Професор Србољуб Живановић нам је најзад појаснио мистерију „пописа“ жртава Јасеновца. Он тврди да списак којим баратају присталице верзије од „око 100.000“ жртава, а у вези чега смо недавно изразили дубоке сумње, заправо потиче од започетог па напрасно прекинутог пребројавања жртава од стране југословенских комунистичких власти 1964. године, што је (по њему) имало за циљ „да се изврши попис свих жртава хрватског геноцида у Југославији, у току Другог светског рата.“ По извјештају професора Живановића, у тренутку одустајања од овог пројекта тадашњих власти многи окрузи одакле су биле пријављиване жртве нису ни дошли на ред да буду обрађени.
Дакле, ради се о сировој и по свему судећи некомплетној бази података из шездесетих година прошлог вијека. То се, по свој прилици, у неком облику, сада користи као основа за извођење у овој материји закључака који су наишли на скепсу и негодовање у великом дијелу, поготово стручне, српске јавности. Значајна је тврдња проф. Живановића, која би требало да буде потврђена или оповргнута од стране оних који овај материјал користе, да је „Савезни завод за статистику успио да обради само око 80.000 предмета“ прије него што је комунистичко Извршно вијеће овај процес прекинуло. Ова бројка је значајна зато што се налази у оквирима процјене жртава којима установе и појединци, руковођени разним мотивима, тренутно баратају, а што се, такође чудесном коинциденцијом, поклапа и са ревизионистичким хрватским тврдњама.
Да ли је верзија проф. Живановића о мистериозном списку „жртава Јасеновца“ суштински тачна или не? За одговор на то питање морали би се обратити Музеју жртава геноцида у Београду, најважнијој српској установи која се овим питањем бави и која, преко разних својих представника упорно инсистира на броју који је врло близак количини обрађених предмета по проф. Живановићу. Музеју не би требало да буде никакав проблем да јавно потврди или одбаци верзију проф. Живановића.
Ако је Музеј потврди, разјасниће се питање извора поименичног списка жртава на који се Музеј позива. Ако Музеј овакву верзију одбацује, остаје и даље неријешено питање како и на који начин је дошао до списка жртава на које се поименично и количински позива?
Ова дилема је значајна из још једног важног разлога. Ако уважимо исказ проф. Живановића, испада да је више од половине жртава пријављених 1964. године, око 60 одсто, остало необрађено. Гдје су похрањене све те пријаве, обрађене и необрађене? Питање је важно зато што је покушај пребројавања жртава 1964. године очигледно остао недовршен посао. Увидом у анкетне листиће стекли би солидна сазнања и о методологији – исправној или мањкавој – започетог али недовршеног пописа предузетог прије око шездесет година. То би нам помогло и да критички оцијенимо обрађени дио резултата.
Основни одговор који нам је потребан од Музеја геноцида (не од Дубравке Стојановић и сличних агитатора који само преузимају и преносе тврдње Музеја, у оној мјери у којој су сагласне са њиховим идеолошким предрасудама по овом питању), дакле одговор који с правом од Музеја очекујемо је да ли се његове процјене јасеновачких жртава темеље на истраживању из 1964. године, или на неком другом, независном истраживању које је Музеј извео? И у једном и у другом случају, јавност има право да тражи од те јавне установе коју из буџета финансира поштено полагање рачуна. Ако се користе подаци сакупљени 1964. године, зашто се стало на око 80.000 до 100.000, ако је то само мањи дио пријављених података? Ако је Музеј, ништа не обавјештавајући јавност о том свом пројекту, у скорије време предузео сопствено прикупљање података о идентитету и броју јасеновачких жртава, то је наравно потпуно у реду. Али желимо да знамо по каквој је методологији то рађено и из каквих извора потичу имена жртава, сада више не двадесет него осамдесет година послије догађаја? Такође, у обје варијанте било би врло научно кредибилно ако би Музеј објавио имена пописаних жртава, што би омогућило укрштање свих расположивих података о њима и друге врсте неопходних провјера.
