Veliki broj medija na nemačkom jeziku objavljuje tekstove povodom 25 godina od početka intervencije NATO-a na SR Jugoslaviju. Izvukli smo delove iz četiri takva teksta. „Uveče 24. marta 1999. kancelar Gerhard Šreder je nemačkim televizijskim gledaocima sa ozbiljnim izrazom lica objavio da NATO je započeo vazdušne napadevojnim ciljevima u Jugoslaviji. „Ovuda, Alijansa želi da spreči dalja ozbiljna i sistematska kršenja ljudskih prava i sprečiti humanitarnu katastrofu na Kosovu“, rekao je on. Prvi put od kraja Drugog svetskog rata, nemački vojnici su poslati u ratnu misiju. To je bila prekretnica“, kaže istoričar Mari-Žanin Čalić u autorskom članku za list „„Tagesšpigel“.
Ona podseća da je sukob između Srba i Albanci o statusu Kosova „traje već nekoliko decenija“, a da se „ponovo zaoštrio raspadom Jugoslavije 1991. godine“. Albanska većina proglasila je pokrajinu nezavisnom državom, a Beograd na tu teritoriju polaže istorijske i međunarodne pretenzije, navodi se i dodaje: „Kosovo, koje je u sastavu teritorije Srbije od 1913. godine, Beograd smatra ‘ kolevka srpskog naroda“.
„Albanski gerilci, Oslobodilačka vojska Kosova, pojavljuju se od 1997. godine. Oni su terorističkim napadima pokušali da iznude nezavisnost Kosova. Policijske i vojne snage Srbije počele su brutalnije da reaguju, a izveštaji o proterivanju i masakrima uzburkali su javnost“, piše Čalić.
„Zapad je odlučio da deluje brzo kako bi sprečio, kako su rekli, ’drugu Bosnu’“, ističe istoričar, navodeći da je „u Srebrenici 1995. godine srpska vojska ubila više od 8.300 Bošnjaka za samo nekoliko dana i u ispred mirovnih snaga UN“.
Savet bezbednosti UN je 23. septembra 1998. doneo Rezoluciju 1199 kojom se poziva na hitan prekid vatre i povlačenje srpske vojske i specijalne policije iz zaraćene pokrajine, podseća se u članku. „Iako rezolucija nije sadržavala nikakvu prijetnju nasilnim sredstvima, ona je poslužila NATO-u kao opravdanje za intervenciju prema međunarodnom pravu. Kada su poslednji pokušaji posredovanja u francuskom zamku Rambuje početkom 1999. propali, Alijansa je smatrala da je postalo legitimno da zapreti vazdušnim ratom“.
Možda protiv međunarodnog prava?
„Beograd treba naterati da prihvati kosovsku samoupravu koju obezbeđuju međunarodne trupe, smatralo se. Beograd je, međutim, smatrao neprihvatljivim stacioniranje stranih vojnika na svojoj teritoriji“, piše istoričar.
Za to vreme „nemačka javnost je bila podeljena po pitanju vojnog angažovanja. Posle iskustava Hitlerove vladavine, za mnoge je rat bio tabu kao sredstvo međunarodne politike. Pored toga, Osnovni zakon(Nemački ustav, ur.) zabranjuje operacije Bundesvera van teritorije NATO-a. Dozvoljene su samo misije koje su ovlastile UN i Bundestag, tako da je intervencija možda prekršila međunarodno pravo, smatralo se.“
„Ali, s obzirom na ozbiljna kršenja ljudskih prava na Kosovu, mišljenja su se promenila“, kaže Čalić. „Lekcija naučena iz dva svetska rata – „Nikad više rat“ – više ne bi trebalo da važi bez ograničenja. Sada se kaže: ‘ Nikad više Aušvic. Drugim rečima, ako je potrebno, nasilje jedne zemlje nad civilima mora biti sprečeno, uključujući i vojnim sredstvima“.
