Један од најзначајнијих стваралаца српске књижевности, песник, преводилац, новинар, есејиста…
Кад је недавно умро Давид Албахари (1948 – 2023), у јавност су поново доспјели трагични детаљи о стварању породице у којој ће он да се роди. Наиме, њему су и отац и мајка имали претходне своје породице прије Другог свјетског рата. Његов отац је остао без своје прве жене и ђеце јер су их као Јевреје убили нацисти. Али и Албахаријев отац је био Јеврејин, па како је он преживио?! Одговор је необичан: тако што је као официр краљевске војске Југославије провео рат у њемачком заробљеничком логору. Можда и једини начин да као Јеврејин останете живи у Трећем рајху, било је да будете војни ратни заробљеник јер су нацисти из ко зна којег разлога у том случају углавном поштовали Женевске конвенције. Према истраживању Јохане Жак, чак 60.000 Јевреја ратних заробљеника, углавном Американаца, Британаца и Француза, али не само њих, преживјело је Холокауст у њемачким војним заробљеничким логорима. Међу њима је био отац Давида Албахарија; али међу њима је био и Станислав Винавер (1891 – 1955).
Мјесто рођења Станислава Винавера је Шабац, а датум први март 1891. Отац му је био доктор, а мајка умјетница, тачније пијанисткиња. Потомак угледне јеврејске породице започео је гимназијско школовање у Шапцу, а завршио га у Београду. Након тога одлази на студије у Париз. Иако већ заражен умјетничким „вирусом“, почиње да студира математику и физику, вјероватно под очевим утицајем, односно на трагу идеје да су природне науке ипак много озбиљнија ствар од некаквих артистичких „керефека“. Међутим, патриотизам за Винавера никад није био пука тривијалност. Кад започну Балкански ратови, он напушта студије да би се придружио српској војсци као добровољац. Био је војник и у Балканским ратовима и у Првом свјетском рату, прешао је Албанију и стигао до Крфа. Тамо је, између осталог, уређивао Српске новине.
Као полиглота, образован човјек и доказани патриота, Винавер већ 1916. године почиње да се бави дипломатским пословима, па у кратком времену иде из Француске у Британију, па из Британије у Русију. Након утемељења Југославије, враћа се у Београд и сарађује у практично свим важним листовима и часописима. Онда поново путује по Европи и ради као дописник из Бугарске, Њемачке, Аустрије, Швајцарске, те Совјетског Савеза. Од средине тридесетих година двадесетог вијека, поново је у Београду. Истовремено је шеф Публицистичког одсека Централног пресбироа и један од оснивача сатиричног часописа Ошишани јеж.
У контексту његове ауторске позиције у то вријеме, Радомир Константиновић је написао: “Ми нисмо имали сколастику средњег века, ону сколастику која је надахнула Раблеа, која је Раблеовог раног весника, Вијона, мамила у грех, која је могла да роди легенду о Фаусту. Али у овој, апсолутизираној, обоговљеној епици доживели смо сколастику. Отуд у новим гласовима који су долазили са ‘дна’ тадашњег Београда, у гласовима наше тадашње црне поезије, оне која је настајала у Скадарлији, у ‘Дарданелима’, нешто изразито анти-епско, некад једва прикривено, а некад изазивачки отворено, у ставу, у моралу, у самом односу према свету. Тај периферни Београд, под маском боемије и боемског одбијања реда, био је потпуно против епске сколастике, то је био један, у основи ренесансни Београд, изазивачки и агресиван и онда кад се његово изазивање испољавало очајањем и потребом за деструкцијом (тим типично не-епским, анти-епским категоријама), ренесансни зато што је истицао врховно начело сваке ренесансе: слободу личности, њено право да се, против свих ограничења, испољи до краја, начело које је, истовремено, било и највише начело Станислава Винавера (…) У разузданој ренесанси Европе, међу свим отпадницима и грешницима, спадалима, шеретима, шатровцима, глумцима, ја видим и Винавера: брата ове братије што зачикава пакао којим нам увек прети правило, жељно да се настани у вечности.“
Кад је Ребека Вест дошла у Југославију, Винавер је један од њених привилегованих водича. У фамозној књизи „Црно јагње и сиви соко“, по њему је моделован лик Константина. По неким биографијама ауторке, по многима најбољег модерног путописа написаног на енглеском језику, она је са Константином била и у некој врсти емотивног односа. Поглед на југословенску, али нарочито српску историју и културу, из перспективе образованих Британаца, у великој мјери је под утицајем наведене књиге, а на сугестивност те прозе несумњиво је утицао Станислав Винавер. „Црно јагње и сиви соко“ излази непосредно уочи Другог свјетског рата. Тај рат, како смо рекли, Винавер највећим дијелом проводи у заробљеничком војном логору у Њемачкој. Живот му је спасило то што је био југословенски официр, капетан прве класе. Послије рата враћа се у Београд. Посљедњих десет година живи као професионални писац и сатиричар, неко ко је, ако ништа друго, већ широко признат као књижевни преводилац прве класе. Оно по чему је потпуно јединствен у историји српске књижевности је број језика с којих је оставио апсолутно антологијске преводе: ту су, у најмању руку, и енглески и француски и чешки језик. Умро је у Нишкој Бањи 1. августа 1955. Сахрањен је на београдском Новом гробљу, а забиљежено је да су му на сахрану дошли многи угледни писци: од Иве Андрића до Вељка Петровића. Његова баштина у српској култури и даље живи, а његов родни град му се прије три године лијепо одужио називајући један значајан трг његовим именом.
Мухарем Баздуљ
Извор: П-Портал
