Пише: Станко Црнобрња
Превагнуће онај ко нађе начин да контролише технологију, а да притом не угуши иновацију, да оствари профит, а да не уништи друштвено ткиво. Нажалост, моћ и профит су много убедљивија мотивација од етике и друштвене одговорности.
Од шеснаестог до краја деветнаестог века капитализам се грчевито, сурово, немилосрдно, али и успешно борио за доминацију у светским токовима новца, робе, ресурса, људи и наравно – капитала. У двадесети век ушао је као моћна, глобална, супериндустријализована машина којом су у потпуности покушале да овладају три-четири силе и гомила мањих аспираната. Усред кланице између једних и других кроз револуцију је експлодирала нова сила која је успоставила и нове односе и нова правила у светским пословима. Совјетски Савез, прва држава радника и сељака у историји планете, кренуо је силовито у ствaрање – социјализма. Било је много покушаја да се у једној реченици/пароли искаже шта је то социјализам. Један од интересантнијих исказа био је следећи: електрификација + колективизација = социјализам. Интересантан је због тога што је, по њему, суштина новог поретка била заснована на, у то време, потпуно новом хипермоћном извору енергије. Није се стало на томе. Проглашен је и крајњи циљ – идеална друштвена заједница која се зове: комунизам. Ту је пак одиграла Марксова формула која је јасно указивала на опште добробити тог идеалног поретка. Формула је гласила овако: „Од свакога према способностима, свакоме према потребама.” Ко год је основну и средњу школу завршио у социјалистичкој Југославији, добро је знао ову формулу. Многима се она чинила толико привлачном и правичном да су били у стању да за њу дају све – укључујући и сопствени живот.
Тешко је тада било изградити и социјализам, а камоли тај идеални циљ – комунизам. Али шта је конкретно значила Марксова формула? Суштина формуле, а и самог система, јесте у томе да људи раде онолико колико могу и желе, а затим им се даје онолико колико им је неопходно за живот. Циљ је превазилажење класних разлика и стварање друштва једнакости где се богатство расподељује на основу потреба, а не на основу доприноса или положаја. Наравно да је отпор капитализма овом циљу био толико јак да је целу другу половину 20. века утрошио у свеобухватни хладни рат против СССР-а и бројне вруће, крваве ратове широм побуњеног света. Од Вијетнама до Анголе, од Југославије до Либије. Од Индонезије до Никарагве. Од Грчке до Чилеа. Јер, иако нема много кратких дефиниција капитализма, у једној реченици она би се могла формулисати и овако: експлоатација + дириговано тржиште = капитализам. Па је схватљиво због чега се и у ову формулу веровало до фанатизма и за њу масовно убијало и убија на свим странама света.
Гвоздена регулација и директна цензура
Многи су помислили да су падом Берлинског зида и Совјетског Савеза, уништењем Југославије и, најзад, дивљачким разарањем Либије, поредак социјализма, а са њим и идеал комунизма, отерани на сметлиште историје. Мало је рећи да је то била, а сада се баш добро види, фатална грешка која је довела до хаоса који данас живимо и који траје, непрекидно, већ читавих 35 година. Најмногољуднијом земљом света влада Комунистичка партија Кине.
Огроман раст Кине и јачање њене привреде одједном су изазвали потребу да се склопе нове формуле за ново време и нове системе. С једне стране, на Западу се дошло до идеје о постдемократији, а на истоку до идеје о социјализму на кинески начин. И планета је поново у хладном рату, са низом врућих, крвавих ратова који служе да оспоре, укоче и униште идеју о кинеској верзији социјализма. Међутим, у новом времену рат се води и на новим фронтовима који су у претходном веку били далека зона научне фантастике. Иза свих добро познатих начина ратовања: крвопролића, санкција, царина, уништења –хемијског, биолошког или психолошког – води се рат који ће, по многима, пресудно утицати на будућност планете. При томе, овај рат је невидљив и за већину људи на планети несхватљив, завијен у потпуну таму незнања. Реч је о већ увелико разбукталом рату алгоритама. Исход ове борбе није предодређен. Победник ће бити онај или они који буду доминантни на већини фронтова.
Ко су главни актери у овом рату? Под један, то су суперсиле и друге државе које, свака за себе, желе да осигурају дигитални суверенитет. Циљ је – контрола националног информационог простора. Државе се боре да наметну своје законе и вредности алгоритмима који делују на њиховој територији. Методе борбе су различите. Једни иду на гвоздену регулацију, као на пример ЕУ. Драконски закони од дигиталних платформи захтевају „транспарентност”, смањење „штетног садржаја” и подношење ревизија алгоритама. Други иду на директну цензуру и постављање граница. Кина је са својим „зидом ватре” отишла најдаље. Тамо су алгоритми у директној служби државне агенде, филтрирају и усмеравају садржај. Како не би зависили једни од других, велики улажу огромна средства у развој сопствених технологија вештачке интелигенције. Кина и САД предњаче и то је нова „трка у наоружању”.
