Када је Србија сахрањивала патријарха Павла, тада је показала да још увек верује у јунаштво које није изгибија већ божанска мисија да се посредује између духа и материје. Срби још нису убили своју историју
На фотографијама и видео-клиповима свет обилазе либијски побуњеници. Башибозук у распареним униформама из фундуса америчке војске дивљачком ритуалном вриском захваљује Алаху док мучи, а затим обешчашћује тело полумртвог Муамера Гадафија. На следећој фотографији Гадафија више нема, а они подижу на рамена неког дечака с капом навијача из НБА на глави и изразом лица – не, ова слава не догађа се мени! Док у руци, као плен, поносно држи златни Гадафијев пиштољ, и из авиона НАТО који надлећу Сирт види се да му тај предмет не припада и да ће после представе доћи неко ко ће му га узети и оставити га празноглаво увереног да је баш његов метак завршио у глави тиранина. После неког времена, појављује се колона џипова, из којих излазе људи са лицима која зраче опасношћу. Одвозе тело убијеног и остављају дечака на прашњавој улици са његовом причом, којом је дотакао небо. Остављају га самог на милост страним новинарима који полако пристижу, обавезно располажући ситним апоенима, и дечак остаје да изгуби главу од неког од ко зна колико њих у Сирту чија је прича тог дана била идентична његовој, неког једнако увереног да је то заправо био његов метак.
„Wow!“, узвикнула је, пишу новине, готово кокетно Хилари Клинтон кад је на њен блекбери стигао СМС са лепом вешћу из Сирта. „Алаху акбар!“, узвикнуо је неки минут после са стиснутим песницом изнад главе Абдулхаким Белхаџ, командант победничке војске са мрачном историјом шефа северноафричког огранка Ал Каиде, док је граду и свету саопштавао да је Гадафи „убијен од либијске руке“, уверен да та рука припада њему. Силвио Берлускони, један од оних који не зна коме звона звоне и који догодине у ово доба неће бити на свом месту, прославио је смрт свог пријатеља ускликом олакшања да је рат готов и да Либија улази у обећани свет демократије. И, наравно, верујући да је онај метак који је завршио у Гадафијевој глави испаљен оног дана када му је он окренуо леђа, уверен да је тиме за себе купио још мало времена.
Не, то је био наш метак, певали су у заједничком саопштењу, као две свраке са жице, Херман ван Ромпеј и Мануел Барозо, поручујући Либији да више нема препреке због које не би могла да „пригрли нову демократску будућност“. Мој је – славио је вест о смрти Бан Ки-мун као чин „историјске транзиције у Либији“. И голобрадом Дејвиду Камерону морало се учинити да је тај метак баш његов јер је са благовешћу добио прву животну потврду колико је његово лидерство стварно, па је смрт поздравио као гаранцију „боље, јаче и демократске будућности либијског народа“.
И, стварно, чији је то метак био? Да би одговор имао неког смисла, морала би да постоји суштинска разлика међу кандидатима – с једне стране, оним несрећним Либијцима који екстатично кличу Алаху и над беживотним телом прогоњеног праве кермес славећи свој последњи дан слободе и независности, и, с друге, оним светским газдама који одушевљено кличу демократији над истим тим телом. Али та разлика не постоји. Алах и демократија ту су само ствар терминолошке збрке и језичке и културолошке баријере на двема тачкама света. Алах и демократија над телом убијеног имају исто значење, не само по томе што је свако ту клицао појму који је изневерио. Алах/Демократија само је тачка сусрета једног трибалног варварства, које, иако кличе Једном, још није пронашло свог Бога у чијем лику би се могло огледати; и новог високотехнологизованог варварства, које је свог Бога дало убити када му се умешао у профите и маргине.
