Не знам зашто се не договоримо да једногласно затражимо укидање ОХР-а, јер је бјежање од суверености историјски гријех властодржаца, поручио је, између осталог, у интервјуу за портал Res Publica хисторичар, аналитичар и бивши дипломата Слободан Шоја.
РП: Као бивши дипломата, можете ли дати оцјену тренутног глобалног стања, посебно узевши у обзир два ратна жаришта, Украјину и Блиски исток, за која се, ипак, очекује релативно брз мировни исход?
Шоја: Читава људска историја испуњена је ратовима и разним сукобима. Ти су ратови и сукоби су имали различит карактер, али увијек је постојао неки конкретан разлог за њих. У овом стољећу, чију смо једну четврт већ потрошили и упропастили, имали смо безброј непотребних ратова у свијету, најчешће без истинског разлога. Исто тако, нијемо смо посматрали нехумано убијање земаља попут Авганистана, Судана, Ирака, Либије, Сирије… Зато је глобално стање катастрофално, опасно и тешко изљечиво и зато живимо најопасније доба у историји човјечанства.
Проблем је настао кад је новац постао главни узрок ратова. Иако је за покретање ратова новац увијек играо значајну улогу, они су више избијали због опречних религијских или идеолошких разлога, колонијалних и империјалистичких апетита, спорова око наслијеђа, реваншизма и слично, али у овом вијеку све се врти око новца и зато он може избити било гдје, а нарочито тамо гдје постоји традиција сукоба.
Безобзирност, бешћутност и хипокризија с којима се улази у ратове, никад у историји нису били тако изражени и велики као данас. А са истом хипокризијом, бешћутношћу и безобзирношћу се излази из ратова. Рат се завршава тек онда кад то велике силе одлуче и кад добију оно што су жељеле. Зато је свака земља која не спада у ранг великих сила у старту на губитку.
Украјина је жртва апетита Русије, Америке и ЕУ. Русија ју је раскомадала, а Запад ће економски овладати остатком Украјине захваљујући велеиздаји локалних моћника, које је рат учинио милионерима и милијардерима. Све то је одавно било зацртано, прије 2022. године, а ово што живимо је само емитовање епизоде за епизодом убијања Украјине.
Иста је ситуација на Блиском истоку, с тим што трагедија тамо много дуже траје, а и дуже ће трајати јер палестинске и либанске мученике нико сврсисходно нити подржава нити помаже. Зато Ваше питање лијепо звучи, јер се заиста очекује мировни исход, напросто зато што мир мора доћи, али у неким земљама он никако да дође. А и кад дође он не дође као мир у земљи већ као немир у души.
РП: Како видите положај Западног Балкана у актуелним, а све су прилике и будућим глобалним оквирима?
Шоја: Болест Западног Балкана везана је чврсто за болест свијета. Све оно негативно што се дешава у свијету има свој ехо на овом простору вјечно нерашчишћених рачуна из прошлости. С друге стране, опасно вријеме које живимо, савршено је погодно да га таквим направе локални лидери. Ни љубав ни мир ни просперитет нису изњедрили те антихероје историје, јер би били сасвим другачији, већ мржња, ратови и криминал, па су овакви какве их познајемо.
Ако се задржимо на Босни и Херцеговини, Србији, Црној Гори, Македонији, Албанији и Косову, као земљама које теже да се прикључе Европској унији, видјећемо да се они сви, осим мањим дијелом Албанија, баве примарно националним и идентитетским питањима као да су она од животне важности, јер су их локални лидери успјели убиједити да су та питања из области приватног живота постала кључна јавна питања. Истовремено, ти исти лидери зла успјели су јавно питање криминала и корупције претворити у приватно, оно о којем се јавно не говори већ остаје у приватности и у ћутњи. Тако ми живимо, причамо страствено само оно о чему не треба причати, а ћутимо над оним о чему нам је дужност причати.
Балкански човјек ће изаћи из омађијаности и духовног ропства у којем се тренутно налази оног тренутка кад од својих властодржаца затражи да му положе рачун за све што су му отели, а остаће у истом ропству све док буде попут пудлице слиједио лажне националисте и тражио од других да им положе рачун за све што су им у прошлости направили. Живот у прошлости је страшно ропство, а вјечна полемика с другим је страшно проклетство. Западни Балкан је немирно и контаминирано подручје, које ће такво и остати ако се сви наши људи не излијече од национализма. Како сви око нас, тако и ми. Осим што наносимо штету сами себи, тако болесни, посвађани, немирни, чангризави, оптерећени, корумпирани и снисходљиви према странцима, није случајно што смо постали колонија којом управљају гори од нас.
