Nemački političari, kulturni lideri i mediji nazivaju skandalom ono što su Juval Abraham i Bazel Adra rekli o onome što su snimili. A činjenica da su snimili dokumentarac je nepobitna i pokazuje kako izraelska vojska ruši kuće zajednice od dvadeset sela. U jednom od tih sela rođena je i odrasla reditelj i snimatelj Adra. Da je danas živ Huan Luis Vives, autor jedinstvene knjige o uzrocima opadanja zanatstva i umetnosti, mogao bi da napiše i poglavlje o propadanju nemačkog ustava. Dva važna paragrafa tog ustava su više puta prekršena, i više ne važe kao što su bila. Već vidim kako mi neki stručnjaci odmah objašnjavaju da nije baš tako, da treba da vidimo šta se podrazumeva pod tim i tim. Na primer, šta je „ljudsko dostojanstvo“. To nije renesansna književna vrsta, već, kako je neko napisao, rajski izraz koji je nastao posle pakla. Njemački ustav počinje time: Dostojanstvo čovjeka je neprikosnoveno. Dužnost je svih državnih organa da je poštuju i štite. Nemački narod se stoga zalaže za neprikosnovena i neotuđiva ljudska prava kao osnovu svake ljudske zajednice, pravde i mira u svetu.
Od prošle jeseni više puta smo videli da obavezu zaštite ljudskog dostojanstva državni organi Nemačke ne poštuju. Neosetljivost i ravnodušnost prema palestinskim žrtvama ispunili su nemački javni prostor. To je sve zavedeno odozgo, sa političkog vrha, i sprovodi se kroz sve medije. I ne ispada dobro za one koji se bune protiv toga.
Gledao sam film „Nema druge zemlje“ koji je u februaru nagrađen nagradom Berlinala filmskog festivala za dokumentarni film. Film su snimile četiri osobe:Juval Abraham, Bazel Adra, Hamdan Balal iRachel Szor, dva Palestinca, jedan Izraelac i jedan Izraelac. Dok se o filmu malo pričalo, u Nemačkoj se digla velika buka oko izjava dvojice nagrađenih autora. Na sceni su se pojavili Juval Abraham i Bazel Adra. Nemačka televizija, štampa i internet javili su da je Berlinale završen političkim skandalom. Da vidimo šta su imali da kažu nagrađeni reditelji. Bazel Adra: „Veoma, veoma mi je teško da slavim, dok se desetine hiljada ljudi mog naroda rasparčavaju i masakriraju u Gazi. Tražim odavde, iz Berlina, Nemačka da poštuje poziv Ujedinjenih nacija i da ne šalje oružje u Izrael“. Juval Abraham je rekao da će on i njegov prijatelj za dva dana otići iz Berlina svaki u svoj dom, a njih dvojica, gde žive, nisu ravnopravni, iako su udaljeni pola sata jedan od drugog.
On sam živi tamo gde vlada građansko pravo, može se slobodno kretati, ima pravo glasa, a njegov prijatelj je pod vojnim režimom i ne može se slobodno kretati niti ima pravo glasa. Jer njegov prijatelj, kao i milioni Palestinaca, živi u zatočeništvu okupacije i aparthejda. Tamo gde njegov prijatelj živi sa nama obično se zove Zapadna obala, a zove se i Cisjordania ili Zapadna obala. To je zemlja koju je okupirao Izrael.
Ovo što je rečeno danas nemački mediji mogu nazvati samo skandalom. Nemačkim medijima je uvedena cenzura, čime će se ubuduće baviti relevantni istraživački instituti. Žrtva je peti stav ustava: Svako ima pravo da usmeno, pismeno i slikom iznese svoje mišljenje, da ga objavi i da slobodno koristi opšte dostupne izvore. Zagarantovana je sloboda štampe i sloboda izveštavanja putem radija i filma. Nema cenzure.
Za one koji žive u Nemačkoj ovo je danas uglavnom mrtvo slovo na papiru. U Nemačkoj postoji cenzura u vezi sa palestinskim pitanjem, odnosno postoji ograničenje prava da se o tome izrazi usmeno, pismeno i slikano.
Nemački političari, kulturni lideri i mediji nazivaju skandalom ono što su Juval Abraham i Bazel Adra rekli o onome što su snimili. A činjenica da su snimili dokumentarac je nepobitna i pokazuje kako izraelska vojska ruši kuće zajednice od dvadeset sela. U jednom od tih sela rođena je i odrasla reditelj i snimatelj Adra. Dokumentuje uništavanje domova i rušenje škola koje su seljani izgradili sopstvenim radom. Bageri i buldožeri sve to sravne sa zemljom, jer, kažu, izraelska vojska treba da izgradi poligon na tom području. A to nije teritorija Izraela, to je Zapadna obala, ili Zapadna obala, ili Zapadna obala. Nemačka televizija i nemačka politika o ovome ćute. Film je sniman od 2019. do 2022. godine. U filmu se vidi kako policajac puca Palestincu u grudi Aron, koji ne umire odmah, već posle tri godine, od kojih je sve tri imobilisan metkom koji ga je pogodio u kičmu.
