Српска култура заборава и поремећени приоритети

Одлична је вијест да је на Крагујевачком универзитету у припреми настава о холокаусту над јеврејским народом током Другог свјетског рата, у оквиру настојања да се гаји култура сјећања. Историјско сјећање је ствар од изузетног значаја за опстанак једног народа, и Срби треба да буду захвални Јеврејима, који у овоме имају непревазиђено искуство, што су их овом приликом на ту чињеницу подсјетили. Српском народу је, као и јеврејском, култура сјећања на невине жртве насушна потреба зато што српску колективну свијест, за разлику од јеврејске, обиљежава дубоко укоријењена култура заборава и историјске расијаности.

Споменик у Шумарицама (Фото: Википедиа)

Та врста заборава за српски народ је буквално смртоносна зато што је окружен душманима који му не желе добро и који су само током прошлога вијека показали да њихова нетрпељивост није безазлено апстрактна. У свакој згодној историјској прилици она се на дјелу исказала безобзирним затирањем свега српског што им се на путу нашло. Град Крагујевац је по много чему идеално симболично место да постане жариште културе сјећања, будући да се у октобру 1941. баш у њему догодило звјерство незабиљежених размјера, када је њемачки окупатор хладнокрвно стријељао неколико хиљада грађана и школске дјеце у знак одмазде за смрт неколико десетина својих војника у устаничкој засједи. И ту већ долазимо до једног од изразитих проблема, не само у контексту крагујевачке трагедије, него и Јасеновца, и других мјеста гдје су Срби страдали, зато што немамо ни приближно тачну бројку српских жртава. Немамо је зато што култура сјећања није саставни дио српског менталног склопа, и се чим настану нормалнији услови нико више не бави бројањем жртава нити прикупљањем личних података о њиховој трагичној судбини. Код Срба, српске жртве су по неком кобном или боље рећи перверзном аутоматизму увек, после сваке колективне катастрофе, унапријед осуђене на заборав. Зато је „неколико хиљада“ најпрецизније што би се могли изразити о билансу крагујевачког октобра.

Сјајно је што код наших јеврејских пријатеља није тако, нити код јерменских или грчких, уосталом. И добро је што ће српски студенти учити о трагедији која је задесила јеврејски народ. То је добро не само по себи, него и зато што постоји незнатна могућност да би то могло српске педагоге опоменути и на неопходност да сличан течај уприличе на тему која би њиховим студентима требала да буде од барем подједнаке важности, а то је холокауст који је српски народ доживио у сукобима двадесетог вијека. Као што је проучавање антисемитизма и његових фаталних посљедица кроз историју потребно јеврејској дјеци, из потпуно истих разлога, дјелимично академских али прије свега из разлога националног опстанка, такве студије, уграђене у школски програм на свим нивоима наставе, потребне су и српској дјеци, да им се не би поновило оно што је њихове вршњаке задесило у октобру 1941.

И ту долазимо до сржи проблема. По расположивим извјештајима, течај о холокаусту у Крагујевцу финансирају и подржавају разне заинтересоване јеврејске организације из свијета. Тежња наших јеврејских пријатеља да о њиховој историјској патњи млади нараштај сазна и да она не падне у заборав, чиме би се појавила опасност да се опет понови, потпуно је разумљива и за сваку је похвалу. То без икакве сумње треба да буде саставни дио градива не само у израелским него и у српским школама. Али у земљи пребогатој историјом идентичне патње, и прекривеној гробовима приближно исто толико жртава ирационалне мржње, као што је Србија, зашто се преко српског холокауста олако и површно прелази? Како је дошло до тога да је управо у Крагујевцу, по једној анкети од прије неколико година, могла да се нађе дјевојка-Српкиња која је признала да није чула за Јасеновац?

Зашто се преко српског холокауста олако и површно прелази? (Фото: Mondo.me)

Очигледно је да су приоритети образовног система у опасној кризи. Браво за јеврејске организације из свијета које подстичу и финансирају студије о холокаусту у Крагујевцу, које ће се вјероватно проширити на цијелу Србију. Али гдје је српска држава да у свој школски програм унесе учење о холокаусту који је биолошки десетковао српски народ током цијелог трајања прошлог вијека? А ако ћемо говорити о контексту, као у случају страдања јеврејског народа, зашто се у српским учионицама не учи о геноцидној страчевићанској идеологији без које би геноцид у НДХ био лишен своје идеолошке подлоге, о симбиози те идеологије са перверзним доктринама Римокатоличке цркве и њеној историјској тежњи да затре препреку српског православног фактора на Балкану, као и о систематском уништавању српског народа преверавањем и насилним киднаповањем мушке дјеце током вишевјековне турске окупације?

А ако је српска држава равнодушна према задатку одржавања националне свијести, што значи исто што и данас помодни израз „култура сјећања,“ гдје је српска дијаспора да се – као што смо видјели да јеврејска то чини – својим грантовима и другим видовима подршке ангажује да се српске жртве и околности које су условиле њихово страдање задрже у трајном сјећању, да се никада не би поновиле?

Без икаквог укора наставном особљу задуженом за пројектоване холокауст студије у Крагујевцу, требало би им поставити сљедеће питање. Када им је било предложено да прођу обуку да српској дјеци предају о страдању другог народа, да ли су спонзорима пројекта предложили да искористе прилику да свој наставни програм учине релевантнијим за српске слушаоце тако што би га тематски проширили и на холокауст који је у истом историјском периоду преживео и народ-домаћин? Ако нису, зашто нису? Било је њихова морална дужност као одговорних педагога да то учине.

Одговор, да су награђени да се држе наставног програма који је одредио онај од кога примају плату, није оправдање. Када би дошао НАТО пакт и понудио им да за одређену плату дјеци одрже семинар да је бомбардовање било за њихово добро и да изложеност осиромашеном уранијуму чак може бити корисно за њихово здравље, да ли би и такву понуду прихватили?

Извор: Koreni.rs