Зато је тај савез једног предсвета и једног постсвета – уједињених у варварству – своју слику стекао у изложеном Гадафијевом измрцвареном телу, чега би се свака цивилизација која поштује једног Бога истински стидела. Али, док су се око тела гурали фоторепортери светских агенција и док су њихове фотографије у реалном времену завршавале на порталима њихових кућа, док су се истовремено око тог понижења сваке људскости тискали несрећни Либијци сликајући се мобилним телефонима са својим породицама – био је то заједнички ритуал коначног понижења жртве, коју је до фрижидера тржног центра у Мисрати кроз пустињски песак Либије за једну ногу довукла Клинтонова а за другу Белхаџ.
Оскрнављено до краја, то што је лежало на крвавом душеку тржног центра заиста ничег људског није имало на себи. Белхаџ и његова братија знали су да без тог пониженог трупла не би могли да владају Либијом, пред којом су се, према племенским законима, иницирали убиством владара, и то не било каквог, већ оног у чијим ће им ципелама бити превише пространо. А Клинтонова и њени? За њих је скрнављење Гадафија нека врста његовог разјуначења, јер у свету демократије, у који незадрживо воде Либију, јунаци су као каменчић у ципели, посебно њихова склоност да творе историју у свету у коме историје никако не сме бити. („It’s the economy, stupid!“)
И зато је било важно да читамо о томе како је Гадафи изнео и расуо по свету сав новац од либијске нафте, који ће сада Клинтонова и Саркози, како је ред, да врате либијском народу; зато је било неопходно да знамо како је Гадафи, као пацов, пронађен у цевима за одвод воде; зато смо морали да имамо на уму како је тај људски отпадак оног балавца који је дотакао небо молио за свој бедни живот. Нема јунака! Јасно?
У свету где историје не сме да буде, јунаци немају право на живот. И више од тога: они немају право ни на своје јунаштво; немају право на непријатеља који би их поштовао и достојно сахранио; немају право на противника који би их, пошто их убије, ожалио онако како јунак у свету који је прихватио вредности изван материје може да ожали јунака („Јао мени до Бога милога…“)
Гадафи јесте Либијом владао гвозденом руком, и од те руке многи су страдали. Друго питање је да ли је могао другачије да влада када је свет „демократија“ схватио да то мусаво племе живи на сувом злату, које, по њима, ничим осим случајем свог рођења не заслужује. И зато је Гадафи умро као јунак. Његова судбина била је записана много пре него што се последњи пут састао с њом у родном Сирту, оног момента кад је одлучио да либијска нафта има да служи њему и његовом народу, а не међународним корпорацијама. Гадафи се борио као јунак свестан да бије битку коју не може да добије. Није побегао из своје земље, него се борио до краја, где коначно пада остатак западне приче, јер замислите човека који је покрао стотине милијарди долара од свог народа и који није ни покушао да их искористи у тренутку кад су му биле потребне да спасе свој и живот своје деце.
Гадафи је умро као јунак, који је својом смрћу још једном исписао коначну причу о онима који су га убили. И то је онај тренутак када се смрт претвара у своју супротност – у причу о вечном животу. Зато је Христ морао да васкрсне јер је својим оскрнављеним телом сведочио да јунаци нису лудо храбри, већ људи који постављају високе лествице свог живота, обично не говорећи, попут ових наших, да се против реалности не може.
И зато се ова прича може завршити на само један начин: једног дана онај младић који је дотакао небо с почетка приче, сада већ у озбиљнијим годинама, одлазиће на посао у неку француску или америчку нафтну компанију. На путу до посла, свратиће на бензинску пумпу, где ће у аутомобил сипати најскупље гориво у том делу света. На повратку с посла свраћаће у банку, у којој ће остављати своју плату као рату за стан и удобан европски аутомобил. Увече ће са пријатељима у кафани очајавати да се више не може живети овако, жалећи се на Либијце који су убили јунаштво и предали се апатији.
За то време, његова жена ће успављивати децу причама о јуначком пуковнику који је умро за Либију, и никад, али никад им неће испричати када је први пут видела њиховог оца, овенчаног славом док је дотицао небо једног октобарског дана 2011. године.
