Умјесто војних савеза, свјетску безбједност треба да гарантују непоткупљива сазнања и анализе о ономе што нам се уистину дешава.
Знање је бити свјестан опасности прије опасности, разарања прије разарања, несреће прије несреће. Ово су ријечи Сун Цуа киненског мислиоца и ратног стратега који је живио 500 година прије нове ере.
О опасностима, разарањима и несрећама за које се знало да ће наступити продубљивањем Руско-украјинског сукоба, иако су их биле дубоко свјесне, Америка и Европа, са савезницима и доминионима су ћутале. Та више него евидентна сазнања нијесу их мотивисала да предуприједе велики ратни сукоб у Европи. Напротив Нове свјетске силе су та сазнања игнорисала и маскирала. И када су од тренутка избијања оружаног сукоба у Донбасу 2014. године постала доступна читавом свијету та сазнања су обесмишљена и дискредитована. На оно што је великанима старе кинеске цивилизације било јасно прије 2500 година Нове свјетске силе су гледале са презрењем.
У тој атмосфери отпочео је ратни сукоб Русије и Украјине, односно Истока и Запада, односно Русије и Америке. Нажалост мало је оних који размишљају колико ће рат далеко отићи. Kолико ће дуго трајати. Kако ће се завршити. У преднуклеарном добу на ова питања су се и могли дати одговори. У нуклеарном добу огромна зебња прати свако од њих. Најважније питање је ипак што може повећати шансе за мир. Одговор је преговори. Преговори и искључиво преговори дају шансу миру.
У доба хладног рата и блоковске подјела свијета постојао је термин “мирољубива активна коегзистенција” који се везивао за покрет Несврстаних или такозвани Трећи пут. Kонцепција несврстаности оживјела је са Украјинском кризом. Требало је да се појаве и иза ње стану ауторитативне државе са јаким војним и економским моћима. Појавиле су се Kина, Индија, Турска, Иран, Египат, муслимански и латиноамерички свијет огласиле су се Старе цивилизације које се нијесу сврстале на страну Запада нити послушале диктате из Бијеле Kуће.
Због таквог, новог свијета, Америка са савезницима није успјела изоловати Русију. Није успјела придобити Старе цивилизације да беспоговорно прихвате матрицу агресора и жртве у Украјинској кризи.
Догађаји који су претходили ширењу ратног сукоба у Украјини разобличили су уобичајене западне лајт мотиве о рату. Узалуд Америка наглашава да је демократија на једној, Западној страни, а аутократија на другој, Источној страни фронта. Музичка тема о жртви и агресору, о добрим момцима на Западу а лошим на Истоку је израубована. Музичке оде и хвалоспјеви либерарној демократији капитализма и слободном тржишту су излизани. Доба те музике је завршено. Свијет је другачији. Свијет је спреман за различите звукове. Спреман за аутентичне и дисонантне тонове.
Било да је Свијет већ постао биполаран, триполаран или мултиполаран у сваком случају јасно је да је свијет прекомпонован, а то значи збогом обавезујућа музико. Наилазе нови ритмови и нови плесови.
Наравно с престанком старих, обавезујућих нота неће доћи крај западним политичким журкама и игранкама. Неће се престати ни са испразним симулацијама и формулацијама свјетских процеса. Стизаће и даље разне листе и класификације из Бијеле куће, Пентагона, Вол стрита, Лондона, Брисела, Стразбура. Са тих адреса ће се и даље слати пријетећа упуства и упозорења свјетским државама али ће умногоме изгубити на значају и озбиљности.
У судару са Старим цивилизацијама западно менаџерство и маркетинг губе битку. Зашто? Зато што су Старе цивилизације одбиле да потру свој дух, да сопствене културе и сопствене историје подастру америчком лидерству и “Америчким вриједностима”. У последњих више од пола вијека читав Свијет се суочавао са “америчким вриједностима”. Државама и народима то суочавање се дешавало углавном на сопствену штету. Некада, мора се признати, то суочавање је подразумијевало и добробити. Међутим цијена тих добробити никада није била ни мала, нити је могла бити лако отплаћена. Уз неспорни технолошки напредак који је доносило Америчко савезништво оно је подразумијевало губитак права на избор и сопствени пут. То се од стране Америке на циничан начин представљало као нужност. Kао нешто без чега је немогуће замислити Нови свјетски поредак.
У периоду послије Другог свјетског рата Американци су под мотом нужности ширења демократије и заштите људских права водили преко 70 ратова по Свијету који су резултирали милионима и милионима убијених… Руско-украјински рат, без обзира на жртве и разарања, не може се сврстати у корпус таквих ратова.
Уколико прихватимо тврдњу да је НАТО одбрамбени савез онда снагом истих аргумената вриједи размислити да ли се и Руска агресија или Специјална војна операција у Украјини, како је ко именује, може сматрати одбрамбеном. С обзиром да су се последње деценије на границама Руске цивилизације намножиле лабораторије за развој смртоносног биолошког оружја. С обзиром да су на границама Руске државе инсталиране далекометне НАТО ракете огромне моћи. С обзиром да су на границама Русије прије и током сукоба у Донбасу који је почео 2014. године инсталиране пријетеће војне снаге и структуре. С обзиром да су те војне снаге формиране и обучене од стране НАТО пакта. Да су снадбијевене и још се снадбијевају савременим оружјем из Америчких и НАТО арсенала. Да сви трагови о лабораторијама развијаним за производњу смртоносног биолошког оружја на границама Русије воде до Западних сила. С обзиром на све наведено… Питање је како треба на те пријетње да поступи велика нуклеарна сила. Одговор гласи да разговара, разговара и само разговара. Да тражи гаранције за своју безбједност и мирна решења у односу на више него евидентне пријетње. Разговори и тражења гаранција су били први одбрамбени потези Русије. Запад није хтио ни да разговара ни да понуди гаранције Русији. Услиједио је други Руски одбрамбени потез.
Старе цивилизације уочавају стварне узроке Америчко-украјинско-руског сукоба. Старе цивилизације повезују узроке и последице Украјинске кризе. Спремне су да посредују и да о опасној свјетској кризи разговарају.
Ту се даје шанса трећем путу то јест “мирољубивој активној коегзистенцији”. Међутим Нове свјетске силе Украјинску кризу, мирољубиву коегзистенцију два народа истих коријена и брзи пут ка решавању свјетски опасног конфликта једноставно игноришу. Америка и Европа не престају да разгоријевају Украјинско ратно жариште. Упорно инсистирају да до решења кризе дође на бојном пољу које су дуго и дуго припремале.
Овај рат није био нужан и до њега није морало доћи да су Нове свјетске силе пристале да разговарају са Старим цивилизацијама. Да је Свијет ишао од биполараног ка мултиполарном свијету све би било другачије. Инсистирање на Униполараном свијету гура човјечанство у општу катастрофу.
Ранко Рајковић
