Ima srpski narod veliki broj obrazovanih, pa i inteligentnih ljudi, ali malo ima intelektualaca, posebno poslednjih godina. Zašto? Zato što sve više obrazovanih i inteligentnih ljudi, zarad karijere i materijalnog blagostanja, postaju udvorice vlasti i pripadnici gomile, rulje.
Svako ko nije ličnost, pa makar imao i deset fakuleteta, ne može da bude intelektualac. Dakle, intelektualac je ličnost, samosvojna, nezavisna, ličnost koja se ne povija pred političkim vjetrovima, koja teži da se pridržava antičkog postulata: „Čovječe, budi to što jesi.“
Razumije se, malo je, veoma je malo ljudi koji su mogli da ostvare taj postulat. Ali, istinski intelektualac barem teži za tim, u stalnoj borbi između svoga Ja i raznoraznih spoljnih uticaja. Intelektualac je, dakle, stradalnik.
Kao što Crkva nije Crkva ako nije stradalnička, tako ni intelektualac nije intelektualac ako ne žrtvuje materijalni status i podršku šire javnosti, da ne kažem rulje, u svojoj privrženosti istini, etici i estetici.
Takvi su u Crnoj Gori vazda bili rijetkost, ovdje se vazda plivalo niz (režimsku) vodu, ali Srbija je uvek imala izuzetne intelektualce, no danas ih ne vidimo, pošto je Vučić sve učinio da sa javne scene nestane svaki glas koji ne duva u njegovu tikvu.
Da napišem ovo, podstaknuše me knjige Dejana Medakovića koje čitam ovih dana… On je bio INTELEKTUALAC u punom smislu tog pojma, čak i u Brozovo vrijeme.
Donko Rakočević
Izvor: Fejsbuk
