Разговарао: Срећко Миловановић
Протекла литерарна година умногоме је протекла у знаку Енеса Халиловића и његовог романа „Бекос“, који се нашао у ужем избору за НИН-ову награду, а добио је Београдског победника. Енес Халиловић спада у најзначајније и најчитаније писце средње генерације и до сада је објавио романе „Еп о води“ (2012), „Ако дуго гледаш у понор“ (2016) и „Људи без гробова“ (2020), чији се превод на француски језик појавио ових дана у француским књижарама, што је био непосредан повод да се у интервјуу за НИН осврне на свој досадашњи рад, књижевност у Србији данас, као и да нам открије сматра ли да вештачка интелигенција представља претњу и конкуренцију „правим, живим уметницима“.
Недавно се у француским књижарама појавио превод вашег романа „Људи без гробова“. Какав пријем очекујете код француске читалачке публике?
– Већ сам веома задовољан неким реакцијама које сам добио. Било је медија који су писали о мом роману, дао сам један интервју, али сам најпријатније изненађен што се у ланцу књижара „Gilbert Joseph“ мој роман појавио са обележјем омиљене књиге те књижаре. Тај роман је настајао 28 година, дао сам му колико сам могао и потпуно сам спокојан кад је у питању пријем, јер мислим да нисам могао ни више ни боље од тога што сам дао тој теми. Пријатно је видети како речи одјекују у некој далекој земљи, у другом језику, међу људима које никад нисам срео. Добио сам и позив да будем гост једне књижаре од Владимира Павловића, који, као наше горе лист а врстан читалац и тумач, много чини за позицију мог романа, за његов пријем и одјек. Било је, овде међу нама, и пар покушаја да се тај роман сакрије, али су ти покушаји отишли мачку на реп.
Неке су теме универзалне, што се може рећи и за тему „Људи без гробова“.
– Љубав, заљубљеност, дата реч, очинство, идентитет, порекло, понос, злочин, брак, освета, игра, поезија, математичке загонетке, комплекс вашке и комплекс више вредности, проклетство, казна, потомство, издаја, пороци, страхови… то ми сада пада на памет кад сте поменули мој роман „Људи без гробова“. Надам се да ће тај роман бити нешто по чему ће ме људи памтити и кад не будем корачао овим светом. Ја сам имао велику жељу да тим делом никог не оставим равнодушним. Захвалан сам, посебно свима који тај роман поклањају драгим особама.
Прошлу годину обележио је роман „Бекос“, добили сте Београдског победника, били у ужем избору за НИН-ову награду. У чему је тајна успеха романа „Бекос“?
– Не бих се усудио да дефинишем реч успех, али ћу рећи да сам задовољан пријемом романа код публике и критике. Појавио се у ово чудно време кад су алгоритми преко телефона доста утицали на пажњу читалаца, а „Бекос“ је – није хвала него чињеница – дело које обилује документима, подацима, цитатима, алузијама и уплиће ка исходишту приче већи број судбина, ликова, узрока и последица. Па се усуђујем рећи да та књига више даје пажљивом читаоцу него мање пажљивом. Нисам открио Америку овим што кажем, али морам то рећи, јер се човек мења и читалац се мења. Нема свако способност да чита књиге у којима свака чињеница мора да се упамти да би са стотине малих једара једрењак стигао до одредишта. Алгоритми су утицали на пажњу савременог човека, јер одавно већина не може да слуша усмени еп око ватре ни да чита Љосин „Рат за смак света“, у којем су сви детаљи у функцији која формира симбиозу носеће идеје завршне алегорије. Новом човеку потребна ће бити можда нова књижевност, неки нови израз за којим треба да трага сваки писац у свакој новој књизи, а надам се да ће увек бити посвећених читалаца који пониру у дела обједињавајући своје и пишчево знање. Усуђујем се рећи, мало је правих писаца, мало је и правих читалаца.
Енес Халиловић, песник и писац: Уметност је начин да поднесемо свет
У Херодотовом миту реч „Бекос“ је прва изговорена реч у човечанству. Да ли су сви овоземаљски проблеми заиста настали због Вавилонске куле и губитка заједничког светског језика који ће сви разумети?
– Људи су створени у више језика и више народа да би се упознавали. Вавилонску кулу данас треба разумевати кроз врисак детета које остане сироче, а мало је људи у свету који га чују. Вавилон – тај древни Бабилу – налази се близу данашњег Багдада. Верујем да се у тим крајевима у свакој кући крију бар два страшна епа о савремености.
У роману „Ако дуго гледаш у понор“ говорите о томе како у монструозним околностима сачувати чисту душу. Колико је тешко за човека да остане то што јесте, односно човек чисте душе?