У тексту проф. Живановића налазе се два детаља који су врло битни у односу на процјену броја жртава, уколико се углавном ослања на извјештаје преживјелих. То је, на првом мјесту, задати опсег истраживања из 1964. године који се, по ријечима професора, односио на „све жртве хрватског геноцида… током Другог свјетског рата“. Дакле, ако је то био радни задатак, осим ако је неко од сродника или пријатеља жртава специфично по свом сазнању навео Јасеновац као мјесто страдања, не би се могло рећи да је свака од именованих жртава страдала у Јасеновцу. Други, и можда још важнији детаљ је компетентност извјестилаца да тврде да је жртва страдала у Јасеновцу, а не на неком другом месту под контролом власти НДХ. Уколико и сами нису били у Јасеновцу и ако тамо нису гледали убиство одређене особе коју су познавали, поуздано знање извјестилаца је ограничено на чињеницу одвођења жртава и њен потоњи нестанак. На основу чега би они могли да тврде, 1964. године или касније, да је жртва била одведена у Јасеновац и тамо убијена? То се могло догодити било гдје у НДХ.
Зато, како би се на енглеском колоквијално рекло, let’s cut the crap. Евентуални „попис“ жртава, спроведен у складу са научним а не дилетантским критеријумима, највише би могао да буде помоћно средство за утврђивање обима и специфичних појединости геноцида извршеног над српским народом у НДХ, али никако главни и једини метод. Свим самопроглашеним „школованим историчарима“ који су се о овоме изјашњавали то је кристално јасно. Што је по њих још горе, то је јасно и лаицима са минимумом методолошког знања не само из историјске него и из других академских струка, па и простим људима без велике школе који су још увијек обдарени здравим разумом.
Зашто би ико коме је стало до утврђивања чињеница жонглирао нетранспарентним пописима када на дохвату руке има потпуно неистражена и форензички нетакнута јасеновачка поља смрти, једним дијелом на хрватској, а другим по свему судећи већим делом на пријатељској територији Републике Српске? Прецизни одговори на сва значајна питања, и то не уопштено о страдању у НДХ него баш у Јасеновцу, тамо се могу добити врло лако. Довољно је да се екипа студената судске медицине и антропологије опскрби лопатама и другим потребним алатима, упути на лице мјеста и крене на посао.
Наравно, у догледном времену ово се неће догодити зато што са становишта свих умијешаних актера Јасеновац није ни морално, ни историјско нити форензичко, него је у потпуности политичко питање. Сви глуме да раде на његовом рјешавању. Сви се, међутим, плаше утврђивања научно неспорних чињеница, било зато што су награђени, материјално или професионално, да „истрагу“ воде у погрешном правцу, било зато што су у политичком дилу са званичном Хрватском, или се плаше фуриозне реакције „међународне заједнице“ уколико би покушали да масовним ексхумацијама у Градини заштићен, редукционистички наратив о Јасеновцу озбиљно уздрмају.
Прави циљ ове лукаве операције није да се установи стварни број српских жртава у Јасеновцу, него да се српске процјене ускладе са хрватским, да би на тај начин хрватски фалсификати стекли привид вјеродостојности зато што су, наводно, и представници српске историјске науке са њима сагласни.
Све док расправу о Јасеновцу буду диктирали корупција, подлост и кукавичлук, поузданих одговора на права питања неће бити. Али, хвала Богу, све док кости жртава безбједно леже испод земље у масовним гробницама које се нико не усуђује да отвори, али за сада ни да јавно прекопава и уништава ради затирања доказа, у коначници, када буду дошла боља и поштенија времена, одговоре ћемо сигурно добити.
Ти одговори каријеристима и фалсификаторима сигурно се неће допасти.
Стефан Каргановић
Извор: Стање ствари