РП: Посебно “занимљива” је, чини се, администрација САД у другом мандату предсједника Доналда Трампа, како на глобалном нивоу, тако и у односу према регији и БиХ. Шта ова, чисто бизнис дипломатија може донијети регији и БиХ?
Шоја: С правом правите разлику између првог и другог Трамповог мандата. Први су финансирали неки други милијардери, који су већином били суверенисти а не глобалисти и којима приоритет није био амерички експанзионизам кроз ратове. Данас га финансијски подржавају сасвим други трилионери. Није се дакле промијенио Трамп већ његове “газде“, нарочито они који богатство стичу на оружју и нафти, производећи ратове и енергетске кризе.
Осим те константе, овај ће мандат Трамп потрошити значајним дијелом у припреми економског рата с Кином, јер Американци не желе ни случајно дозволити да изгубе монопол у свјетској доминацији, иако су их и вријеме и Кина већ претекли. Сукоб с Кином, којег Американци сматрају неизбјежним а Кинези непотребним, огроман је планетарни проблем и по својој природи не може бити билатералан. Кад се дивови сукобе тресе се земља.
Сукоб око Ирана, а заправо дјетињаста тежња САД-а да прекину оно што се не може прекинути, нафтни ток између Ирана и Кине, направила је свјетски поремећај трговине енергентима. Будући да је сукоб САД-а и Кине тек започео, ко зна шта нас још горе може чекати у будућности.
У тим околностима БиХ и још безброј земаља играју наравно споредну улогу и Ви сте пронашли добар добар израз који дефинише однос САД-а према Босни и Херцеговини и бившој Југославији – “бизнис дипломатија“. Ја бих казао ситни бизнис велике дипломатије. Таква дипломатија, без поштовања друге стране, неће никоме донијети ништа добро и донијеће само штету. За разлику од Кине која поштује земље с којим води бизнис дипломатију, Американци се понашају каубојски и играју ђоном. Не воле преговарати и слушати већ искључиво наметати вољу.
Слободан Шоја: Аустро-Угарска јесте препородила БиХ, али Хабзбурзи су нас тјерали да се мрзимо
РП: Интереси САД-а у БиХ остварују се на потпуно другачији начин од претходних и демократских и републиканских администрација. Чини се да се догодио, бар у јавном простору, потпуни прелаз са политике и хард талк дипломатије на чисти економски утицај и жељу да се односи сведу на посао, инвестицију и профит…
Шоја: Све сте фактички казали. Ваља ипак нагласити да САД никад неће престати користити методе класичне дипломатије. У Босни и Херцеговини је она доминирајућа, али САД имају тај луксуз и привилегију да могу на два начина, на класичан и лијеп те на себичан и груб, постићи оно што желе. У Босни и Херцеговини они не морају бити претјерано груби јер ми смо нагодан свијет, нарочито кад треба бити снисходљив.
Економски интерес САД у Босни и Херцеговини је једноставан и не претјерано амбициозан, а своди се на генералну балканску политику протјеривања или неутрализације руског и кинеског утицаја. А нови плиновод и прекид дотока руског плина је један од главних задатака економске и енергетске политике САД на Балкану и у Босни и Херцеговини. Американци сигурно имају још неке интересе које можемо назријети или које ћемо тек назријети, али мене у суштини највише растужује чињеница да би нам САД могле узети и оно што не бисмо никад смјели дати било коме, а ту највише мислим на природна богатства.
Већ сам у једном другом медију казао да ми под хитно морамо државну имовину и државна богатства заштитити Уставом као нешто што се не може и не смије продати или отуђити ни под којим околностима. То је много важније питање од питања ко ће располагати државном имовином. Нека располажу и мјесне заједнице ако треба, битно је само да их нико не смије ставити под хипотеку, продати или уступити. Ако остане на државном нивоу, као што се на томе разумљиво инсистира, а остави могућност држави да је прода, онда ништа нисмо урадили. Једини начин да се оно мало што нам је остало од природних богатстава заштити од наших грамзивих властодржаца можемо заштитити само Уставом. То нам ни Американци не могу отети!
РП: Начин на који су представници САД окончали вишегодишњу полемику око изградње и управљања Јужном гасном интерконекцијом, заиста пуно говори. Иначе троме институције БиХ и у БиХ су у рекордном року усвојиле све што се од њих тражило. Како гледате на оно што се популарно назива почетком диверсификације снабдијевања БиХ гасом?
