Србија је завијена у црно! Крвљу плаћа изостанак или недовољну примену превентивних мера, немар надлежних државних органа и регулаторних тела (попут РЕМ-а), негативну селекцију кадра за руководећа места – од републичког до локалног нивоа, утицај цент(а)ра моћи на законодавну, извршну и судску власт, просветне установе, медије,… Бројни и све чешћи примери деструктивног, агресивног и све бруталнијег понашања у породицама и школама, на јавним местима,…указују да смо се сврстали међу земље са поремећеним вредностима. Слика је сваке године, у поређењу са претходном, све суморнија. И томе се, нажалост, крај не назире
За само два дана, трагични догађаји потиснули су пажњу јавности са свих других збивања која су, претходно, била у фокусу исте (Косово, Телеком, ЕПС, Зиђин,…). Вести о масовним убиствима и рањавањима из ватреног оружја у огледној основној школи у центру Београда (9 мртвих и 7 рањених) и селима недалеко од Смедерева и Младеновца (8 мртвих и 14 рањених), те повреда кухињским ножем наставнице и једног ученика у гимназији (такође, у Београду) обилазе свет. Грађани су у неверици, шоку и страху, колико због застрашујућег епилога, толико и због спознаје да су егзекутори два малолетна лица – дечак од 13 и девојчица од 15 година и младић старости 21 годину.
Како смо се, као друштво, нашли у овој ситуацији? Шта је, или ко је, узрок? Чија је одговорност? Истрага би, уз помоћ стручних служби, морала то да установи, а за то је потребно време. Но, док се још осећао мирис барута на поприштима, не чекајући да надлежни органи заврше прописане радње и процедуре, ресорни министри изнесоше своје “(пр)оцене”. За министра просвете Ружића, одговорност за насиље у школама, па и овонедељну трагедију, сносе видео игрице и “западне вредности” (оног Запада којем Србија тежи?), док је министар унутрашњих послова устврдио, пре него је починилац злочина ухапшен и обављен претходни кривични поступак, да је пуцњава у селима Мало Орашје и Дубона терористички акт(?).
За разлику од градоначелника Београда, кога није било пред камерама, нити се званично огласио, прилике да се обрати јавности није пропустио председник свега у држави, који је на становишту да надлежни органи раде свој посао, да омладина не гледа телевизијске програме,… али и да су ово напади на целу нашу земљу.
Стога, залаже се за супростављање злу, првенствено, репресивним мерама. Предложио је, поред осталог (вероватно по узору на Кину), да старосна граница кривичне одговорности за тешка кривична дела снизи са 14 на 12 година. Одлучан је у намери да разоружа Србију! При том, не рече коју.
Очекивано, остали смо ускраћени за нека сазнања. Овог пута – како ће надлежни доспети до нелегалног оружја (попут арсенала који је, пост фестум, пронађен код пунолетног убице)? Шта је предузето након вишеструких убистава у Великој Иванчи (2013.г.), Кањижи (2015.г.), Житишту (2016.г.), Јабуковцу (2020.г.,по други пут), Сјеници (2021.г.)? Зашто је све израженије вршњачко насиље? Какви су резултати на сузбијању деликвенције међу младима? Нису ли економски и социјални чиниоци допринели да се породице (као основне ћелије друштва) потисну из сфере васпитног утицаја? Итд.
Наравно, сви председникови (ad-hoc осмишљени) предлози решења неких од кључних проблема нашег друштва прихваћени су “преко ноћи”, у шта нисмо ни сумњали. И овом приликом дао је грађанима до знања да, поред њега, Србији извршна власт (Влада) није потребна.
Све и да је тако, да је обављена (мимо Устава и законских решења) транзиција из парламентарног у (полу)председнички систем, зар је требало да прође 11 година (апсолутне) владавине и да се, мимо обрачуна криминалних групација, догоде масовна крвопролића и погибије недужних да би председник схватио да су неопходне промене вредносног система и начина понашања?
Зар до сада није спознао да репресивне мере не доносе резултат на дужи рок, да уређеност и снагу државе чине функционалне институције, њени истакнути појединци – радници, интелектуалци, спортисти,… али и омладински потенцијал који се идентификује са својим узорима?
Од њих зависи какво ће, у будућности, бити наше друштво!
А ко су данас узори (незанемарљивог броја) младих у Србији? Са ким се поистовећују, док “проналазе” себе? Одговор се намеће – утицај на опредељења преузимају медији, друштвени контекст и виртуелна стварност. Док ученици и студенти који освајају свет, побеђујући на бројним међународним такмичењима из математике, физике, астрономије…, остају (готово) не запажени, поједини штампани медији и телевизије са националном фреквенцијом, промовишу модел понашања и стил живљења људи са маргине друштва – хулигана, криминалаца, старлета, естрадних “звезда”,…
Само пре неколико недеља (вишеструко осуђиван) Кристијан Голубовић, иначе ријалити “звезда” и чест гост ТВ “Хепи” и “Пинк”, снимио је спот у основној школи “Ђура Јакшић” у Београду – “глумио” је омиљеног професора(?). Деца су се окупљала око њега, сликала се са њим, тражили су му аутограм. Обећао им је да ће их, на следећем “часу” учити како да пуцају? Поражавајуће сазнање за родитеље, наставнике, министра просвете,…
Искушења вребају са свих страна, не само на Интернету и друштвеним мрежама. У потрази за бољим и “садржајнијим” животом, пажњу младих (и не само њих), осим “јунака” доба злог, заокупљају и агресивне рекламе кладионица и бројних игара на срећу, али и алкохолних пића (пива).
На жалост, (не)свесни негативних ефеката, промотери су поједини (некадашњи и актуелни) спортисти, глумци, певачи и друге јавне личности, али и спортски савези и клубови.
Много тога од наведеног неби било да бахатост и насиље нису институционализавани – од врха власти до месних заједница. Ми, једноставно, живимо у држави у којој се (вербално, физичко, па и психичко) насиље негује, уместо да се предупреди, коригује и сведе на разумну меру. Довољно је навести као пример Народну скупштину Републике Србије, одакле нам се презентују врло ружне слике и поруке недоличних посланика. Ти и такви људи не могу да спроведу нужне промене вредносног система и афирмишу одговорност и облике друштвено пожељног понашања.
И – да закључим. Осим представника власти, целокупно друштво је дозволило да се ове трагедије десе али није спремно да се суочи са реалношћу и одговорношћу. Увек нам је крив неко други.
Но, није баш тако. И до нас је. Превенирање општег, па и малолетничког, криминала је задатак читаве заједнице. То је од националног значаја и приоритет, како ове, тако и сваке наредне власти, али и опозиције.
Зато, што пре схватимо, то боље – за (свеопшту) консолидацију државе нужне су суштинске и обухватне промене. Оне нису замисливе, нити могуће, са кадром који нас је довео у ову ситуацију.
Петар Радојчић, генерал-потпуковник у пензији
Извор: Нова.рс