Naravno, javio se i izraelski ambasador u Nemačkoj. On samouvereno, kao vrhovni cenzor, proziva i kori nemačku kulturnu elitu i savetuje je šta smeju, a šta ne smeju da dozvole da se pokaže i kaže. Navodno ćutanje te elite naziva zaglušujućim. Um ove elite je dovoljno osoljen dok mesecima posmatra kako građani nemačkih gradova subotom ili nedeljom masovno izlaze na ulice da protestuju protiv nemačke desnice, i ćute dok za to vreme njihova država snabdeva oružjem najstrašnije desnice u današnji svet, onaj koji vlada Izraelom. Oglasio se i izaslanik za antisemitizam koji je saopštio da su strani filmski stvaraoci zloupotrebili pravo na gostovanje. Ni gradonačelnik Berlina nije ćutao, obećao je istragu, pridružio mu se i ministar pravde. Nisu rekli šta će da istražuju. Možda bi istraga došla do odluke da se autorima zabrani da govore o svom delu?
I ministar kulture i medija Claudia Roth zaslužio je nominaciju za glupost godine. Kada su novinari objavili da je aplaudirala i govorima dvojice pobednika, tri dana kasnije je objavila da je aplaudirala isključivo i samo Izraelcu. Niko nije pao na pamet da joj kaže da je izraelski Abraham bio oštriji u svom obraćanju od palestinske Adre, jer je pomenuo šta izraelski sačekusi odmah skaču na takve ljude, kao mokre flaše, lepe etikete „antisemitizam“ i „anticionizam“ : pomenuo je neselektivnu okupaciju palestinskih naselja i aparthejd protiv Palestinaca.
Nemački ministar kulture ne može biti ni približno kompetentan po ovom pitanju kao Izraelac Juval Abraham: on živi u zemlji u kojoj se sprovodi ono što svakodnevno vidi i što ga kao čoveka vređa, pa to snima i objavljuje. Gleda ga od rođenja, ne sedi ni u jednom berlinskom studiju i smišlja filmske scene, svoje je snimao četiri godine po selima. U njegovom filmu nema glume, izraelski vojnici igraju sebe kao i palestinske seljake. U filmu se sve vidi, ono što se ne vidi se čuje: kada se kamera trese, to znači da su ga napali oni koje snima, odnosno izraelski vojnici.
Film prikazuje deo užasa u kome palestinski narod živi na Zapadnoj obali. Izraelska vojska mu ruši kuće, ruši sve što je sagradio da bi u njoj živeo, odnosno živeo. Vrhovni sud Izraela je 2022. godine odlučio da izgradi vojni poligon na području od dvadeset sela, u oblasti Masafer Jata, na površini od tri hiljade hektara. Vojska primorava stanovnike sela da napuste svoje kuće i naseljavaju se u pećine, vojska im cementira bunare iz kojih uzimaju vodu i seče im vodovodne cevi. Ne dozvolite im da uvedu struju. Sve pod izgovorom da nemaju dozvolu za bunar, za vodu, za izgradnju kuće. A dozvole za to daju izraelske vlasti, na zemlji koja nije Izrael, već je okupirana od strane Izraela. Ni nemačka kancelarka, ni ministar kulture, ni ministar pravde ovo ne pominju.
Film prikazuje kako je nekoliko minuta ranije posetio selo Toni Bler, bivši britanski premijer, a sada mirovni izaslanik za Bliski istok. A njegov prolazak kroz selo bio je poput mnogih stvari koje su Britanci radili u zemlji zvanoj Palestina mandataria. U jednom kadru u filmu takođe možete videti Gideon Levi, gigantska ličnost izraelskog nezavisnog novinarstva, nepotkupljivi protivnik izraelske okupacije i zločina koji su pratili tu okupaciju već tri četvrt veka.
Sve u filmu se dešava mnogo pre 7. oktobra 2023. Tek na kraju filma je vest sa radija da su Izraelci napali Gazu. Sve je snimljeno na području koje je okupirala izraelska vojska, koja nema nameru da ga napusti. Izraelski mediji su odmah posle njegovog nastupa na Berlinalu Juvala Abrahama nazvali antisemitom i ko zna šta još, a on je u izjavi za engleski Gardijan rekao da ga je neki ološ nekoliko dana kasnije potražio kod kuće u Izraelu. U vreme kada je ovaj tekst izašao u štampu, Abraham se nije vratio kući.
Huan Luis Vives, red je da završim sa njim, piše u poglavlju o opadanju građanskog prava na sledeći način: „Kod nas većina zakona odobrava rat. U Novoj Indiji ljudi su protiv rata. Spartanski zakoni su bili potpuno ratoborni, zbog čega filozofi s pravom u onim krajevima koji ne bi mogli opstati bez trgovine, kao u Belgiji, zakoni favorizuju trgovinu“. Vives, sin nasilno preobraćenih španskih Jevreja, piše ovo u Belgiji. Da je danas živ, video bi u šta su upali zakoni zemalja koje pominje. Ostaje da se setimo jednog mesta iz Horatio’s „Oda“, koju Vives takođe voli da citira:
Ali zašto su zakoni šuplji/ kad nema morala…?
No čemu zakoni šuplji/ kad nema morala…?
(Quid leges sine moribus/ vanae proficiunt…?
Sinan Gudžević
Izvor: Portal Novosti