800.000 ljudi je raseljeno ili pobeglo
Bundestag je 16. decembra 1998. velikom većinom glasao za učešće u operaciji NATO-a na Kosovu, podseća se u članku. „Sumnje su otklonile predviđanja da će se rat završiti najkasnije za tri dana. Na kraju, NATO je 78 dana bombardovao vojne objekte, infrastrukturne i industrijske objekte u Srbiji i na Kosovu“.
„I umesto da primora Srbe da odustanu, vazdušni rat je podstakao njihovu destruktivnost. Do 800.000 ljudi moralo je da pobegne ili je raseljeno u roku od nekoliko dana. Nazirala se humanitarna katastrofa za koju se niko nije pripremio“, kaže Čalić, dodajući istovremeno da se „kasnije ispostavilo da je bila obmana da je postojao tzv. „Kosovo, kako su tada tvrdile zapadne vlade i vojni zvaničnici“.
„Tek kada je Alijansi ponestalo ciljeva za bombardovanje, postignut je kompromis. Uz posredovanje Nemačke“, kako piše autor, „zemlje su 10. juna 1999. pristale na Rezoluciju UN 1244. A da bi se zaobišlo ruski veto, rezolucija je bila kontradiktorna: s jedne strane, Albancima je obećano samoupravu, dok je, s druge strane, savezna Zagarantovan je teritorijalni integritet Republike Jugoslavije i Srbije“.
Nezavisnost Kosova ne priznaje cela EU
„Da bi se dobilo vreme za pregovore o konačnom statusu, Kosovo je stavljeno pod međunarodnu upravu i tamo su raspoređene mirovne snage predvođene NATO-om. Konačno, 2008. godine, zemlja je jednostrano proglasila nezavisnost. Pored Srbije, Rusije i drugih zemalja, pet država članica EU to još nije priznalo“. „Uprkos brojnim naporima EU i SAD da normalizuju odnose Srbije i Kosova, kosovski sukob ostaje nerešen do danas. Neredi se dešavaju stalno, poslednji put u aprilu 2023. kada je povređeno na desetine demonstranata i vojnika Kfora“, kaže Mari-Žanin Čalić za„Tagesspiegel“ i zaključuje: „Intervencija NATO-a je mogla da okonča vojno nasilje, ali nije uspela da uspostavi stabilan mir.
„Lažni, ali ubedljivi argumenti za grotesknu priču“
List „Tagesspiegel” prenosi komentar svog novinara Kristofera Zidlera, koji piše: „Rane iz prošlosti nisu zarasle. Srbija nastavlja da vidi Kosovo kao otcepljenu republiku. Ni sve zemlje EU ga ne priznaju. Cilj pomirenja pod kišobran Evropske unije ponovo je odsutan.Beograd i Priština optužuju jedni druge za ponovno rasplamsavanje zamrznutog konflikta – paravojnim napadima na teritoriju Kosova i sistematskom diskriminacijom srpske manjine koja tamo živi.A Rusija raspiruje vatru pozadini“, piše nemački novinar.
On navodi da je „zapadni pristup bio veoma kontroverzan u Nemačkoj, posebno zato što je to bila prva borbena misija Bundesvera. Ministar spoljnih poslova iz redova Zelenih Joška Fišer je za to dobio kesu sa farbom na glavi“, podsetio je on.
„Iako se intervencija NATO-a generalno gleda u retrospektivi kao ispravna stvar, neželjeni nuspojava i dalje postoji: rat na Kosovu nudi lažan, ali ipak uverljiv argument za grotesknu naraciju Vladimira Putina da Rusi u Ukrajini moraju biti zaštićeni od Nacistički režim u Kijevu“, navodi autor komentara.
Era misija u inostranstvu
Bundesver je „sazreo” 1999. godine. piše„„Tagesšpigel“.– Avioni „Tornado” i učešće u Odbrambenim snagama Kosova, koje su aktivne i danas. Vojska koja je bila visoko opremljena, ali nikada nije korišćena tokom Hladnog rata, postala je sila koja deluje van teritorije Alijanse. Prvo se pridružila misiji na Kosovu Avganistan, a kasnije u Siriji, Iraku i Maliju“, navodi autor, ali i ukazuje da je „nemačka vojska nastavila da se smanjuje“.
