Пише: Оливер Јанковић
Управо завршено ЕП у атлетици, које се одржало у енглеском Бирмингему, донијело је двије бронзане медаље на простор Србије и Црне Горе. По једну за сваку од њих. Већ смо писали о трећем мјесту Марије Вуковић преко љествице скока у вис, а исти успјех остварила је бацачица копља из Србије Адријана Вилагош. За могућности овдашње атлетике, ово се може сматрати релативним успјехом. Ако се томе дода да обје ове спортисткиње, већ имају европске медаље са претходних такмичења (Марија једно сребро, Вилагош двије бронзе) онда је њихов успјех утолико већи.
Међутим, не можемо а да не укажемо на својеврсни парадокс српске атлетике који се показао на овом такмичењу, а који подједнако, не један начин обесхрабрује, а на други начин храбри. Поред Адријане Вилагош, Србија је имала још четири финала на овом такмичењу, што је податак за респект. Од њих је само Армин Синанчевић у бацању кугле дјеловао далеко од постоља, како на основу његових резултата ове сезоне, тако и на основу бацања у квалификацијама. Једноставно, он већ дуже вријеме нема даљину за медаљу, па је посљедње, осмо мјесто у финалу, резултат који никога није изненадио. Његов лични рекорд, а уједно и рекорд Србије донио би му овог љета европско сребро, али је, за сада, Армин далеко од тих домета.
Оно због чега превасходно пишемо овај осврт, јесу резултати преосталих троје финалиста са грбом Србије, на Европском првенству у Бирмингему. Ивана Шпановић је дан прије финала, из првог покушаја прескочила 14, 21, који центиметар више од норме. Сјутрадан, није могла преко 14, 06 и тако је остала ”закуцана” за осмо мјесто. А да је којим случајем прескочила свој овогодишњи скок из дворане 14. 41, имала би европску бронзу. Још драстичнији случај је младог Луке Бошковића, који је у квалификацијама прескочио 8,33 (други скок у историји српских скакача икада). Тај резултат би му сјутрадан, у финалу донио барем сребрну медаљу, али Лука тада није могао преко 8, 10. Коначно, оно што нас највише боли јесте ”већ виђена” медаља Ангелине Топић. Дјевојка која је ове године прескочила 2 метра (!!!), и која је у квалификацијама лагано летјела преко 1,91, доживјела је ”распад” у финалу. Из три пута није могла да се вине преко 1,88.
Шта нас обесхрабрује? Па то што се ово већ понавља, по ко зна који пут. Ивани се слично десило у Токију 2021 на ОИ, а Ангелина је имала пех на ОИ у Паризу 2024, сличан овом у Бирмингему (повреда, хладноћа, црв несигурности…).
Шта нас охрабрује? Па то да је ово феномен са којим се вриједи борити. Поменута Адријана Вилагош је имала обрнути пут: мучење у квалификацијама и хитац за медаљу у финалу. Значи, могући су и други сценарији. И Лука и Ангелина су довољно млади да је пред њима сијасет шанси да науче како подесити свој такмичарски ”пик” за само финале. Они те висине и даљине ”имају” и то је више него очигледно. Чак је и Ивана Шпановић довољно ”млада” у својој новој дисциплини. Барем толико да има времена да одржи и усмјери своју овосезонску даљину у троскоку ка олимпијском залетишту у Лос Анђелесу. А тамо са 14 и по метара може и те како бити конкурентна за медаљу. Другим ријечима, када је у питању српска атлетика и текући олимпијски циклус ми пишемо једну европску медаљу, а памтимо бар још три.