* * *
Прича о јунаштву на овом месту наставља да живи са другим актерима. На пример, са америчким умало-председником Џоном Мекејном, који је 20 дана пре Гадафијеве смрти обишао либијски побуњенички башибозук и рекао им да су они „извор надахнућа за народе Сирије, Ирана, Кине и Русије“. Док је производ њиховог надахнућа свет гледао из фрижидера тржног центра у Мисрати и док је Мекејн командовао да се припреме фрижидери у тржним центрима у Латакији, Есфахану, Тјенцину и Јекатеринбургу, Србија, будући изван тог списка, бавила се културом отварајући Сајам књига.
Негде на пола пута између Мекејновог покретања светске револуције у Триполију и Гадафијевог убиства, у Београду је требало да се догоди грађанско убиство највећег живог српског писца. Онај свет који зна колико је Србија угодније место за живот без Добрице Ћосића – једнако као и они који су знали колико је Либија лепша са Гадафијем са просвираном главом – фалсификовао је веб страницу Нобеловог комитета и објавио како је Ћосић добио награду за књижевност. Иако је превара живела кратко, ствар је била организована много боље него да су је правили неки обесни клинци који воле да збијају шале на компјутерима. На вест су се, као, примили ноторни РТС и Б92 и објавили је, редакције су почеле да зову 89-огодишњег писца и још је фалило само да се он полакоми, одушеви и захвали Нобеловом комитету, па да акција сасвим успе. Ћосић би испао ташт и смешан, док би Друга Србија, попут Абдулхакима Белхаџа, показала граду и свету да је писац који је својим делом исписивао странице српске историје убијен од српске руке.
Срећом, Ћосић се није примио и акција је пропала. Али хајде да видимо зашто је требало да буде одстрељен, понижен и провучен кроз прашину. Иако ни политички ни књижевно „није моја шоља чаја“, Ћосић је данас, у време када релативизација постаје закон, један од ретких живих јунака и ауторитета свог доба. Та врста његове историчности, посебно унутар његовог великог дела, јесте сметња постмодерном растакању вредности, које се данас са Запада и из Друге Србије поставља као императив функционисања друштва. Ћосић је дакле неко ко је умео да твори историју, ко је нашао начин да артикулише дело које чврсто разликује јунаке од хуља и у коме модерна повест Срба обитава као жива материја, вредносно јасно устројена. Речју, тамо где се има прогласити крај историје, исто онако како Борис Тадић, поклоник тог култа, каже како Србија никада, али никада више неће ратовати, тамо где су јунаци и жртве који ту историју творе реметилачке чињенице за вечни мир, тамо је Ћосић, са свим својим манама и грешкама, прворазредна културна чињеница отпора.
Док је дело Ива Андрића – својом величином још увек недодирљиво деконструкторима српске културе и повести – било литерарна транспозиција једног ванредног историјског синтетичког знања, док је Ћосићево дело једно од последњих у савременој српској књижевности са осећањем за ту исту историју, дело Светислава Басаре јесте њихов антипод – једна историјска деконструкција у постмодернистичком кључу. Далеко од тога да би се могло рећи како је Басара рђав писац – иако су његови последњи романи далеко испод лествице коју је поставио раније – тек, историјски завети јесу у његовом делу простори персифлаже, историјска мотивација у његовим романима сведена је на крчање црева, па је сасвим логично да Басара свако творење историје немилосрдно исмејава као производ баналне несавршености људске природе. Наравно, то јесте један од топоса књижевног постмодернизма, и у његовој литераризацији Басара је, бар у својим најбољим моментима, много успешнији од већине овдашњих постмодерниста, који, накачени на стране фондације, деконструкцији историје приступају с политичким мотивима, што се редовно не показује као пут на коме настају успешни писци.
