Током јучерашњег дана били смо сведоци убрзаног, али уиграног сценарија – Курти на своју руку убрзава процес преговора о статусу (у виду увођења нових мера), Вучић покреће Србе са Севера Косова на протесте (у виду подизања барикада), преговорни процес се наставља. Обично се овај сценарио растегне на недељу, можда и две, а сада је трајао свега један дан.
Разлог је једноставан – док траје велики рат у Европи, играње са шибицом унутар бурета барута није дозвољено. САД су послале јасан сигнал и Приштини и Београду да морају да прекину да изазивају ђавола. Истог тренутка Курти одлаже једнострану одлуку о увођењу косовских регистарских таблица и личних карата на Северу, а идућег јутра стижу вести да се барикаде демонтирају, док је Митровица облепљена већ спремљеним плакатима о Заједници српских општина.
Помало је комично било пратити реакцију Жозепа Бореља, главног дипломате ЕУ, који је покушао да се прикачи уз САД, као да и он ту има пресудног утицаја, па је објавио твит у коме поздравља решење обеју страна за деескалацију. Из претходних искустава, мимо запаљиве реторике, схватамо да нису луди ни Курти, ни Вучић, свако ту гура своје, не само за бираче, већ и за демонстрацију ко је јачи пред Вашингтоном који помно прати све сигнале.
Након ове пацке, Курти сигурно схвата да се игра променила и да ће сваки недоговорен потез са Вашингтоном врло вероватно бити његов последњи на месту премијера Косова*. Иницијатива више није на страни Приштине, већ потпуности у рукама Вашингтона. Све игре су завршене 24. фебруара и дошло је време затварања проблема на Балкану. Власти у Београду морају изнаћи соломоновски предлог самом Вашингтону који максимално задовољава интересе обе стране: српски – да се питање коначног статуса КиМ сада не затвара и амерички – да се Балкан у потпуности интегрише.
Александар Ђокић