„Društvo nije prihvatilo kao normalno da je upotreba vojne sile krajnje sredstvo politike. Desilo se upravo suprotno: iz dve suprotstavljene države u vreme sukoba Istoka i Zapada, kada su borbeni avioni svakodnevno ometali zvučnu barijeru, nastala je ujedinjena Nemačka, koja je srećno prevazišla tobožnji „Kraj istorije“, “, piše autor.
Istovremeno, kako navodi, „’mirovne dividende’ nisu uključivale samo smanjenje budžeta za odbranu“. Ratovi su se geografski udaljili, a najbliži je i dalje bio onaj na Kosovu, na evropskom tlu. Čak ni izbeglice iz regiona u kojima je Bundesver pokušavao da uspostavi mir nisu nužno izazvale direktan uticaj. I što je duže trajala era misija u inostranstvu, to je više važilo: daleko od očiju, daleko od srca!“
Bundesvera i nemačkog društva
Istovremeno, kako smatra novinar „Velte”, „kako vojnici doživljavaju sebe i kako ih doživljavaju u svojoj zemlji se radikalno i sve više promenilo tokom ovih 25 godina.Nemačka takođe brani na Hindukušu, kako je rekao bivši ministar odbrane Peter Štruk, nikada nije bio opšteprihvaćen i često je samo podrugljivo citiran. Vojnici su slavili njegovog naslednika Karla-Teodora cu Gutenberga kada je otvoreno govorio o ‘ratu’. Ali to je izazvalo iritaciju kod kuće.“
„Otuđenje je nastavljeno čak i kada je aneksija Krima 2014. polako vraćala u fokus savezništvo i nacionalnu odbranu“, ističe komentator nemačkog lista i navodi da „i sada, dve godine nakon napada na Ukrajinu, u Bundesveru, samo zbog obuka koja je održana ukrajinskim kolegama, postoji drugačija svest o novonastaloj situaciji nego u delovima stanovništva“.
„Uprkos tome, Bundesver se suočava sa velikim reformama koje bi trebalo da ga vrate u skladu sa zahtevima odbrane. Društvo, međutim, ima mnogo duži put pre nego što Nemačka kao celina postane „otporna“, „sposobna za odbranu“ ili čak „spremna za rat“. Međutim, jedno je sigurno“, zaključuje za„Tagesspiegel“ novinar Kristofer Zidler: „Politička debata o tome će verovatno biti glasnija i emotivnija od one o ratu na Kosovu pre 25 godina“.
U prvom talasu bili su i nemački avioni
„Ciljevi „Operacije savezničke snage“ su očigledno bili vojni“, navodi list Velt u članku koji je potpisao njihov novinar Johan Althaus. „U prva dva talasa te srede uveče napadnuti su položaji PVO, sistemi veze i komandni položaji Vojske Jugoslavije.
Prvobitno su korišćene krstareće rakete „tomahavk“, koje su ispaljene sa brodova i podmornica u Jadranskom moru, kao i oko 200 letelica“, navodi se u članku, podsećajući da je, pored španskih, holandskih i američkih aviona, „u prvog talasa bila su i četiri aviona nemačkog ratnog vazduhoplovstva tipa „Tornado“, specijalizovana za uništavanje neprijateljskih radara“.
Istovremeno, autor navodi da su „NATO avioni bili praktično neranjivi za Srbe“, te da su „dva obaranje koja su se dogodila, među njima i obaranje stelt bombardera F-117, izvršena slučajno i sa vanrednim napor“.
Podrška u Bundestagu
Podseća se da je odluka tadašnje nemačke vlade da učestvuje u NATO intervenciji potvrđena u Bundestagu i da su za nju glasali ne samo vladajući socijaldemokrati (SPD) i Zeleni, već i opozicioni demohrišćani ( CDU/CSU) i liberali (FDP). ). Što se tiče nemačke javnosti, reakcije su, kako je opisao novinar, bile od „skeptičnih do negativnih”.
