Коме смета четрнаестогодишња девојчица из Ораховца раскошног гласа и због чега је она последњих дана изложена подсмеху и омаловажавању од стране тзв. „пристојне Србије“ и њених представника?
Мало ко (дакле, независно од идеолошке позиције, става о текућем сукобу у Гази или стране коју у рату подржава) је остао имун кад се, прије неколико мјесеци, на друштвеним мрежама појавио снимак израелског дјечака који, гласом славуја, израелској војсци изводи Ш’ма Јисраел („Чуј, Израеле!“) – једну од понајљепших, заправо и најважнијих, јеврејских молитви. Мало коме (поново невезано за идеологије) брада није задрхтала ако је, којим случајем, одслушао како дјечји хор VOAFC (The Voices of Armed Forces Children Choir) састављен, дакле, од дјеце британских војника, изводи у знак подршке својим родитељима пјесму Stand up током полуфинала популарног Ај-Ти-Ви програма „Британија има таленат“ 2022. године.
Запамтио сам и чувену америчку војничку пјесму која тематизује Рат из 1812. (једну врсту екстензије, тј. свођења рачуна из Америчког рата за независност) – Battle of New Orleans Џонија Хортона чији је спот, са фигуринама оловних војника, направљен тако да дјелује да је, сасвим могуће, намијењен најмлађима (који дакако нису, и не треба да буду, лишени лекција из историје).
Легитиман тренд
Деведесетих је у Америци био запажен дјечији хришћански бенд Cedarmont Kids који је своју популарност достигао доминантно хришћанским обрадама пјесама из америчког фолклора. Њихова најпознатија пјесма – The Battle Hymn of the Republic – заправо је обрада познате пјесме из Америчког грађанског рата When Johnny Comes Marching Home. Штавише, на Јутјуб платформи се налазе вјероватно стотине или хиљаде пјесама у извођењу најмлађих које варирају историјске теме – па тако и ратове – или су у питању пјесме са, нема ту ништа необично, мотивима и темама из различитих религија. Тренд који је сасвим легитиман, заступљен свуда у свијету, па ето и на Западу.
Међутим, једна сасвим друга димензија, која јесте прилично отворена за дебате и полемике гледе њеног моралног утемељења, јесте рабљење најмлађих у сврху нешто кардиналнијих политичко-идеолошких приступа. И ако је таквог дјеловања у нашој историји или популарној култури било раније, ипак је мало шта упоредиво са периодом од 1945. до 1991. и традицијом комунизма. Не само да су дјеца (вјероватно, у том контексту, најегземпларнији Иван Којунџић у улози Бошка Бухе) нашла своје мјесто у пропагандистичкој књижевности или на филму него су и кроз образовни систем најмлађи активно партиципирали у комунистичком устројству тадашње Југославије, припадали пионирском покрету и, мада ће неком данас можда звучати невјероватно, на тзв. слетовима прослављали рођендан предсједника државе! Реликти овог времена се, на различите начине и у различитим својим варијацијама, проказују и данас.
Тако је чувени дјечији хор „Колибри“ (основан 1963.) често изводио тзв. пјесме партизанке попут познате „По шумама и горама“, а прије само пар година, у склопу новогодишњег програма једне од домаћих телевизија, дјеца обучена у партизанске униформе са петокракама на капама учествовала су у прилогу током кога је пуштена управо ова пјесма из НОБ у извођењу најпознатијег београдског хора за дјецу. Поново: традиција и приступ о којима се да полемисати, али који ни код нас ни код других народа очигледно нису раритет.
Песма траје
Утолико су више спорне критике приспјеле са неколико различитих адреса на рачун четрнаестогодишње дјевојчице раскошног талента Павлине Радовановић из Ораховца, која изводи родољубиве пјесме. Некако је испало да је грешно што је, ваљда, у оном силном репертоару отпјевала и „Химну косовским јунацима“ (познатију као „Христе Боже“) – пјесму која варира српску витешку традицију (конкретно косовског тематског круга) са хришћанским мотивима. Начелно, са намјером да дјевојчицу заштите од политичких утицаја, изложили су је подсмјеху и омаловажавању, а српску традицију, не нарочито инвентивно, оцијенили као – средњи вијек.
Наравно, не постоји питање да ли би ону силну дјецу из првог дијела текста на сличан начин узели да штите од политичких злоупотреба онако како су то учинили у случају Павлине, али можда постоји једно друго: да ли би се огласили да је дјевојчица којим случајем отпјевала нешто из њима блиског идеолошког спектра? Заправо, первертираном логиком новог времена, е-стварности, кратког памћења и пораза духа, не би било зачуђујуће да је управо на једној од ових адреса некад подијељена нека пјесма из времена НОБ, у извођењу каквог пионирског хора или, уколико такво нешто постоји, пјесма која слави евроатлантизам.
У духу исте, или макар сличне, первертиране логике крије се и забаван куриозитет, комедијант случај, околност која ме је насмијала: пјесма коју Павлина често пјева не долази из усмене традиције, заправо урађена је 1989. за потребе Шотриног филма „Бој на Косову“ и има свог творца – академика Љубомира Симовића. Оно што мало ко у Павлининој публици зна, али и оно што и критичари Павлининих наступа, који се прилично често ките детерминантом „пристојни“, очигледно не знају. Љуба Симовић који није само аутор поменуте химне, већ је и гласни критичар актуелних српских власти, политички доста ближи њима него љубитељима Павлининог мелоса и оно што бисмо – некаквим њиховим параметрима оцијењено – могли да ословимо са „пристојна Србија“.
Дакако, бука и бес друштвених мрежа се најчешће задржавају само у њиховим скученим оквирима, ваљда би били и релевантни макар онолико колико су одраз стања свијести, само да су донекле гласнији. Међутим, неко би рекао на срећу, за то вријеме пјесма траје, овај пут лијепа пјесма, она која ће их надживјети, она Павлинина – и они се, ето, не чују.
Стефан Синановић је професор српске књижевности из Црне Горе. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор Нови Стандард
Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб/Павлина Радовановић
