Буквалан превод овог термина би гласио „сигнализација врлине”. Већ сам назив нам не говори пуно о природи новог феномена које су изродиле друштвене мреже. Овај појам је непланирана последица покушаја комуникације, и долази са сајтова који служе за размјену идеја. Овакви простори могу бити апликације попут Инстаграма, који углавном служи за промовисање свог сајбер имиџа кроз медијум слике и Твитера који кориснику даје глас да се изјасни поводом сваке теме овога свијета.
Потребно ја напоменути да се овај имиџ и глас знатно разликују од особе која стоји иза налога и презентује садржај. Ван сајбер простора, друштво од особе захтијева одређене моделе комикације. Примјерено и културно понашање, стајање иза својих ставова, па чак и одређени ниво информисаности о теми прије него што се неко одлучи да јавно изнесе своје мишљење.
Интернет портали нуде нови вид друштва па самим тим и нови кодекс понашања. Особе су замијенили анонимни профили који ничу и нестају у кратким временским интервалима, многи од њих имају штошта да кажу о мјестима које никад нијесу видјели, и људима које никад нијесу срели. Из овог тла се рађа Virtue Signaling. Кембриџов рјечник ову појаву дефинише као популарну модерну навику да се покаже да неко има врлину, изражавањем гађења или наклоности према одређеним политичким идејама или културним дешавањима. Из ове дефиниције се одмах може препознати да овакво понашање највише служи промовисању субјекта који изражава свој став, док је сама суштина поруке мање битна.
На интернет порталима није ријетка појава у којој се дискусија о тренутном геополитичком стању јако брзо претвори у међусобно препуцавање анонимуса који нападају свог опонента са позиције невиђене моралне супериорности. Потреба да се мишљење поткријепи некаквим доказима или да се ријечи бирају зарад нормалног, цивилизованог, дискурса скоро да и не постоји. Зашто би и постојала? Ако ријечи немају последице, довољно је да партиципант угаси уређај или да направи нови профил преко којег ће наставiти свој морални поход.
Ова појава поприма нове величине кад узмемо у обзир да је интернет преузео многе аспекте социјализације. Нове генерације стичу друштвене вјештине преко сајбер интеракција, а у „правом животу“ своде комуникацију на минимум. Њихов профил постаје њихова личност, јавно изношење ставова никада не наилази на реалан отпор. За свако мишљење се може наћи заједница истомишљеника која ће даље учврстити сваки став, ма колико нетачан. У овим околностима јачају морални хероји који гласно критикују и упиру прстом у сваку особу, наглашавајући мане до апсурдног нивоа. До највеће штете долази када се ови гласови преточе у свакодневни живот људи који све чешће бивају отпуштени са радних простора, онемогућени да се бране против љуте масе која има улогу судије и џелата.
Матија Перовић