Шоја: Три ствари бих казао везано за плинску диверсификацију. Прво и основно – одлуку да се прекине доток руског плина у цијелој Европи Американци су донијели много прије руског напада на Украјину. Намјерно уништења Сјеверног тока 2 је најбомбастичнији и најочигледнији доказ да је завршена ера уласка јефтиног руског плина у Европу, а прије свега у Њемачку. Ако је дакле донешена одлука да је готово с руским плином и ако су ту одлуку прихватиле све европске земље (осим, засад, Словачке и Мађарске) онда смо ми преситни да се томе опиремо и то не треба ни радити већ гледати како да се најбоље извучемо и са што мање штете.
Друго, САД су лако обезбиједиле скоро једногласно дизање руку у Парламенту Федерације Босне и Херцеговине не само својом снагом и диктатом унутар наше земље, већ и празним услугама које су давале нашим лобистима који често иду у Вашингтон на лобирање. Американци их увијек радо дочекају, отварају им многа врата о којима могу сањати, пажљиво их саслушају, дају им лажна обећања и они одмах дижу и лијеву и десну руку. Дакле, ми потрошимо за лобирање огроман новац без резултата, а Американци те лобисте успут подсјете да треба изгласати закон о Јужној интерконекцији.
Тако САД за наше паре излобирају оно што им је потребно, а ми останемо посвађани!
Давно сам написао да ћемо разумјети зашто ће САД Додику укинути санкције кад дође вријеме гласања за пројекат Јужне интерконекције, избацивање руског плина, али и интеграције БиХ у НАТО. Додик је мудро разабрао да су му Руси добри и корисни да добије изборе, али да му Руси не могу обезбиједити останак на власти већ само његови први и стални пријатељи Американци.
Ми из Федерације ћемо се још дуго жалити Американцима на Додика, али он ће тако само јачати јер они воле моћне корумпиране људе који с лакоћом контролишу ситуацију, а с којима се они лако могу договорити о било чему.
Треће, Јужна интерконекција је ипак пројекат за који није лако одредити кад ће се све завршити. Иако је лако обезбиједити позитивно и једногласно гласање у парламентима, остају други проблеми, нарочито имовински и ритам радова. Велико је питање кад ће се цијела земља моћи прикључити на нови плин који стиже са отока Крка. Будући да ће нам ЕУ онемогућити да наставимо користити јефтинији и сигурнији руски плин, сматрам да би наша политика требала под хитно у разговорима са Американцима казати да је наш главни услов да учествујемо у пројекту клаузула у уговору да нам се оставља право кориштења постојећег плина све до тренутка кад нам нови плин буде доступан.
На то сам мислио кад сам казао да морамо гледати да се извучемо са што мање штете. То није никакав услов већ нешто посве природно и то би обавезно требало урадити. У супротном доћи ћемо у немогућу ситуацију.
РП: Шта нови приступ може значити за политичку атмосферу у БиХ, а након година притисака и политике штапа, без неке значајније мркве, те уплитања у готово најситније поре политичког живота у БиХ?
Шоја: Занимљиве су се ствари догодиле откад су Американци у Сарајеву имали амбасадора и данас кад су спустили дипломатске односе на нижу степеницу. У вријеме кад је Марфи био шериф Федерације БиХ, у Републици Српској је био непожељна особа, а Република Српска била непријатељски настројена према САД. Американци нису играли скоро никакву улогу у том ентитету. Зато је Додик и добио санкције, а скинуте су му кад је отворио врата Американцима и постао особа од повјерења, моћник који се неће противити америчком диктату.
Тако су САД успоставиле апсолутну контролу власти у цијелој земљи и данас безбрижно раде шта желе и лобирају за кога желе. Опозиције немају, а чак би се могло казати да се наши лидери утркују ко ће бити снисходљивији. У таквом амбијенту у којем нема нити једног критичког гласа према Американцима медији прате такву политику без великих критика. Укратко, матирани смо!
Мени у свему много више смета општа државна инертност и невољност да укинемо колонијални статус земље и један срамни протекторат. Као рационалном човјеку никад ми неће бити прихватљиво зашто се не договоримо да једногласно затражимо затварање ОХР, јер најмање што нам треба јест високи представник који не ради оно што треба већ представља лобисту туђих интереса који нашој земљи наносе штету. Па чак и кад не би ништа радио, он је у једној сувереној земљу сувишан.
Бјежање од суверености до које се може и мора лако доћи је историјски гријех наших властодржаца, а ропска снисходљивост знак је њихове кримогености, јер свој глас за слободу земље не смију дићи због корумпираности о којој велике силе знају све па их држе у шаци. Државно достојанство, шта то бијаше? Заборавили смо то потпуно, а не трудимо се да га вратимо.
РП: Шта и колико би и бирократизована Европска унија могла научити из новог америчког приступа према БиХ?