– Људи су на различитим искушењима, на мукама различитим. Тај роман сам писао са потпуним уверењем да морам бити сведок човека и времена, па и простора. Неки су ми рекли да је књига пуна зла, а ја сам их подсетио на Џојсово писмо где, након „Даблинаца“, каже како није крив што се воњ смећа и корова осећа на страницама његових прича. У вези с вашим питањем, многе су душе склоне злу. Књижевност понекад, не увек, додирне тајну катарзе. Описати један појам значи делимично и овладати њиме. Живот брзо пролази и многе дане у животу људи изгубе у доколици, а мени се чини да је мојој души угодно када пишем.
Како видите улогу писаца, и генерално књижевности, у данашње време? Да ли је писање једна врста борбе са ветрењачама?
– Није то борба са ветрењачама, јер очевидно је да постоје књиге, како научне тако и уметничке, које на неки начин обликују понашање појединаца, група, народа, а чак постоје и књиге које утичу на епохе и на тумачење живота. Може ли неко сад рећи да се Софокле борио са ветрењачама у доба када „Дон Кихот“ није био ни скициран? Не, Софокле није узалуд писао драме, оне данас одјекују целим светом, који је дрогиран јефтином забавом и мафијашким и коцкарским фудбалским опсценама. Ни Шекспир није узалуд писао сонете. Онај ко је испевао „Бановић Страхињу“ није то учинио узалуд. Персијанац Хафиз није испевао „Диван“ узалуд, нити је Петрарка узалуд складао „Канцонијер“. Уметничка лепота није гаранција да ће неки народ постојати до краја света, али док постоји – лепше му је да постоји са лепотом.
Времена у којима живимо су све само не лака. Ипак, да ли тешка времена заиста рађају најбоља уметничка дела, како се често говори?
– Не може се дати потпуно тачан одговор, јер има људи који данас живе лакше него било ко, било кад. Ако је неки фараон имао вашке, а било их је, није имао шампон да их утре као што то неки раде данас. Са друге стране, некима је данас лако живети јер немају другу обавезу осим да после ручка смисле где ће и шта вечерати. Некад је, као што се зна, било и много робова. Данас су пак многи људи привидно слободни, јер живе у кућама које отплаћују и возе кола која отплаћују, а заробљени су каматом и кредитима. Свако време је неком лако, а неком тешко. Ваше питање циља на писање у тешким и лаким околностима. Ево, измислићу две народне изреке: прва – нема теже муке од оловке; друга – коме је тешка оловка, нека узме лопату и мотику. Они који могу да напишу добре књиге пожељно је да имају лагодан живот, али верујем да такви могу писати и кад су на муци.
Енес Халиловић за Спутњик: Модерни човек је уморан, све достиже своје лимите али још постоји – пут
Вештачка интелигенција све више постаје неизоставни део наших живота. Да ли вас као писца угрожава АИ?
Не. Сваки алат треба да се користи за нешто. Маказе могу да се употребе и злоупотребе као и АИ. Некад су разни усамљеници куповали лутке на надувавање са вештачким вагинама, али се нису заљубили у те лутке нити су им оне родиле децу. Основ друштва је веза људског бића и људског бића. Вештачка интелигенција има важно место, као што је имао и калкулатор у математици и данас рачунари могу све да израчунају, али и даље су нам потребни математичари, као и писци. Потребно је оплеменити људе и свет. Вештине АИ расту са вештинама и знањем човека. Чак и кад би компјутер убио осам милијарди људи, нашао би се један тип који би га изломио батином, па макар био и луд, спасио би себе и још неке људе.
Када бисте писали роман о времену које тренутно живимо у Србији, али и у свету, који би то био жанр и какав наслов бисте му дали?
– Управо га пишем, па ми дозволите да не саопштим наслов, да га не украде АИ.
Да ли је реч и даље јача од мача и ако јесте, зашто дозвољавамо да неке ниже вредности односе превагу и да се млади све мање окрећу књизи и читању?
– Ми живимо епоху себичности и насиља, неправде, међународних обмана, отимања, пљачке, лагања и љагања. Свако ће бити мање или више обманут, а најмање ће бити обманута деца која детињство, зрело доба и старост проведу читајући књиге. Које књиге? Из свих области бар нешто, јер у сваком делу знања постоји пречица према сржи целог знања. Свеукупни механизам света несазнатан је за човека, али и оно што сазна човек, може му бити довољно. Само један од сто људи може да креира неки друштвени просперитет и кад нека снага руши неки народ или државу, она нађе те креативне људе и сатире их, а кад неко гради систем, он нађе што више људи и увезује их у неку интересну или идеолошку нит да би направио бољитак. У првом случају – тешко је одбранити креативне људе, а у другом случају – тешко их је увезати.
Извор: НИН, бр 3946, 13.8. 2026.
