| Malo je poznato da veliko stradanje Srbije u Prvom svetskom ratu nije bilo jedinstveno srpsko istorijsko iskustvo u novovekovnoj istoriji. Bečki rat (Großer Türkenkrieg), vođen između Osmanskog carstva i Svete lige opustošio je oblasti današnje Srbije južno od Save i Dunava možda i razornije i temeljnije od rata 1914-1918. Velike vojske Habzburgovaca i Osmanlija ostavljale su za sobom sprženu zemlju, a slučajno preživele čekala su nova iskušenja – kuga i glad. Radilo se, piše istoričar Gligor Stanojević, o “mračnom dobu razularenih ubilačkih nagona, kada ubistvo čoveka postaje duhovna potreba zločinca”. Mnogi su spas nalazili u migracijama. Prema Stanojevićevim procenama, pomenuti prostori Srbije izgubili su trećinu, a možda i polovinu stanovništva!
Pustošenja srpskih sela i gradova, te bestijalna masovna ubistva, bili su tek neke od epohalnih posledica Bečkog rata. Ovaj veliki i iscrpljujući regionalni sukob potisnuo je Osmansko carstvo iz Srednje Evrope i najavio potonju tursku defanzivu na Balkanu. Bitna lokalna posledica rata bila je Seoba Srba, koja je signalizirala izmeštanje težišta srpskog faktora na prostore severno od Save i Dunava. Osim toga, prodor austrijske vojske u srce Balkana tokom ovih ratnih operacija omogućio je kratkotrajno, ali traumatično iskustvo Srba od Beograda do Kosova sa Habzburgovcima. Dalje, hronične slabosti osmanske imperije, koje je ovaj rat izneo na videlo otvorile su put razvoju državotvornih ideja malobrojne srpske elite (grof Đorđe Branković, patrijarh Arsenije III). Na početak njihove realizacije moralo se sačekati više od jednog veka. Na kraju, ali važno – knjiga Gligora Stanojevića navodi nas na zaključak da je Bečki rat za Srbe predstavljao skupo plaćeni put do saznanja da strani bajoneti ne donose slobodu. Donosimo nekoliko stranica iz knjige Gligora Stanojevića: Srbija u vreme Bečkog rata 1683-1699, Beograd 1976. |
Turski pohod na Beč 1683. godine bio je poslednji prodor Turaka y srednju Evropu i prvi snažan udarac hrišćanske Evrope Osmanskom Carstvu. To je bio veliki preokret koji će sudbonosno uticati na istorijski razvoj srednjoevropskih naroda i jednog dela Balkanskog poluostrva. Ulazak Osmanskog Carstva y rat protiv Austrije bio je najveći vojni pothvat Turaka u Evropi. Ali „pod Bečom je burak nasrnuo“, kako je to Njegoš sjajno formulisao. Saveznička poljsko-austrijska vojska do nogu je potukla Turke 12. septembra 1683. godine. Kralj Jan Sobjeski koji je predvodio poljsku vojsku, parafrazirajući Cezara rekao je: „Veni, Vidi, deus vicit“! Vojna nadmoć Osmanskog Carstva, koje je puna dva veka nizalo pobede y Evropi, skrhana je pod zidinama Beča. Zato su slom od 1683. godine i rasulo koje je za njim došlo izgledali užasni i nerazumljivi. Slika koju su oholi Turci imali o sebi i istorijska ocena Evrope o njima najednom su uništene. Nije bilo nikakvog izgleda da Osmansko Carstvo povrati svoje dostojanstvo pred samim sobom, pred neprijateljem, pred pokorenim narodima Balkanskog poluostrva. Evropa je spasena od nametanja tuđe kulture i religije. Od tada će Turci izmicati iz Evrope i pokoreni narodi Balkana vraćati ce svojoj izvornoj hrišćanskoj kulturi.
Nijedan raniji tursko-austrijski rat nije imao toliki značaj za istoriju srpskog naroda y Srbiji i izvan nje, za istoriju obe zaraćene strane kao Bečki, odnosno Morejski rat. Ratovanje Austrije protiv Osmanskog Carstva (1682— 1699) poznato je u istoriografiji kao Bečki rat, a borba Venecije, austrijskog saveznika, kao Morejski rat. Posle toliko godina robovanja Srbija ce, duboko y unutrašnjosti Osmanskog Carstva, našla y ratnom vrtlogu. Svršetkom rata Srbija od unutrašnje provincije postaje periferna teritorija Osmanskog Carstva (…) Karlovačkim mirom Osmansko Carstvo doživelo je najveće teritorijalne gubitke y svojoj istoriji. Austrija je dobila čitavu Ugarsku bez Banata, Slavoniju, Srem do linije Mitrovica — Slankamen i čitavu Liku.
