитељ (за Народ и Државу) указујући да ће иза евентуалне трансформације стајати најчистији облик маскировке, јер наравно нема тиранства које се није правдало Народом и Државом – па иза сваког оваквог срања ваља у првом кораку очекивати солидну количину савремене десне демагогије док у другом сасвим сигурно долазе оне конкретно штетне и добрано увежбане праксе.
Ипак на концу не би требало да се успаничимо око овог – ипак уобичајеног – пакета празних означитеља и потеза: нит је најавио ништа ново, а и то је најављено у уобичајеном облику (и уз помоћ чет ГПТ-ја). Притом, коришћени језик се не да разумети чак ни уз помоћ увида у устаљене шифре савремене комбинаторике у којој савез либералног транзиционализма и баналног национализма који су у потпуности уљуљкани у овдашње политичко маркетиншке праксе – речи из статута једноставно не значе ништа. Тек да је у питању густа мрежа обмана јасно је по себи.
Е тако и овог пута: фора са волитилношћу длаке је у стабилности ћуди – класични проблем унутрашњости спољашности, односно, у овом се случају појавне и видљиве компоненте мењају да би нека дубинска унутрашњост остала иста. А та иста суштина ће свакако остати иста: приватизација, дерегулација, разваљивање институција од јавног интереса, учвршћивање оних репресивног карактера – редом све одлике транзиције.
Др Момчило Д. Пејовић: Отворено писмо предсједнику Републике Србије Аалександру Вучићу!
Због тога је мимикрија основна стилска фигура која се користи у транзиционом политичком игроказу, па ће тако бити и са најновијом владом и њеним мандатаром. Не само да је у питању сакривање мандатара иза пола сата рента на конференцији за штампу на којој је његово име обелодањено; у питању је и сакривање и природе кључног проблема са којим се суочавамо – изабрати ендокринолога за мандатара даје једну јасну поруку: све је савршено, имамо само малецки проблем баланса, проблем који се решава прецизним нарицавањем деликатне терапије, и успостављањем изгубљене (хормоналне?) равнотеже. Но, знамо ми одлично да је то највећа од свих лажи: немамо проблем са деликатним балансом, који ће се решити простим удешавањем.
Па успут одбацујемо и предлог који се у опозиционим круговима помиње последњих дана (а заправо концепт који се потеже кад не знате шта би сте рекли) – експертску владу. Јер је и она мимикрија која се налази у томе што врло вероватно идентичне политике које би таква влада производила, сакрива иза димне завесе експертизма и неупитне „стручности“.
Још један проблем са идентитетским политикама – а то је суштина кампањског рада владајуће странке: формирање идентитета гласача СНС-а, довољне испразности да може обухвати потенцијално све – је у томе што кад једном вежете, тешко иде процес рибрендинга.
Притом, налазимо се у сасвим новом тренутку – нешто ново никако да се роди, иако политички левијатан показује озбиљне знаке и замора материјала и инхерентне кртости материјала од којег је изграђен (чисте и бруталне комбинације корупције, подмићивања и присиле), па је питање да ли ће ребрендирање чудовишта упалити онолико колико се његови дизајнери надају. Ако је нешто наслеђе студентског покрета 2024-2025, онда је то пробуђени сензибилитет за гаслајтовање као основну маркетиншку стратегију владајуће странке. Па ће, дајемо и последњу оцену, ово бити узалудан посао јер више не можете да нас правите лудима.
Извор: Машина