Шоја: Бирократизована Европска унија је царство теледиригованих технократа без морала и визије, који ће својим понашањем и безбрижношћу компровитовати велику европску идеју. Кроз цијелу историју текли су процеси који су имали своје периоде успона, али и периоде падова. Вријеме успона Европске уније трајало је до уласка Бугарске и Румуније. Послије тога креће пад, вјероватно неповратни. У историји се још није догодило да је линија опадања ишла у бесконачност. Она се увијек негдје прекидала.
ЕУ не само што неће слиједити амерички стил, већ ће му се понекад и успротивити преко наших леђа. Сувише сам био велики поштовалац велике европске идеје, о којој је још давно говорио Виктор Иго пишући још 1849. године “Доћи ће дан кад ће се створити Сједињене државе Европе“, да бих с тугом говорио о пропасти те исте идеје, па ћу се овдје зауставити. У нади да се то неће догодити.
РП: Помака на ЕУ путу БиХ, па и других земаља регије, искључујући Црну Гору, готово па и нема. Лежи ли одговорност искључиво на домаћим актерима или је има и у Бриселу?
Шоја: Одговорност је увијек била на ономе ко жели ући у Европску унију, а Европска унија је једино одговорна што не жели и не смије казати да ли одређену земљу жели или не жели видјети у свом оквиру. Моје је дубоко убјеђење да већ одавно не постоји воља да и наша земља постане дио Европске уније. То не мора значити да ће врата бити вјечно затворена, јер Европска унија је у великим турбуленцијама, па вјерујем да ни она сама не зна да ли ће се једног дана промијенити политичка воља па примити све кандидате одједном. То би био идеалан расплет за излазак из нашег балканског лавиринта.
Било како било, ушли или не ушли у ЕУ, треба се држати парафразиране Титове идеје да се спремамо као да ћемо још стотину година чекати улазак у ЕУ, али ништа нас не смије изненадити ако већ сутра добијемо позив да се придружимо!
Моје поимање придружења Европској унији не подразумијева формално испуњење услова кроз експресно и брзоплето усвајање закона за које ни сами не знамо да ли ће се уопште примијенити. Питање пуноправног и заслужног чланства у ЕУ је више питање компатибилности нашег духа са духом Европске уније. Нити је ЕУ нити смо ми анђели без мана, дапаче, али неки степен поштовања људи и закона за нас је мислена именица, а у Европи то је нешто сасвим природно. По томе се морамо изједначити са ЕУ и то нам треба бити најважнији изазов.
Зато би, по мом мишљењу, за нас било најважније да направимо европски ред и закон у нашој кући независно од европских процедура, па и ако никад не уђемо у Европску унију да барем кажемо да смо Европа и без Европе!
РП: Изборна је година у БиХ. Раније су значиле потпуни политички колапс, без усвајања значајних закона, без проведбе потребних реформи. Сматрате ли да период до октобра ипак може изродити нешто другачије?
Шоја: Врло тешко јер је код нас важно да се у посљедњу праву линију прије циља, односно прије избора, улази у сукобу са свима па неусвајање закона и блокада парламента постају чак пожељни. Атмосферу треба добро заоштрити, а природно државничко понашање уочи избора је крајње непрепоручиво. Нажалост, масе код нас не воле међунационалну идилу. Оне су попут гледалаца око ринга за бокс мечеве, гдје нестрпљиво ишчекују кад ће “наш“ кандидат нокаутирати оног “њиховог“.
Ништа нам нажалост не даје наду да ће ови избори проћи боље и другачије. Довољно је видјети број кандидата за Предсједништво БиХ и ко се све кандидује. Није проблем у броју кандидатура већ у надлежностима Предсједништва БиХ. Оно је скоро без икаквих надлежности и моћи. Толика трка за тијело без моћи говори само да се у Предсједништво улази због стицања моћи. А освојити моћ код нас је важније него помоћи становништву.
Други разлог што се не може очекивати ништа позитивно, а разлога је безброј, јесте чињеница да се треба догодити смјена власти па су и они који се томе не радују и они који једва чекају, додатно напети и спремни у сваком тренутку изазвати проблеме и инциденте. А то је такође пожељно, нажалост.
Али за мене је најпоразније што од 1990. године до данас у вријеме предизборне кампање чујемо стотину пута дневно увјеравања о бризи за људе и државу, а и људи и држава још никад нису били приоритети власти. Вербално јесу, али конкретно никад и нигдје. Тако ће бити и на сљедећим изборима. Будућност која долази биће таква да ћемо ове дане памтити по добру!
Извор: Res Publica