Austrijske vojne vlasti zavode y osvojenoj Srbiji svoj okupatorski režim, s ciljem da Srbe što pre uključe y svoju kulturu. Takva politika bečkog dvora izazivala je nezadovoljstvo i otpor srpske drkve. Zato patrijarh Arsenije III tako tvrdoglavo odbija svaku saradnju sa Austrijancima, svestan opasnosti koju donosi novi okupator. Papa nije propustio priliku da novčanim prilozima podstakne cara y borbi protiv nevernika, da pomoću niza obećanja svake vrste i svečanim procesijama ponovo raspali vatru hrišćanske solidarnosti. Krstaška ideja nije ce y Rimu nikada gasila. Prvo austrijsko osvajanje Srbije pokazalo je srpskom narodu da mu Austrija nije prijatelj i da mu donosi ropstvo, ništa lakše od turskog.
Svirep i težak rat uzeo je zastrašujuće razmere i obrte. Takvu žestinu borbe, demonski bes i satiranje ljudskih života Srbija nije zapamtila sve do naših dana. U plamen strašne i očajničke borbe gurnuto je čitavo stanovništvo. Nisu pošteđeni ni starci, žene i deca. Užas rata, čak i kada bi ce merio strahotama ovog nemilosrdnog veka, prelazi granice satanskog uništavanja. Srpski narod postao je žrtva nepoštednog obračunavanja dve tuđe vojske y njegovoj zemlji. Dva puta će front proći Srbijom, odnoseći sa sobom ogromne ljudske i materijalne žrtve. Nikada Srbija do tada nije doživela takvu nesreću. Bespomoćan i potlačen, srpski narod našao ce uklešten izmeću dva osvajača. Oba nastoje da ga iskoriste za cvoje ratne ciljeve. Srbi će ce u tome ratu naći y oba neprijateljska tabora, prolivajući krv za tuđe interese. To su večne deobe y našoj istoriji ia predstraži između Istoka i Zapada. Zavojevači će od srpskog naroda tražiti usluge i istovremeno ra smatrati krivcem za svoje neuspehe.
Svaki rat, pa i onaj koji vode dobro organizovane države, dovodi do slabljenja svih društvenih institucija. Osmansko Carstvo, već odavno na putu slabljenja centralne vlasti, postaje besudna zemlja u kojoj nasilje i zločin zamenjuju sud i pravo. U ratu će nestati i ono malo reda i zakonitosti, što je bilo još preostalo. Rat će iz temelja potresti sve institucije Osmanskog Carstva. Vojska, nekada slepo odana sultanu, postaje nepouzdana, sklona nasiljima i zločinima svake vrste. Disciplinu i red zamenjuju osionost, neposlušnost, dezerterstvo i kukavičluk. Takva vojska predstavljala je opasnost za tursku vladu i napast za pokorene narode. Porazi na frontu protiv neprijatelja činili su tursku vojsku još razdražljivijom i nepodnošljivijom. Kuda je takva vojska prošla gasio ce život. Svi putevi za front i sa fronta protiv Austrijanaca vodili su preko Srbije. Tolika vojska ni y jednom ranijem ratu nije preko nje prošla. Austrijanci su Srbiju smatrali turskom teritorijom koju s pravom mogu razarati i paliti. Turci su je smatrali nepouzdanom zemljom koju za odmazdu satiru i pale da je neprijatelj ne bi koristio i da zločinima zastraše narod. Oba osvajača kao da su ce takmičili ko će više uništiti, opljačkati, spaliti ili ljudi pobiti. Svako ko je prošao Srbijom poneo ce kao krvni neprijatelj. Nemci, Turci, Tatari, Albanci i drugi, svi su složno žarili i palili. Albanci, sami ili y turskoj vojsci, predstavljali su y svojim planinskim oblastima pravu napast za Srbiju. Gde god su dospevali, vršili su nasilja nad srpskim stanovništvom, pljačkajući, harajući i menjajući pravce svojih pohoda zavisno od plena. Zemljom su krstarili hajduci i razne bande koje su stvarale zbrku i unosile obeshrabrenje i nemir među stanovništvo, zamoreno ratom i nasiljima svake vrste. Pojedini krajevi Srbije sravnjeni su sa zemljom. Najteže je stradalo Kosovo i deo Srbije pored Carigradskog druma od Niša do Beograda. Broj spaljenih i uništenih sela i palanki y Srbiji, na osnovu pristupačne građe, nije moguće tačno utvrditi, ali sigurno nije bio manji od 600 naselja. Paljeni su i gradovi. Beograd je y toku rata tri puta goreo.
