(Напомена: Текст је писан 1996. године!)
Пишу: Симо Живковић, Вељко Ђ. Ђурић
Савремена трагична судбина нас уверава да ми Срби нисмо добро научили лекције из националне историје. Један од разлога наше савремене пропасти јесте вишедеценијско одрицање од традиције и Светосавља. Ипак, чини нам се, да одрицање од свог националног, српског, имена има знатно више последица од других разлога. Одлазак из српског етничког корпуса у прошлим вековима, у временима туђинских владавина, турске и млетачке, је много мање болан него однарођавање које се догађа последњих стотину и педесет година. Службеници царске кухиње у Бечу су, помогнути римокатоличким прелатима, средином 19. века, размишљали како да парирају српској слободарској идеји коју су распалили у Орашцу 1804. године устаници предвођени Ђорђем Петровићем-Карађорђем а оживотворили потоњи кнезови и краљеви стварајући Србију. Сматрали су да се српској идеји мора супроставити како би се спречило њено ширење међу Србима у Аустрији и Угарској. Царствујушчи Беч је помислио да треба понудити нешто ново које би могло бити, уз добру и обилату пропаганду, интересантно за Србе: тако је настала идеја о јужнословенству. А ватиканска пропаганда је то видела као прилику за наставак ширења у православном свету, на Истоку. Заједно су мислили да ће то бити прави начин расрбљавања и расправослављења Срба изван матице, Књажевине Србије.
Уместо српског вина југословенско сирће
У српским народним песмама, које су наша Библија, нигде нема никаквог другог имена осим српског. А наше непријатеље песма зове Турцима, Арнаутима или католицима.
Доситеј Обрадовић је писао да су Срби и Хрвати један народ који се разликује само по вери. За Вука Стефановића Караџића, језик је био важнији везивни фактор. И Доситеј и Вук су грешили када су покушавали применити европске стандарде на Балкану: у Европи је нација или језик или држава! На Балкану заједнички језик не значи ништа! Он пре раздваја него спаја: наши највећи непријатељи говоре нашим језиком!
Јован Цвијић је писао о етничком јединству Срба и Хрвата и увео израз „Србохрвати“. Али то име историја није прихватила. Нова етничка категорија, „Југословени“, људи који се нису осећали ни Србима ни Хрватима, је, у ствари, била апсолутна мањина која није значајније продрла ни у Српство ни у Хрватство.
У две пропале Југославије су постојала два типа југословенства. У првој, држави краља Александра Карађорђевића, је избрисано српско име из имена државе, уместо Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца настала је Краљевина Југославија. Процес посрбљавања Срба је прекинут, они су морали да постану, по вољи краља, Југословени. Србија је тако требало да се утопи у Југославију као Пруска у Немачку, као Пијемонт у Италију! Краљ Александар је од Србије и Црне Горе тада направио двоазбучне земље док је Хрватска остала, све до пропасти друге Југославије, једноазбучна!
У другој, Брозовој, југословенство је било политички веома хаотична категорија али културолошки веома прецизна: Српство је карактерисано као назадна идеја, говорили су да је то, углавном, мрак и четништво. А о усташама се ћутало или подводило под фашисте. Ђацима су говорили да Свети Сава није постојао, за Немањиће да је то било доба мрачњаштва и варвара, помињао се само Вук Караџић, владику Петра II Петровића Његоша су морали да запамте као „црногорског пјесника“, Јован Цвијић је био непознат итд! Све књиге које су се штампале у Загребу и Београду биле су латиничне. Левичари и кроатофили су избацили лепе српске изразе а почели употребљавати кроатизме: није више било завере него је то урота, није узастопно него заредом. Тих деценија стицао се утисак да су хрватски портири имали више националне свести него српски интелектуалци. Тако су обе Југославије биле гробнице Српства, тј. српског етноса, српске културе и српског духа.
Савремени заговорници некакве треће Југославије сматрају да треба затрпати све гробнице од 1914. до 1918, од 1941. до 1945, од 1991. до 1995. године. Како? Тражење некакве нове Југославије је залагање за привремени и присилан живот са својим непријатељима, предах за нови рат, за двадесетак-тридесетак година.
Немачки расисти су, још у прошлом веку, поделили народе на мушке и женске. Мушки су они који се шире и стварају јаку државу, женски су они народи који нису способни да створе јаку државу или, ако је створе, нису способни да је очувају. Немци нису мислили на нас Србе, него на себе и Русе. Не може нам се приписати никакав расизам када тврдимо да се пре шест година, осим осталог, морала распасти совјетска империја да би се највећи део Немства ујединио у једну државу. Једина паралела с овим јесте тврдња да се пре пет година Југославија морала распасти да би се Срби ујединили у једну државу, да би се направила једна Србија! А Срби су се „залепили“ за јужнословенство, односно југословенство, и никако да га се ослободе. Историја последњих седам деценија, од 1. децембра 1918. године до јуна 1991. године, од стварања прве Југославије до пропасти друге Југославије, је упозоравала Српство да се окане онога што није његово, да се врати на своје проверене путеве. Срби су, 1990. године, имали поправну прилику коју им је историја пружила да направе своју, српску државу али је, стицајем разних околности, нису искористили. Уместо тога су поново добили нешто ново а у ствари старо: добили су „Савезну Републику Југославију“. А и ова несрећна „држава“ чији су најбројнији становници Срби, представља гробницу Српства у сваком погледу! Изгледа да Срби као народ нису способни да направе националну државу. Стога и треба да нестану са историјске сцене!?
Срби и Хрвати
Срби и Хрвати су два света који само насилно могу живети заједно: Хрвати су вековима били мађарска провинција у оквиру Аустријског царства, стекли провинцијски менталитет, пуни римокатоличког презира према православљу, у оба светска рата на пораженим странама. Али то не значи да ми Срби не би могли научити нешто од Хрвата, нашим вековним суседима али и непријатељима! Можемо научити из њихова односа према југословенству:
Хрвати су, осим неколико занесењака, идеју о јужнословенству одбацили оног момента када се појавила. Истовремено су се на политичкој позорници појавили заговорници жестоког кроатоцентричног национализма, са притајеним шовинизмом према Србима. Најгласнији и најпознатији од свих тих били су Анте Старчевић и његов пријатељ Еуген Кватерник. Дан-данас њихова идеологија живи међу Хрватима и сурово је реализована у свим оним сегментима када је реч о односу према Србима!
За разлику од нас Срба, Хрвати су народ који није имао свога отпада, није се утапао у друге народе, осим појединачних случајева. Хрвати су једини словенски народ који се свакодневно шири. Од Словена, осим Хрвата, шире се Украјинци. (Њима је совјетски првак, Никита Сергејевич Хрушчов, дао руски Крим и тиме Русији оставио отпатке Црнога мора). Данас хрватска држава има савршене водене границе (Дунав и 5/6 источног Јадрана), оргомне празне просторе Кордуна, Баније, Лике, Далмације и Босанске Крајине тј. крајеве који су до прошле године етнички личили на Шумадију а данас практично немају особу млађу од 80 година живота).
Уосталом, колико Хрвати воле своје Хрватство и своју Хрватску, може се видети и у наслову и првим стиховима своје химне! А ми Срби и даље вапијемо за некаквим Југословенством и кличемо Југословенима!
