Može se postati Srbinom, može se prestati biti Srbinom. Isto važi za sve ostale nacije. One nisu proizvod prirode, već čoveka i u tome nema ničeg lošeg, ničeg negativnog. U 19. veku mnogi su poželeli da budu Srbi, u drugoj polovini 20. veka klatno se ponelo na suprotnu stranu. Bez osećaja zajedničke pripadnosti naciji, kao društveno-političkoj zajednici, nacija ne postoji.
Svaki društveni kolektiv zavisi od slobodnog pristanka njegovih članova da njemu pripadaju. Istovremeno, razumemo da društvena zajednica nikada na jednom fizičkom mestu ne okuplja sve njene pripadnike. Time osećaj pripadnosti samo dobija na značaju, jer se zapravo radi o ideji nacije. Dejstvo te ideje predstavlja moćnu političku silu počevši od Francuske revolucije (nacionalno-demokratska država zamenjuje feudalno-apsolutističku), iako neki kolektivi nalik modernim nacijama postoje u Evropi i pre tog događaja (protonacije).
Etnosi ili narodi kao socio-biološke kategorije nastavljaju da postoje, nevezano za naše sentimente i želje. Etnos je objektivna kategorija, nacija subjektivna. Na isti način delimo pol i rod. Pol je biološka odrednica, rod je društvena. Pol i rod se kroz istoriju čovečanstva po pravilu poklapaju, ali postoje i odstupanja (tzv. Virdžine u porodicama severne Albanije i delovima Crne Gore koje su, budući žene po polu, obavljale društveno-genderne funkcije muškaraca i preuzimale muški identitet).
Za razliku od pola i roda, nacije i etnosi se ne moraju obavezno poklapati i tu nalazimo znatno više odstupanja od prethodne podele. Ovakvi procesi su zabeleženi u istorijskim analima: potomstvo „bele“ ruske emigracije u Srbiji danas u apsolutnoj većini oseća pripadnost srpskoj naciji, iako pamte svoje rusko poreklo. Srbi koji su ostavili potomstvo u Rusiji, počevši od 18. veka, postali su deo ruske ili, docnije, ukrajinske nacije, a da pritom nisu svi zaboravili svoje srpske korene.
Ruski Jevreji su još jedan ilustrativan primer. Prelazak iz jedne nacije u drugu uopšte ne mora da podrazumeva „mešanje“ između ljudi raznih nacija koji ostavljaju potomstvo. U Rusiji živi određen broj Jevreja koji su dobrovoljno prešli na pravoslavlje i koji se do određene generacije nisu „mešali“ sa pripadnicima ruske nacije, a njihovi potomci su se osećali pripadnicima iste te ruske nacije usled velike privlačnosti visoke ruske kulture. U Srbiji je to, primera radi, Stanislav Vinaver.
Srpska nacionalna kulturna, ekonomska i politička elita imaju zadatak da srpsku naciju učine privlačnom za novog postmodernističkog čoveka koji svoj identitet bazira na nedovršenim sistemima ideja i verovanja. Novi sinkretistički čovek raspolaže izmešanom svešću, on se jednovremeno poziva na protivrečne principe, u njemu se komešaju antika, srednjovekovlje i moderna, on istovremeno egzistira u virtuelnoj realnosti svetske mreže i na kojekakvom izmaštanom bojnom polju odeven kao templar.
Treba prihvatiti činjenicu da savremeni politički trendovi 21. veka odudaraju od onih iz 19. stoleća. U veku nacionalizma glavni trend je bio nacionalno oslobođenje i državno ujedinjenje. Centralizam, unitarizam, povezivanje sličnosti. Ovaj model je prodazumevao i visok stepen međudržavnih konflikata, jer su se mnogi nacionalni projekti preklapali. U eri globalizacije ključna su dva trenda – integracije na nivou kontinenata, ne nacionalnih država i regionalizacija, koja podrazumeva rekonstrukciju i reinterpretaciju starih oblasnih identiteta, od kojih mnogi nisu viđeni od srednjeg veka.
Srpska nacija nije našla svoje mesto u novom svetu. Bila je nosilac krahiranog jugoslovenskog nacionalnog projekta u koji je uložila sve svoje sile i kome je žrtvovala čak i sopstveni identitet.
Bez Jugoslavije srpska nacija je zaželela da se vrati na početak, na etapu izgradnje velike nacionalne države, na stepenicu svojstvenu 19. veku. U međuvremenu su se odnosi na globalnoj areni fundamentalno izmenili, a promenila se i svest ljudi. Ideologija unitarnog nacionalizma nije više bila većinski zastupljena. Takva paradigmatska otuđenost od globalne realnosti rezultirala je nizom poraza zajednice Srbije i Crne Gore i samim tim učinila srpsku naciju manje poželjnom.
Upravo na srpskoj eliti leži odgovornost da regionu ponudi novi model političke organizacije, baziran na zajedničkoj kulturi i istoriji, u uslovima shvatanja da su i Jugoslavija i Velika Srbija neostvarivi poduhvati. Jedini takav model, onaj koji se u datom trenutku smatra globalnim megatrendom, jeste model integracija. Ono što srpskoj naciji nije pošlo za rukom kroz unitarnu Jugoslaviju i ideju unitarne Velike Srbije, ona može ostvariti kroz regionalno spajanje sa državama koje su joj najbliže: Crnom Gorom, Bosnom i Hercegovinom i Makedonijom.
Stvaranje zajedničkog demografskog, ekonomskog i kulturnog prostora ima potencijal da revitalizuje privlačnost srpskog nacionalnog projekta. Integracioni model se mora bazirati na demokratičnosti i dobrovoljnosti, te na poštovanju nezavisnosti suseda, ne na zveckanju oružjem i tvrdoj sili, jer to usložnjava integracione procese. Trenutno predloženi model Otvorenog Balkana usmeren je prevashodno na objedinjenje albanske nacije i ostvarivanje slobodnog tranzita robe u vlasništvu zapadnih korporacija kroz Balkan. On nema ni demografski, ni kulturni objedinjavajuć potencijal.
Tek kada bi bio realizovan ovaj centralnobalkanski integracioni model, može se razmišljati o uključenju albanskog faktora u njega. Integracije moraju postati lajtmotiv srpske nacije, a Srbija novi kulturno-ekonomski Pijemont. Odustajanjem od neostvarivog modela unitarne svenacionalne države i prelaskom na integracioni model otvaranja među nezavisnim državama, naši najbliži susedi moći će bez bojazni da ostvare saradnju sa Srbijom, koja će bespogovorno biti na korist srpske nacije.
Aleksandar Đokić
Izvor: Fejsbuk
