Пише: Слободан Шоја
На данашњи дан прије деведесет година упокојила се једна неправедно заборављена Сарајка, велика добротворка која је улагала новац у памет. Стака Скендерова знала је наћи новац којег није имала да би улагала у памет других јер властите је имала и вишка. Ненадмашна и непоновљива на свјетској разини Мис Ирби – коју су с разлогом звали Племенита – имала је и визију и огроман новац за улагање у паметну и даровиту дјецу Босне и Сарајева. Заборављена Мара Павловић имала је такође и новац и визију. Сви знају ко су Стака и Мис Ирби, али мало ко зна ко је била Мара Павловић, рођена у Сарајеву 1864. године. Умрла је у свом граду 25. маја 1936. године.
Написао сам текст о њој за Енциклопедију Републике Српске коју издаје АНУРС. Намјерно сам више писао о њеном дјелу, а мање о њој лично. Тако би и она више вољела. Данас је пригодан дан и да подијелим тај текст. Да се види какав диван свијет љубави, знања и културе је у Сарајеву и од Сарајева градила Мара Павловић. Мислим да јој Сарајево много дугује, најмање једну бисту и трг испред зграде Кола српских сестара, зграде данашњег Тужилаштва Кантона Сарајево и предратног студентског дома Младен Стојановић.
Дом је за паметну дјецу саградила Мара Павловић. Било би лијепо кад бисмо градили сличан свијет, онакав каквим га је она замишљала:
„Постоје личности који улазе у енциклопедије због свог знања, умјетничког дара, величине, херојства и других квалитета који их издижу изнад осталих. Мара Павловић своје мјесто добија по огромном богатству, али не зато што га је имала већ зато што га је давала. А дала је све што је имала. Рођена је у чувеној сарајевској породици Деспић која је била синоним за имућност. Њена сестра Савка Деспић удала се за Димитрија Јефтановића, старијег брата Глигорија Јефтановића. Мара је рано остала без мужа.
Дјеце није имала и та чињеница је одредила њен живот. Он ће бити испуњен хуманим дјелима, љубављу према дјеци, али и сиромашним. Читав живот посветила је будућности српске омладине, нарочито женске. Огромно богатство које је имала од породичног пословања годинама је давала у образовне, културне или хуманитарне сврхе.
Давање народу а не узимање од народа је знак љубави према свом народу. За живота је била уписана као добротвор у многим српским и другим друштвима као што су Српско пјевачко друштво „Слога“, Просвјета, Материнско удружење, Маријанско сестричество, Задруга Југословенки, Шегртски дом Трговачке омладине итд. Ипак је животно била везана за Коло српских сестара чија је предсједница управног одбора била 14 година, од 1922. године до смрти, 1936. године.
Добротворно, родољубиво, просвјетно и културно женско друштво Коло српских сестара основано је 1903. године у Београду. Име друштву дао је Бранислав Нушић који је у једно спојио два приједлога „Друштво српских сестара” и „Коло Српкиња”. Коло се послије 1919. године ширило по цијелој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, а у Сарајеву је обновило рад 1920. године.
У БиХ је имало 36 својих подружница. Главни добротвор сарајевског Кола српских сестара била је Мара Павловић, а послије смрти постала је легатор. Мара Павловић је живјела и дјеловала у доба кад је хуманост била навика и кад су се бројни богати Срби утркивали ко ће више или чешће учествовати у разним акцијама или иницијативама које су биле усмјерене ка бољем животу сиромашних и ка лакшем школовању оних који нису били без талента већ без довољно новца да развију свој таленат. Мара Павловић представља завршетак величанствене женске златне нити визије и хуманости која је повезује са Стаком Скендеровом и Мис Ирби. Ту златну нит саткану у XIX вијеку ткала је у XX вијеку Мара Павловић и та се нит с Маром зауставља. Таквих жена више није било и нема их више.
Зато то вријеме има непревазиђену социјалну и духовну димензију јер добротвори нису дозвољавали да се види, осјети или направи било каква разлика између сиромашних и богатих људи и дјеце. За добротворе они су били идентични. Једина мјера били су таленат и знање. Добар примјер помоћу којег се може разумјети дјелатност и животна философија Маре Павловић је Дом Кола српских сестара који је она, као предсједница управе Кола, дала да се изгради по њеној замисли, тако да буде идеално мјесто за талентоване дјевојчице, било сиромашне било имућније. Дом је освећен 14. септембра 1930. године намјерно у присуству краљевог изасланика да би се том приликом скупило још сто хиљада динара! Зависно од године, у Дому је боравило између 48 и 79 питомица уписаних у Вишу дјевојачку школу, Учитељску школу, Трговачку школу, Трговачку академију, Гимназију, Реалку… У периоду од школске 1920/1921. до 1938/1939. године, кроз Дом је прошло укупно 1.066 питомица. Примане су одличне ученице примјерног владања, а боравак се плаћао зависно од имовног стања родитеља, од 50 до 1.000 динара.
Сиромашне ученице биле су ослобођене плаћања, а остале које нису могле добити Дом, добијале би стипендије од 50 до 100 динара и једнократне потпоре од 20 до 60 динара. Двије васпитачице и управница бринуле су се о њима као о својој дјеци. Унутар интерната имале су лијепо уређену библиотеку па су све питомице у најбољим условима спонтано училе веома марљиво, у знак захвалности за велику срећу и привилегију. Имале су башту и терасу за забаву. Купљена су им два клавира, а имале су на располагању учитељице музике. Сриједом би ишле у позориште. Имале су лијепо уређену мензу гдје су јеле пет пута дневно.
Савременици су писали да су се због тога неке питомице елегантно попуниле! Обезбијеђена им је била и њега доктора који своје услуге нису наплаћивали. Иза свега тога идејно, финансијски и духовно стајала је Мара Павловић. Често би обилазила своје питомице које је – по узору на племениту Аделину Павлију Ирби – доживљавала као своју дјецу. Распитивала би се о успјеху у школи и дружила се с њима. Увијек би их питала да ли им нешто треба. Што би пожељеле то би и добиле. Својом харизмом и племенитошћу већ добро позната у свим круговима сарајевског грађанства по агилности и несебичном дјеловању на хуманитарном плану, Мара Павловић је успјела разбити устаљено неповјерење у социјални рад иза којег стоје жене.
О величанственој сахрани Маре Павловић 27. маја 1936. године у Сарајеву писале су савремене новине. Присуствовало је хиљаде грађанки и грађана, без разлике на вјеру, као и највише цивилне и војне власти. Сву своју имовину (око 500.000 динара) и кућу у улици Краља Петра завјештала је Колу српских сестара за васпитање српских дјевојака, са жељом да легат носи име двију сестара: „Легат Маре Павловић и Савке Јефтановић“.
Задужила је Коло српских сестара да одвоје 50.000 динара за друштво Просвјета, за школовање мушке дјеце, уз жељу да легат носи име по њеном непрежаљеном сестрићу Војиславу Јефтановићу који је умро у 24-ој години. И по томе што је као легаторе уписала свог сестрића и своју сестру огледа се несебичност Маре Павловић. За своја добра дјела одликована је 1928. године Орденом Св. Саве III реда.
Сахрањенa је на сарајевском гробљу Свети Архангели Георгије и Гаврило, на пољу П2, ред 2, број 12, близу гробова својих узора Стаке Скендерове и Мис Аделине Павлије Ирби.“
Извор: Фесјбук
