Пише: Стефан Алексић
Директан упад ЖМ у емисију недељног предвечерја готово је поетски легао на генералну друштвену пара-ситуацију. Скромни бивши председник позван у емисију и изненадни упад могли су заличити и на неко изненадно хапшење, али у питању је био само сусрет старих пријатеља. Но, они су пријатељи заиста сада искључиво у перфекту (али не и плусквамперфекту – били су к’о нокат и месо до пре само десетак дана). Од тада па на овамо, статуси и једног и другог су се малко изменили, па су, такорећи, бисери расути по целом свету (ЖМ буквално, јер најављивао је одлазак у САД у посету Трампу).
Председник је стоички издржао до сада невиђено и продужено понижавање у формату који је до сада обожавао (лајв преносу), примарно због тога што сад више и нема много опција. Нит може да пошаље неке батинаше, ни запаљиваче, нит’ се на његов миг реагује као до сада, нити се реагује и без мига (што ће врло брзо бити озбиљан проблем за судске органе), нит’ има неке ћације у џепу, а војска му се масовно предомишља, и сада покушава да прелети на другу страну. Е, исто то ради и његов донедељни пријатељ: агресивно се шепури са тројкама и Мара А Лагоима – и на крају је понижење било толико да су чак и мени сузе удариле на очи; скоро као што су ударале сваки пут кад је бивши председник, док још увек није био „бивши”, понижавао новинаре, ситну ђецу и редом и циклично ритуално понижавао све своје послушне љигавце. Но, признајем, овог је пута било помало мучно и, ево, више ми – након добрих 14 година – није занимљиво да се и сам острвљујем на човека који се сада копрца, па макар то блато које га сад дави било и његово малтене лично срање.
Нешто друго је такође изазвало осећај гађења и рефлекс повраћања. Јер демонстрирано је да се снага којом ће медијски капитал стрвинарити на лешевима својих досадашњих газди једино се може мерити са снагом са којом су их подржавали док се ови нису нашли у блату. Настављајући истим темпом и правцем, наравно да је ту и много других компарација: енергичност са којом се газило тело друштва и њен елемнтарни психички материјал еквивалентна је само енергичности којом ће се од сада ципеларити тело мртвога режима (и одређени појединци који не буду имали довољно среће да се довољно сакрију па их рефлектор сада нанишани); ентузијазам којом ће се сада бивши режим гурати у блато једино ће се моћи мерити ентузијазмом којим се у њему учествовало.
Прелетање или „пишање по сиротињи ипак не престаје”
Али порука (односно „млаз”, имајући у виду наслов) коју је ЖМ упутио и испустио није уперен само на грађанина АВ, већ је уперен примарно ка нама – јер је крајња порука да су флуидност и клизавост ЖМ такви да га ми нашим рукама једноставно нећемо успети ухватити. Односно, да је капацитет медијског тајкуна да се извлачи упоредива једино са његовим капацитетом да системски корумпира и у суштини купује политичке елите, те би се недељна представа могла протумачити и као најобичнија стратегија релокације инвестиционог портфолија.
„Митровић на нашој страни” тако је сада понајпре упозорење не само о томе да ће доћи до покушаја прешалтавања тајкунске класе, но да ће до ње и доћи и да се мање-више ништа не може поводом тога урадити.
Па тако испада да је љигавост са којом власник телевизије успева да се опреми заправо његова еволутивна предност.
Па кад смо код биологије, еволуције и социјалног дарвинизма… рекао је Маркс својевремено да је капитал нешто попут инсекта који пролази одређене физиолошке фазе током свог развоја (нимфа, лутка…), али да се онда, кад се нађе у форми новца, налази у еквиваленту инсектовог стадијума лептира, првенствено због капацитета да „одлети где год хоће”. Тај капацитет, наравно, имају и ЖМ (Жељко Митровић – ја и сада заборавих да не морамо више да се плашимо тужби различитог шљама. Додуше, највероватније само привремено, али… слобода је лепа и док се практикује) и његов натекли капитал, чији је најсочнији део врло вероватно крила већ раширио. Али Митровић у свом џепу вероватно има још неки адут. Овог пута, то је била љигавост са којом се опремио пред упад у недељну емисију.
