Сјутра почиње Мундобаскет. Иако смо ми земље кошарке а не фудбала, фудбалски Мундијал (на коме или не учествујемо или смо епозодисти) нам је 20 пута важнији догађај од свјетског првенства у спорту (свјетски врло популарном) у коме смо више пута били прваци свијета и континента.
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Мундобаскет дође као занимљива замјена за Мундијал у фудбалу, и као подсјетник да то није ТА година. А онда, кад све то знамо, можемо да навијамо за наше…
У том смислу сам се мало поиграо са ријечима у наслову. Јер, нити наступају заједно као некад, нити су они једине екипе на такмичењу, нијесу ни у истој групи… али је ипак куриозитет да и Србија и Црна Гора, други пут за редом играју на највећој смотри свјетске кошарке.
У добром дијелу кошаркашке публике у обје државе и једна и друга „петорка“ посматрају се као репрезенти истог народа. Сличан је доживљај и међу великим бројем играча. То што се нећемо сложити око имена, или бар нећемо на томе инсистирати, то је већ нека друга идеолошка прича. А и зашто би?
Навијамо и за једне и за друге. Kако ствари стоје у распореду могли би да се сретну једни против других тек у четвртфиналу. Што би, само по себи био успјех за обје екипе. За Србију релативан, а за Црну Гору – историјски.
Но, до тада, навијамо и за једне и за друге. Па нека бар неко од њих прође међу 8 најбољих. Тако сам ја то некако себи објаснио, и једва чекам сјутра меч Црне Горе против Мексика. Вјерујем да ће бити много неизвјеснији дуел од оног када Србија буде играла против Kине.
До читања у сљедећем броју.
