Током другог кола групне фазе овог такмичења, многе екипе које су се саплеле на почетку пронашле су ”своју душу”: храбри Иран; колебљива Пољска; врцави Сенегал; Мароко, Хрвати, па чак и Костарика. Свијет се највише радује чињеници што је чаробњак Меси у правом тренутку пронашао свој чаробни штапић. Али, од овог мундијала, бар за мене, нема ништа уколико свој повратак међу живе не обаве и ”орлови”.
Док ово читате ја можда више нећу бити жив. И то под околностима да планета Земља удари у НЛО звани ”Србија не може да побједи Кемерун”. Преживјеће само они који не прате фудбал, и који, самим тим, не осјећају потенцијал Пиксијеве репрезентације. Потенцијал већи од екипе у којој игра Левандовски; јачи од талента Мароканаца и Јапанаца; приближно сличан ономе што игра и што може Еквадор… а можда су то само моја навијачка сновиђења.
Јутрос, послије магновења у судару са бразилским титанима, у ком се нијесмо могли разабрати да ли кренути напријед или назад, да ли напасти или се бранити, види се само један правац у катарској одисеји, а то је – безусловна побједа у сусрету са Камеруном. Камеруном који нас мора напасти. Камеруном који је, за разлику од Бразилаца, на нивоу екипа са којима је Србија играла протеклих пар година. Са Камеруном који је, против Швајцарске, показао све своје, бројне, слабости.
Током другог кола групне фазе овог такмичења, многе екипе које су се саплеле на почетку пронашле су ”своју душу”: храбри Иран; колебљива Пољска; врцави Сенегал; Мароко, Хрвати, па чак и Костарика. Свијет се највише радује чињеници што је чаробњак Меси у правом тренутку пронашао свој чаробни штапић. Али, од овог мундијала, бар за мене, нема ништа уколико свој повратак међу живе не обаве и ”орлови”.
Не тражимо ништа немогуће. Преко пута себе немамо неког јачег од себе. Противник нека игра како најбоље зна, а Србији треба онај стари план: за гол више од ривала. И ништа више.
Оливер Јанковић