Солидно лубрициран – намерава се сада ваљда извући за све оно што је до сада чинио и не изгледа то као потпуно немогући задатак – барем је Митровић пример тога да тако нешто није само немогуће, већ и врло вероватно.
Уосталом, нешто прецизнији поглед у сва хапшења последњих дана откривају да, за сада, она иду или не превише координисано или су, заправо, јако координисана, са циљем усмеравања беса правде у неком узалуднијем правцу. Што је управо нешто што би покушала апаратура бившег режима, која још увек држи вероватно све административне конце.
Односно, вративши се на нешто профаније актуелности, примећујемо тако изузетно околишање репресивних механизама којима се околиша око кључнијих припадника бившег режима што на републичком, што на институционалном, што на локалном нивоу. Околишавост која је далеко теже свој пут налазила до праксе током демонстрација у протеклих 14 година.
Стефан Алексић: „Покрет за народ и државу“ илити ћуд и длака
Па је тако Кричак ухапшен за практично накит једног далеко круцијалнијег злочина, а успут је ухапшен по налогу једног од првооптужених у оном примарном злочину. Шта сад са тим – не знамо; да ли Милић јесте, није, шта ли је, ко ли је, то нико не може да распетља. То вам је лепота комплексних лажи, а чисто сумњам да ће ико икад успети да распетља.
Али хијерархија злочинства ипак нешто демонстрира: не нужно хијерархију злочина већ пре важности елемената политичке економије за неко будуће функционисање. Па је тако некако ЖМ са којим смо почели неочекивано нестао са радара, за разлику од колеге у злочину који је морао да претрпи јахање (ипак: неки је шљам паметан, а неки је глуп), мада се ни поред тога није превише смирио (неки је и веома глуп).
Један режим сада пада, али оно испред чега је деценијама стајао и шта је гајио, и опстаје и сада наједном може да се разбацује тројкама и зајебава бившег председника, очигледно без много бојазни. Као да ипак онај који је изгледао као суверен, најмоћнији и најсуровији – ипак није био ни најмоћнији ни најсуровији, но да му је сва моћ коју је имао била само привремено делегирана.
Односно, државна администрација која је гајила банде, чувала и хранила шљам сваке врсте, гојила тајкуне и активно нудила мајчинска недра за њихово скривање, сада одрађује и можда ону централнију улогу: улогу панцир-прслука за далеко важнију структуру. И то док је друштво – нас – малтретирала да се савијамо не бисмо ли се уклопили у њихова сулуда и контрадикторна очекивања и извољевања циглих 14 година.
Теорија тржишта које све доводи у ред је, наравно, чиста езотерија, али у реалности је подупрта озбиљним државним регулативним механизмима, на чијем се крају увек налази полицијски пендрек, и након чијег деловања долази до „довођења у ред”. Наравно, примарно „нас”. У временима прелома, ванредним временима у којима ми сад обитавамо, тржиште се самоуређује нешто заобилазнијим путевима, те као жртву с времена на време приноси управо механизме уз помоћ којих се донедавно репродуковало и бранило, и тако док нова љуштура не очврсне. Ето још једне згодне компарације са бубашвабама.
Наравно, радикална друштвена гибања не морају баш увек да се испоставе као изградња арматуре са циљем опстајања једног те истог хијерархијског устројства, али врло често то и зна да буде резултанта. Да постоје озбиљне тенденције говори управо случај који смо овде обрађивали.
А сад мало и о нама, и о оним осталим медијима који су до пре неколико дана ћутали, а сада нагло и јуначки откривају размере канцерогености бившег режима: више није потребна храброст да би се каналио сада већ мртви режим Александра Вучића, сада је то одлика кукавичлука. Помислим тако и ја понекад – то је одлика и паметнијих од мене.
Извор: Радар