U članku se citira i ocena Herberta Krempa, višegodišnjeg glavnog urednika„Roll“, koji je upozorio: „Savremeni ratovi su medijski ratovi. Koliko dugo zapadna javnost može da trpi pogled na napad? Možda niži od Srba?“
„Rat se ne odvija u bajkovitoj zemlji morala“
„Rolled“ preneo i delove iz autorovog članka koji je u tom listu tada objavio publicista Kora Štefan. U njemu je, kako se navodi, „kritikovala to što je levičarska, odnosno crveno-zelena savezna vlada naredila nemačkim vojnicima da krenu u borbu prvi put od 1945. godine”.
„Niko više nikog ne šalje u rat bez nagoveštaja moralnog legitimiteta, i to je dobro“, rekao je Štefan. Uskoro marš u Kinu? Nedostatak izgleda za uspeh? Onda morate da kažete.
Štefan je, kako je navedeno, podsetio političare i na još jednu važnu stvar: „Rat se ne odvija u bajkovitoj zemlji morala, već u stvarnom životu. Krvlju, znojem i suzama“.
U članku se takođe ocenjuje da je „preciznost NATO napada bila iznenađujuće visoka, slično kao u Zalivskom ratu 1991. Međutim“, dodaje se, „bilo je i loših grešaka: NATO je 12. aprila udario na železnički most u Grdelici u vazdušni napad na putnički voz i ubijeno 20 civila. Jedanaest dana kasnije, u visokopreciznom napadu uništeno je sedište srpske televizije u Beogradu. Poginulo je 16 radnika. Da li je televizija koja je širila najnasilniju ratnu propagandu bila legitimna meta“, pita se članak za Velt Johan Althaus. I dodaje da „7. maja, bomba je pogodila kinesku ambasadu u Beogradu“, da su tada „troje novinara poginulo“, a da su „SAD rekle da je greška i platile novčanu odštetu“.
„Pokretačka snaga ruske reakcije“
„Ograničeni vazdušni udari imali su za cilj da primoraju predsednika Srbije Slobodana Miloševića da zaustavi svoj agresivni kurs na Kosovu. Nije uspelo, uglavnom zbog Rusije“, kaže on„Rolled“.
„Odmah nakon što su vazdušni udari počeli, ruski predsednik Boris Jeljcin, koji zbog zavisnosti od alkohola više nije mogao da deluje, žestoko je kritikovao NATO. Moskva, rekao je on, zadržava pravo da „preduzme odgovarajuće mere, uključujući vojne, za održavanje sopstvene i opšte evropske bezbednosti“. S obzirom na stvarne okolnosti, to je bilo potpuno smešno“, navodi nemački list.
„Jeljcin, međutim”, kako se dodaje, „verovatno više nije bio pokretač takve reakcije, već mršav čovek od jedva 47 godina koji je – teško slučajno – unapređen u sekretara Saveta bezbednosti Ruske Federacije”. 26. marta 1999. pored toga što je bio šef tajne službe ruske FSB. Njegovo ime je: Vladimir Putin“, zaključuje se u članku.„Roll“.
„Pravo na humanitarnu intervenciju“
„To nije bio običan rat. Njegove pristalice su govorile o ‘humanitarnoj intervenciji’ sa ciljem da se okonča nasilno ugnjetavanje Kosovara od strane režima Slobodana Miloševića. Postojala je i ideja o „promeni režima“ u Beogradu“, piše novinar švajcarskog lista „Noje cirher cajtung“ (NZZ) Andreas Ernst, koji već dugi niz godina izveštava o dešavanjima u regionu Zapadnog Balkana.
Danas, „25 godina kasnije, izraz„humanitarna intervencija“ zvuči čudno i strano. I zaista, on dolazi iz drugog doba. Preduslov za taj rat bila je posebna istorijska konstelacija koja se može svesti na tri stvari: globalna politička dominacija SAD posle Hladnog rata, ideološki uticaj generacije 1968. u medijima i politici i upozoravajući znaci genocida kao u Ruandi 1994. i Bosni 1995.“, piše švajcarski list.
