Реч Мајдан постала је, преко једне ноћи намирисане бибер-спрејом, средишњи појам српске политике. Власти оптужују неколицину активиста и још мањи број изгредника да су наумили да изведу Мајдан.
Није реч о изворишту камених коцки којима су засути прозори здања Старог двора, но пренаглашена алузија на збивања у Украјини крајем 2013. и почетком 2014. године у којима је збачен Виктор Јанукович, проруски оријентисани председник Украјине, победник на председничким изборима у Украјини 2010. године. Том приликом, подсећамо, однос гласова је био око дванаест и по милиона за Јануковича према једанаест и по милиона за Јулију Тимошенко. Но, новија украјинска политичка историја је превише замршена и мрачна те се стога враћамо на српске прилике.
У Србији су, у недељу 17. децембра одржани скупштински избори и избори за известан број локалних самоуправа, укључујући за скупштину града Београда. Било је ту необичних резултата, и политичких поука, који ће можда бити тема неког другог коментара. Оно што је за сада важно јесте да су опозиционе странке још током изборног дана указивале на бројне изборне неправилности, укључујући – највидљивије али вероватно не и најраспростањеније – фиктивна пресељавања бирача из једног дела земље у други као и из Републике Српске у Србију како би гласали за, знате већ чију странку на локалним изборима.
„На основу до сада прикупљених чињеница и спроведених анализа, Посматрачка мисија Црте саопштила је да основано сумња да је на изборима из децембра дошло до организованих миграција бирача и обиму који је пресудно утицао на исход веома тесних избора у Скупштини Београда“, бележи се у извештају ове посматрачке организације.
Због изборних неправилности неколико опозиционих политичара отпочело је штрајк глађу у просторијама Републичке изборне комисије а грађани су отпочели да се окупљају на свакодневним протестима испред РИК-а.
Најистакнутији представници власти намах су отпочели да означавају ова окупљања као покушај Мајдана. То су Ана Брнабић, председник владајуће странке Милош Вучевић те им се придружила и портпарол руског МИП-а Марија Захарова. Некадашњи градоначелник Београда Александар Шапић спомињао је у својим обраћањима и синтагму „грађански рат“. Брнабић је оптужилава опозицију да „ово“ припрема током целе кампања. „Планирали су Мајдан у Београду, да на власт дођу револуцијом – то неће проћи“, рекла је Брнабић а пренео београдски недељник Време.
Слични појмовник користиле су и поједине опозионе проруски оријентисане странке, укључујући и покрет Ми, необичну скупину некохерентног мисаоног тока која је остварила запажен резултат на овим изборима.
После скорашњих изгреда и бруталне реакције полиције тврдње о тобожњој превратничкој активности постале су опште место прорежимских медија а несумњиво су биле део рапорта председника Александра Вучића руском амбасадору у Београду Александру Боцан Харченку.
Но, политички појам који означава Мајдан могао би се – са правом – користити у српском случају, али на сасвим другачији начин.
Политичка струја која је извела Евромајдан и Револуцију достојанства у Украјини 2013/14. године јесте струја која је сложену ситуацију настојала да разреши једноставним средствима – насилним свргавањем председника што је у снажном председничком систему водило ка дубокој политичкој кризи и насиљу широм земље, укључујући и широки проруски покрет на истоку и југу Украјине.
Мајоризација мањине, те насилно поништење њених легитимних интереса и права, је средишња тачка Мајдана. Стога је, искрено говорећи, Александар Вучић у Србији почасни мајдановац – неко ко не само да оспорава легитимност опозиције, већ неко ко свако опозиционо деловање подводи под антинародно и антидржавно злочињење.
Свако ко је прошао кроз режим Мила Ђукановића (не поновило се) може лако да разуме да се не може са ½ владати као да имате 2/3 те да се са 2/3 не може владати као да вас подржавају 4/5 и све тако редом. Не може се увече пребројати педесет пет одсто а сутра изјутра доносити одлуке као да иза ње стоји осамдесет или деведесет одсто гласача. Што је тања мањина, ужи је мандат, готово да се подразумева у демократском поретку.
Србима у Републици Српској као ни онима у Црној Гори не би требало објашњавати како изгледа власт мајоризацијом: у Црној Гори су танке, често кривотворене већине доносиле кључне одлуке о државним симболима, коришћењу језика, квалификованости бирача и другим сегментима уређења земље. У БиХ илегални покушај мајоризације био је увод у грађански рат.
У САД, где и поред скорашњих клонућа (и њих је захватила електронска деменција) постоји извесна демократска супстанца, готово на нивоу народних обичаја, таква самоограничења већине су и формална: постоји класа одлука које се не могу донети без троипетинске већине у Сенату, иако то није законски устројено – Сенат може да укине ово правило које уређује његов рад простом већином. Но, разборита већина увек рачуна да ће ускоро бити мањина.
Појам Мајдана у српском политичком имагинартијуму има занимљиву културну историју која једва чека да буде написана. У руском политичком говору то је синоним за најопаснији паклени наум – промену власти. Обојена револуција је постала означитељ не само насилне, нелегалне или нелегитимне промене власти, него било какве замисли да је промана власти нешто сасвим уобичајено.
У делу српске публицистике и међу коментаторима политичких прилика свака критика обојене револуције те проналажење њених замеката у хибридном ратовању постало је омиљена тема и нешто на шта би руски кореспонденти увек радо обраћали пажњу.
Ово руско расположење медијском трансмисијом импрегнирано је и у српску јавност – посебно у њен пронационални део те се наслонило на нешто што би се могло назвати неослобићевском ренесансом, школу мишљења која све (бројне) недаће последњих двадесет година објашњава падом с власти Слободана Милошевића. Извињавам се читаоцу на претераном уношењу нових појмова – но, уколико прати српскојезичне друштвене мреже разумеће врло лако о чему је реч.
Дошло се дотле да један број номинално опозиционих делатника није вољан да каже да је циљ њиховог опозиционог деловања смена власти. Политичко деловање своди се на апеловање некоме ко је вечан и непроменљив – председнику лично.
А то, све је јасније, када знатан део бирачког тела, особито оног у градовима, разних занимања и млађих од седамдесет година не подржава режим није најбољи правац политичког кретања.
М. М. Милојевић
у Београду, децембра 2023. године.