Било је логично да такав Басара буде Ћосићев поетички, па и политички антипод, и ту још увек никаквог проблема не може бити изван генерацијских књижевних зађевица. Проблем, међутим, настаје кад Басара – слично Кустурици, који то чини, додуше, у једном визионарском и градитељском кључу – напушта широки простор фикције, настојећи да је преточи у стварност животних и политичких погледа. Док иза Кустурице на том путу искорака из уметности у стварност остају историчне грађевине и цела једна митологија значења укорењених у српску историју, иза Басаре остаје беда политичког мишљења. То мишљење, које у његовим романима започиње исмевањем српске историје – треба ли рећи, сасвим легитимним – у његовим колумнама и политичким наступима претвара се у једну врсту примењеног историјског нихилизма. Довољно је видети како Басара сваку историчност и патриотски импулс одстрељује као изразе српског трибализма, што то чини у име света који нас за одустајање од тога награђује „демократијом“, а не разуме да су – како нам је показала Гадафијева смрт – то против чега се, као, бори и то у име чега наступа само два иста израза потискивања историје као вредности. Зато се његов нихилизам у чувеном разговору са Борисом Тадићем за магазин Статус претвара у захтев за променом српске културне матрице, за немилосрдним истеривањем народа из косовског мита и видовданског завета, док се у једном од својих последњих телевизијских наступа залаже чак да сваки патриотизам у Србији „треба санкционисати“.
Тај нихилизам и аисторичност у савременом политичком дискурсу јесу највећи непријатељи слободе. Отуда Басара није први случај у овдашњој књижевности у коме је човек убио писца, али, гле чуда, у тренутку када он то чини, добија сву пажњу српских медија; Друга Србија га прихвата као једну од својих најживописнијих икона; награде и признања, који су га раније мимоилазили, сручују се на њега у товарима, да би му на крају припала почаст да отвори Сајам књига.
Наравно, не могу знати да ли је ту част да један тренутак држи златни пиштољ у својој руци Басара заслужио тиме што је својим метком просвирао главу Добрице Ћосића – мада, да је пуцао, пуцао је. Лично не верујем ни да то зна он сам, али сам уверен да зна онај ко га је пожелео да отвори највећу српску књижевну светковину, као што сам уверен да тај и зна и да ли је ту одлуку донео у име демократије или у име Алаха.
Наравно, Басара је – свестан или не – само део идеје, где су сваки отпор, сваки покушај јунаштва и свака историчност балвани на путу Србије у обећану будућност. То је свет у коме храбри косовски Срби, који се опиру крају историје, имају бити проглашени криминалцима који не дају мирољубивим војницима НАТО-а да живе; то је свет у коме нам пронемачки Блиц обећава из пера Дубравке Стојановић једну нову историју Србије у којој ћемо, судећи према најави, коначно сазнати „да ли су Срби заиста криви за избијање Првог светског рата“ и колико би нас данас било да нисмо ратовали, него да смо пре сто година прогласили крај историје, који нам се нуди данас. Аутор нове историје најављује да то неће бити историја из школских уџбеника, у којима се „преносе митске идеје попут оне да нема васкрсења пре смрти“.
Када је Србија сахрањивала патријарха Павла, тада је показала да још увек верује у јунаштво које није изгибија већ божанска мисија да се посредује између духа и материје; тада је Србија показала да васкрсење није банална прича о устајању мртваца из гроба већ тражење једног историјског смисла на чијем крају столује идеја слободе. Кад нас убеде да је наша историја повест баналних глупости које су нам оставили преци, мотивисани искључиво кретањима свог дигестивног тракта, кад наши јунаци постану смешни криминалци и кад васкрсење постане бапска прича, тада ће слобода постати жвака за будале. Тада ће нам остати само да ходамо онако распарени, као ослободиоци Либије, и да, као Басара, повлачимо по прашини оне који се усуде да буду против. А онда ће вест да су Срби убили своју историју и митове стићи на блекбери Хилари Клинтон, и она ће рећи: „Wow!“
Има ли већег циља и веће привилегије за једну генерацију од тог да спаси своје јунаке?
Текст је првобитно објављен 24. октобра 2011. године
Жељко Цвијановић је био оснивач и главни уредник портала Нови Стандард
Жељко Цвијановић
Извор: Нови Стандард