Podseća se da je pionir u ovom pogledu bio Bernar Kušner. „Ovaj bivši komunista je 1970-ih i 1980-ih osnovao Lekare bez granica i druge organizacije medicinske pomoći. Ali on nije želeo samo da pomogne onima kojima je potrebna. Hteo je da se upusti u sukob mišljenja“, piše autor članka. „Prema medijski pametnom ‘francuskom doktoru’, kršenje ljudskih prava je uvek početak humanitarnih katastrofa. Krajem 1980-ih, Kušner je razvio koncept‘pravo na humanitarnu intervenciju’ – ‘pravo na humanitarnu intervenciju’.
Državni suverenitet nije apsolutan, tvrdili su Kušner i njegove kolege. Ako u nekoj zemlji dođe do ozbiljnih kršenja ljudskih prava, spoljni akteri imaju pravo da intervenišu“, navodi list i podseća da su „tokom 1990-ih mnogi zapadni mejnstrim mediji usvojili ovaj stav, a političari levog centra koji su došli na vlast u tih godina: američki predsednik Bil Klinton (1993), britanski premijer Toni Bler (1997) i nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer (1998).“
Za mnoge savremenike intervencija na Kosovu je izgledala kao prekretnica“, kaže on„Noa Circher Zeitung“. „Toni Bler je to opisao kao trenutak u kome se međunarodna zajednica prvi put rukovodila vrednostima, a ne interesima. Čak je i tada izgledalo neverovatno.“
„Odgovornost za zaštitu“ postaje međunarodna norma
„Ipak, postojali su uticajni krugovi oko tadašnjeg generalnog sekretara UN Kofija Anana koji su ozbiljno tražili novu ravnotežu između državnog suvereniteta i dužnosti zaštite stanovništva. U prilog tome je govorio i duh vremena na prelazu dva milenijuma“, piše švajcarski list.
„Tako se, nakon preliminarnog rada kanadske komisije, pojavila ’odgovornost za zaštitu‘ kao neobavezujuća norma međunarodnog prava. On predviđa da ako država nije u stanju ili ne želi da zaštiti svoje stanovništvo od genocida, etničkog čišćenja ili drugih zločina protiv čovečnosti, onda zajednica država ima pravo da interveniše – čak i vojno ako je potrebno. Te mere, međutim, mora da odobri Savet bezbednosti UN“, podseća on„Noa Circher Zeitung“.
„Obavezu zaštite usvojila je Generalna skupština UN 2005. godine, ali je taj novi standard doživio svoj stvarni kraj tek šest godina kasnije“ – nakon građanskog rata u Libiji 2011. i naknadne zajedničke intervencije Britanaca, Francuza i Amerikanaca pod komanda NATO-a. „Od tada se norma ’odgovornosti za zaštitu’ koristi gotovo isključivo kao izgovor za invaziju na stranu teritoriju“, ocenjuje autor članka. Napad na Ukrajinu i okupaciju Krima 2014. Kremlj je pravdao „ štiteći stanovništvo od fašista u Kijevu“.
Zadatak koji se Kušneru „nije dopao“
„’Humanitarna intervencija’ kao mera međunarodnog prava je nestala, jer je okončan unipolarni momenat“, ističe švajcarski novinar. , masovno se naoružavaju. Ujedinjene nacije, kao svetska organizacija, nemoćne su kao i uvek. a Savet bezbednosti je blokiran“. „A ni 1999. godine, nakon završetka kosovske intervencije, drveće nije raslo do neba“, zaključuje se u analizi. „Na predlog Francuske, avangardista militantnog humanitarizma, Bernard Kušner postao je prvi gazda misije UN na Kosovu. Tamo je trebalo da formira upravu i uspostavi vladavinu prava. Ali taj zadatak mu nije odgovarao. U Pariz se vratio posle samo godinu i po dana“.
Ivan Đerković
Izvor: DW
