Има српски народ велики број образованих, па и интелигентних људи, али мало има интелектуалаца, посебно последњих година. Зашто? Зато што све више образованих и интелигентних људи, зарад каријере и материјалног благостања, постају удворице власти и припадници гомиле, руље.
Свако ко није личност, па макар имао и десет факулетета, не може да буде интелектуалац. Дакле, интелектуалац је личност, самосвојна, независна, личност која се не повија пред политичким вјетровима, која тежи да се придржава античког постулата: „Човјече, буди то што јеси.“
Разумије се, мало је, веома је мало људи који су могли да остваре тај постулат. Али, истински интелектуалац барем тежи за тим, у сталној борби између свога Ја и разноразних спољних утицаја. Интелектуалац је, дакле, страдалник.
Као што Црква није Црква ако није страдалничка, тако ни интелектуалац није интелектуалац ако не жртвује материјални статус и подршку шире јавности, да не кажем руље, у својој привржености истини, етици и естетици.
Такви су у Црној Гори вазда били ријеткост, овдје се вазда пливало низ (режимску) воду, али Србија је увек имала изузетне интелектуалце, но данас их не видимо, пошто је Вучић све учинио да са јавне сцене нестане сваки глас који не дува у његову тикву.
Да напишем ово, подстакнуше ме књиге Дејана Медаковића које читам ових дана… Он је био ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ у пуном смислу тог појма, чак и у Брозово вријеме.
Донко Ракочевић
Извор: Фејсбук
