Пише: Срђан Мршић
»Даће Господ благослов,
и земља наша даће род свој.«— Псалам 85.
Откуд се у априлу ратне деведесет четврте, у селу Осјек изнад Илиџе, појавио пункт за откуп живих пужева са кућицом, ни данас не знам. Сјећам се само да је у нечијој гаражи стајао кантар, да је у позадини брујала машина за прераду и да смо ми, дјеца, начули да се послије кише из земље може извући новац.
Након благородног невремена које је цијеле ноћи, с петка на суботу, натапало село, вас тројица из најужег комшилука, на твоју идеју, искрадате се из кућа још прије доручка и састајете на договореном мјесту. Без много приче, хитате узбрдо ка сеоском гробљу, јер се међу дјецом знало да иза прољећних пљускова горе буде пужева.
Провлачите се кроз живицу и шибље изнад кућа, затим, саплићући се успут о изроване кртичњаке и запињући за коров, пресијецате шљивик попријеко, а онда крај напуштене куће клиснете кроз рупу између иструлих пармака, па, онако каљави и задихани, продужавате успон и најзад избијате пред гвоздену ограду православног гробља. Упркос шиљцима на врху, некако се, с траговима хрђе и кишнице по длановима и јагодицама прстију, пребацујете на унутрашњу страну.
Недуго затим, милите ободима гробља, гацајући по расквашеној иловачи, и придржавате се за спомен-плоче и кракове крстача да не бисте склизнули у каљугу.
Цијело пријеподне с мермерних плоча и надгробних споменика одљепљивали сте пужеве, извлачили их скривене међу трулим вијенцима, налазили испод опалог лишћа или спетљане у траву поваљану од невремена. Пужеви су по црном мермеру за собом остављали слузаве, бјеличасте трагове, а ви отиске дотрајалих патика у смјеси блата и ситног туцаника, шкрто насутог између гробница.
„Писма о добром и лепом“ Дмитрија Лихачова: Бити интелигентан у времену буке
Залазите даље, све дубље ка средишту.
— Хајде, Ђоле, пређи на ову страну, има их на стотине.
— Нећу, тамо су Јанковићи сахрањени.
— Па шта? И моја је мајка од Јанковића.
— Видјеће ме покојна баба Јања шта радим.
Почиње да ромиња киша, а ви настављате пунити најлон-кесе, све вријеме пазећи да међу пужеве не убаците и црвене голаће. Појавили су се тих дана, онако големи, меснати, и од њих сте зазирали као од нечег болесног, страног и убаченог, ваљда јер сте од старијих слушали да прије рата на њивама није било ни пужева голаћа ни кромпирове златице и да су их Американци убацили да вам униште усјеве. У сваком случају, пужари — тако их зовете — примају само ове наше, домаће, с кућицом.
При повратку с гробља, мимо вас пролази још неколико дјечијих групица које, с врећама, у кабаницама, рукавицама и гуменим чизмама, тек крећу да траже пужеве. Вране, крештећи иза старе капелице, одају и оне које не можете видјети.
Сав принос скупљен тог дана истресате из најлон-кеса на једну камару, па га распоређујете у два мрежаста џака за кромпир, која најприје добро вежете, а онда их три пута потапате у корито с водом и сваки пут стрпљиво сачекате да се балончићи прориједе или сасвим престану избијати на површину, увјерени да је то поуздан знак да су се пужеви довољно нагутали, а ваш товар добио на тежини пред вагање и откуп у оближњој пужари.
На старе циваре, позајмљене с гувна, натоварили сте натопљене џакове, а онда, придржавајући их са страна, опрезно се спустили низ стрми, луговином насути шталски путељак који је вијугао између пластова, све до уског, подераног асфалта главне сеоске улице, којим настављате пут према пужари, узбуђени колико и забринути јер вам је из џакова, а кроз рупе на циварама, цијелим путем цурио млаз густе, мутне течности.
Књижевник Енес Халиловић за НИН: Мало је правих писаца, али и правих читалаца
Пункт за откуп налазио се у приземној гаражи једне неомалтане двоспратнице. Већ у дворишту затиче вас ред какав нисте очекивали. Сјатило се ту разног свијета, од познатих сељана до неких придошлица из других села које тада први пут видите.
Док се вас тројица нервозно збијате при крају реда и премјештате с ноге на ногу, пред двориште и даље пристижу нови сакупљачи, довлачећи пужеве на тракторским приколицама, аутоприколицама и у отвореним гепецима.
Од тога вам спласне и оно мало дјечијег поноса. Мислили сте да сте донијели озбиљну масу, а ту пред гаражом једва да желите и погледати свој улов јер наједном изгледа јадно, залутао у посао који су други већ схватили озбиљно.
Кад коначно дођете на ред, двојица грмаља из гараже садржај ваших врећа најприје изручују у рупичасте пластичне гајбе које служе као сита и више пута их добро протресају.
Најмањи не улазе ни у какву цијену.
Пропадају кроз отворе и, пуцајући као кокице, ломе крте љуске при удару о бетон. Када заврше с просијавањем, каче гајбе на кантар, а тежина је, против сваке ваше рачунице, знатно мања од оне коју сте прије потапања сами измјерили у твом хамбару.
— Је л’ то све, омладино?
— То је то.
Ипак, од подозривих пужара напосљетку извлачите неки динар. За тај први зарађени новац од старијих дјечака из села откупљујеш неколико стрипова с подераним насловницама.
Ти стари купусари нису могли да врате оно што је нестало из твоје колекције, али су бар попунили дјелић празнине на полици.
Данима потом, искуснији сакупљачи причају вам да пужеве није требало само бућкати у кориту и сапрати им душу, него их је, као веш, требало покиселити и оставити преко ноћи да набрекну, јер се у противном само накратко нагутају и углавном подаве, а до вагања се из њих оциједе и вода, и слуз, и дроб.
Тада сам први пут чуо ријеч: калирање.