Осим држава, актери у овом рату су и технолошки гиганти који се боре за суверенитет платформи. Њихов циљ је да одрже контролу над инфраструктуром глобалних комуникација. Они желе да досегну максимално учешће корисника на свим странама света. Јер то је њихов главни метрички показатељ. Методе њихове борбе су следеће: прво, лобирање – огромна средства улажу се у доношење прописа који би били што блажи за велике техно играче. Ово доводи до тога да је опште усвојена мантра данас, на Западу, следећа: закони се пишу у Силицијумској долини. Велике техно компаније де факто постављају стандарде и правила понашања за милијарде људи, често без икаквог демократског мандата. Али велике техно компаније непрестано раде и на усавршавању алгоритама вештачке интелигенције који постају све моћнији, а њихова способност привлачења корисника на платформе постаје све суптилнија. Зато, велике техно компаније имају и велику шансу да преовладају у алгоритамским ратовима. Имају неухватљиву предност у подацима, технологији и капиталу. То се огледа и у недавној вести да је Елон Маск постао први човек у историји чија је „плата” одређена на хиљаду милијарди долара!!! Дакле, моћ техно компанија је глобална, транснационална и јача од већине држава.
Како умиру писци: Глава Јукија Мишиме, револвер Владимира Мајаковског и пепео Хаше Попа
Осим држава и техно дивова актери у овом рату су и обични становници планете, тзв. цивилно друштво. Оно се бори за дигитално грађанство. Циљ је демистификација алгоритама, заштита права приватности, борба против дезинформација и очување слободног информационог простора. Методе ове борбе су много мање ратоборне него методе горе наведених актера. Прво се истиче важност алгоритамске писмености, односно подизања свести јавности о томе како алгоритми раде и како утичу на животе људи. Очигледни су и активизам и притисак на медије, и то кроз кампање за транспарентност платформи и бојкот одређених компанија. Све више јача развој алтернативних платформи и подршка децентрализованим, open-source платформама као што су „Мастодон” и „Ностр”. Ове платформе не зависе од корпоративних алгоритама па стога отварају могућности за неспутану комуникацију међу слободоумним људима и заједницама. У овом рату снага обичних људи је у колективном деловању, образовању, информисаности и способности да остваре друштвени притисак који присиљава и државе и компаније на промене.
Победа, наравно, неће доћи из једног ударца, већ ће доћи кроз непрекидну трку у неколико кључних области. Шансу за победу има онај ко поседује највећи број најквалитетнијих података. Подаци су храна за вештачку интелигенцију. Подаци и њихова изворишта су оно што су некада била налазишта нафте. Државе и компаније које успеју да сакупе, организују и искористе највеће и најразноврсније скупове података имаће најпаметније и најефикасније алгоритме. С друге стране, могуће је да победи онај који привуче најбоље инжењере за вештачку интелигенцију, дакле најјаче таленте и експерте у тој области. Глобална „трка за таленте” је заправо трка да се обликује будућност алгоритама. Ту је Кина, чини се, у недостижној предности. Ево једног примера. У Кини има више одликаша (код нас познати као „вуковци”) него што у Америци има омладине уопште.
На фронту етике и друштвеног поверења победиће она држава или она корпорација која докаже стварну транспарентност, поштење и посвећеност јавном добру, а не само посвећеност профиту или контроли. Дугорочно поверење и легитимитет су ставке које представљају огроман изазов за техно гиганте. И најзад, победиће онај ко се брже прилагођава и мења. Технологије се мењају брже од закона. Компаније и друштва која буду способна да брзо реагују на нове претње и нове прилике имаће значајну предност.
Шансе за победу
Питање је следеће. Да ли ће, упркос рату и борбама за превласт, ипак преовладати глобални стандарди или ће се свет поделити на дигиталне сфере утицаја? У овом тренутку изгледа да би то могле да буду само две сфере – америчка и кинеска. А сфера која успостави најпривлачнији стандард, а то је баланс између иновација, слобода и безбедности, може постати та сила која трајно поставља глобална правила игре. Дакле, постоје три могућа сценарија. Први – победник су техно компаније и светом доминира неколико гигантских платформи, уз минималну регулацију. Победник глобализује информациони простор који остаје под контролом приватних компанија.
Други – победник су државе које преузимају строгу контролу над алгоритмима унутар својих граница. У овом ауторитарном моделу алгоритми служе за друштвену контролу и пропаганду. Интернет постаје разбијени скуп националних мрежа. На енглеском се то назива „splinternet”. Трећи могући победник је хибридна варијанта, у којој настаје напета равнотежа између држава (регулатора) и компанија (оператера). Грађани ће бити између чекића и наковња, али ће имати одређену моћ кроз колективно деловање и избор платформи.
У сваком случају, неће бити један победник. Рат је динамичан и трајаће деценијама. Коначни исход неће бити апсолутна победа једне стране, већ непрестана тензија између држава, корпорација и грађана. Дакле, превагнуће онај ко нађе начин да контролише технологију, а да притом не угуши иновацију, да оствари профит, а да не уништи друштвено ткиво. Нажалост, тренутни развој догађаја показује да су моћ и профит много убедљивија мотивација од етике и друштвене одговорности.
Ипак, мало пажљивијом анализом открива се и процес који, по својој суштини, одговара управо Марксовој формули: „Oд свакога према способностима свакоме према потребама.” Тај процес одвија се у Кини и у једној реченици могао би се формулисати овако: вештачка интелигенција + социјални кредит = комунизам. Као што се види, и у овој формули, као и у оној совјетској, основу чини хипермоћна нова технологија која једина и може, у реалном времену, да прати милијарду и четиристо милиона становника, са тачним увидом у способности и потребе сваког од становника појединачно. А, уз то, да има увид и у способности и потребе милијарди људи широм света којим ће доминирати. Добро дошли у врли нови (комунистички) свет.
Извор: Политика Магазин