Rat je pored materijalnih razaranja odneo na hiljade ljudskih života. Ubijala su oba osvajača, istina Turci više od Austrijanaca. Zločin ce ne ceni samo po broju ljudskih života, nego i po svom nedelu. Glad, epidemije i prirodne sile dokrajčile su mnoge ljudske živote. Svuda su ce mogli videti nesahranjeni leševi koje su kljuvali lešinari i rastrzale divlje životinje (…)
Rat je y samom početku iz temelja potresao privredu Osmanskog Carstva. Od početka do kraja rata na čitavom Balkanskom poluostrvu vladala je skupoća, oskudica i glad. Mnogobrojni domaći zapisi i druga dokumenta potresna su svedočanstva o ljudskoj izbezumljenosti od gladi. Nijedan ljudski nagon ne može obeščovečiti čoveka kao glad. Najviše dokumenata o gladi sačuvano je o Bosni, ali to ne znači da takva avet gladi nije morila i ostale zemlje Balkana. Zimi, 1690. godine, kada je harala kuga, Bosnom je zavladala neopisiva glad. U Sarajevu je bila „takva nestašica namirnica, da ponekad na noć umre po sto ljudi”.
Dok je stanovništvo Bosne poraslo dolaskom velikog broja izbeglih muslimana, živalj Srbije ce proredio zbog bekstva ogromne mase ljudi baš y one ugarske zemlje koje su muslimani napustili. Zbog seoba, umiranja od gladi i kuge, Srbija je izgubila najmanje trećinu, a verovatno i polovinu svoga stanovništva. To je bio najteži gubitak Srbije y Bečkom ratu. Retki su primeri y svetskoj istoriji da jedna zemlja odjednom y ratu izgubi polovinu svoga stanovništva. Da bi nesreća bila veća pobegao je najvitalniji i najnapredniji deo srpskog društva y to vreme. Bežali su mladi, jaki i hrabri koji su imali smelosti da ce otisnu u nepoznato. Stanovništvo gradova i palanki, trgovci, zanatlije i sveštenstvo masovno su bežali. Ta činjenica je, pored drugih uslova, bila odlučujuća za brzo stvaranje srpske građanske klase y Ugarskoj, dok je Srbija počela vidno da zaostaje. Rat je unazadio Srbiju za dugo vremena. Srpski narod y Srbiji bio je posle rata izložen teškoj eksploataciji i nasilju od strane turske feudalne klase. Ipak, turska vlast neće biti tako čvrsta kao pre rata. Pored svih nedaća koje su zadesile Srbiju, y narodu je ostalo uverenje da turska vladavina nije večna. Srpski narod bio je svedok teškog turskog poraza, što ga je učvrstilo u veri o dotrajalosti osmanskog društva i države.
Bečkim, odnosno Morejskim ratom, završava ce epska borba srpskog naroda protiv Turaka, započeta početkom XVII veka. Tek y tom ratu Srbija će ce priključiti toj velikoj borbi srpskog naroda. Srbija ce prvi put od pada pod tursku vlast uključila u veliki sukob izmeću Istoka i Zapada, islama i hrišćanstva. Kada ce oko Srbije i u njoj sve stišalo, desetkovani narod ostao je na ranjenoj zemlji y duši i misli sa samim sobom, razmišljajući o onome šta ce zbilo i o svojoj sudbini. Sve je počelo nezavisno od njegove volje, ali ce nije završilo bez njegove nesreće. Kao da ce neka nadzemaljska sila poigrala sudbinom Srbije. Narod je u sećanju oživljavao i ponovo doživljavao svoju vlastitu tragediju. Ponor života izgledao je dublji, vera y sadašnjost nesigurnija, a nada y budućnost neizvesnija. Drama življenja i patnje postaje saputnik srpskom narodu.
Prvo učešće Srbije y ratu Osmanskog Carstva sa Svetom ligom završilo ce za nju tragično. Srpski narod y Srbiji stekao je po skupu i preskupu cenu veliko političko iskustvo. Narodu je postalo jasno da mu nijedna hrišćanska vojska neće doneti slobodu na vrhovima bajoneta. Srpska crkva i glavarski sloj shvatili su da je stvaranje srpske države, makar i vazalne, jedini uslov slobodnog kulturnog i političkog života srpskog naroda y Srbiji.
Izvor: Stela Polare Buks
Autor: Gligor Stanojević
