Једини је тренер у историји који је на свим такмичењима под окриљем ФИБА, у свим узрастима, освајао златне медаље на европском и светском нивоу (као играчу то је једино пошло за руком Влади Дивцу). Синоним је за кошаркашке успехе на овим просторима, како клупске, тако и репрезентативне. Бритког је језика, али и неко чије су изјаве једнако популарне као он сам. Човек просте душе, чврсте руке и још чвршћих ставова. Његово име је Светислав Пешић.

Популарни Кари, како су га током дечачких дана у Пироту прозвали другари јер није умео да правилно изговори име глумца Харија Белафонтеа, поново је сео на клупу националног тима у покушају да заустави кола која већ неко време јуре низбрдо.
Заменио је Игора Кокошкова, тренера од којег се много очекивало након европске титуле са Словенијом, али и великих успеха у НБА лиги. Нажалост, ништа од тога нисмо окусили ми, навијачи у Србији, ред је био да преузме неко доказан.
Баш као што гласи наслов „Нетфликсовог“ десетоделног документарца о Мајклу Џордану, чувени тренер одиграће свој последњи плес у актуелном репрезентативном циклусу.
Неће му бити лако, то су показале и прве такмичарске утакмице и тешка ситуација у квалификацијама, али ако је неко способан да национални тим врати на прави пут, онда је то сигурно Светислав Пешић.
Рођен је 1949. године у Новом Саду, детињство је провео у Пироту где је и заволео кошарку, одакле је дошао у Београд, у екипу Партизана. Највеће играчке успехе забележио је са Босном, са којом је био шампион Југославије, а 1979. постао и клупски првак Европе.
Већ тада је било јасно да, по окончању играчке каријере, жели да се бави тренерским послом. Започео га је у Сарајеву, да би убрзо добио ангажман и од кошаркашког савеза некадашње државе – 1984. седа на клупу кадетске репрезентације Југославије, после чега је преузео јуниоре.
„До тада никада нисам радио са младим играчима, тако да ми је све то био велики изазов, али и огромно задовољство које никада не могу да заборавим“, рекао је Светислав за Би-Би-Си на српском и признао да је и он растао са том генерацијом.

То потврђују две европске круне (1985. и 1986), након чега је дошло чувено Светско првенство у Бормију годину дана касније. Такмичење које је у висине лансирало не само Карија као тренера, већ и кошаркаше попут Дина Рађе, Тонија Кукоча, Александра Ђорђевића и споменутог Дивца.
„Рађа и Дивац су у Кући славних, ускоро ће и Кукоч… Тројица чак. То је огромно признање за ту екипу и мене као тренера“, изјавио је Пешић пре неколико година.
Од младих дана је био веома директан у комуникацији са играчима и такав је остао до данас. Сваком кошаркашу јасно ставља до знања колика је његова улога у тиму и какву ће минутажу имати. Како каже, такав приступ му је омогућио да забележи врхунске резултате.
„За мене кажу да сам ‘таф коуч’ (строг тренер). Увек се ради напорно и посвећено“, признао је у једном од интервјуа и да његова мора да буде последња.
Из Босне је отишао у Немачку и постао селектор „панцера“, са којима је направио једну од највећих сензација у европској кошарци. На Евробаскету 1993. водио тим до трофеја и историјског успеха.
Када је осам година касније, Стари континент покорио и са Југославијом, постао је и остао једини тренер који је са две различите репрезентације направио такав успех. Како воле нешто старији навијачи да кажу, то је један од ретких турнира током којег се нису нервирали, иако Пешић у почетку није наишао на топлу добродошлицу.

Све је било у знаку Пеђе Стојаковића, Марка Јарића, Влада Шћепановића, Дејана Бодироге, Милана Гуровића, Дејана Томашевића, Драгана Тарлаћа…
„Таква доминација стварно није одавно пре тога виђена на неком Европском првенству“, изјавио је Шћепановић за Нову, који је у финалу (78:69), домаћину убацио 19 поена.
Претходно је дубок траг оставио на клупи берлинске Албе са којом је освојио четири титуле првака Немачке и европски Куп Радивоја Кораћа. Међутим, сви ти успеси били су само припрема и најава за оно што ће се догодити 2002. у Индијанаполису.
Сједињене Америчке Државе организовале су Светско првенство и, без обзира на то што су изостали најбољи играчи, за њих је резервисано место првог фаворита. Реџи Милер, Шон Мерион, Бен Валас, Пол Пирс, Елтон Бренд… НБА лига се скупила да донесе ново злато Америма, али то није занимало Карија и момке.
Жреб и резултати желели су да се са „лажним дрим тимом“, како су тада окарактерисани домаћини, састанемо у четвртфиналу.
Гуровић је одбраном „појео“ америчке офанзивце, Пеђа са дистанце радио оно што је најбоље умео, а Бодирога малтретирао сваког свог чувара. Со на рану Американцима сипао је када је руке обрисао о пешкир Реџија Милера, што се није допало звезди Индијана пејсерса.

На крају, резултат је био 81:78 за наше кошаркаше, који су Пешићу неколико дана касније донели и златну светску медаљу победом над Аргентином у финалу (84:77).
„Титулом у Индијанаполису завршена је једна, рекао бих, златна епоха југословенске кошарке“, подвукао је једном приликом 72-годишњи стручњак. Може се рећи да је био потпуно у праву.
То су два последња злата које је освојила наша земља, а најближе успеху „орлови“ су били под вођством Саше Ђорђевића. Три сребра са три највећа такмичења нису довољно добар успех за земљу кошарке, али је чињеница да су једини.
Због бизарних одлука ФИБА да се уведу прозори и ослабе тимови за квалификације, српски тим је поприлично испаштао, због чега је Кари, када се вратио на место успеха, затекао све само не оно што би могло да наговести нови. Није добро кренуло и несрећни порази од Летоније и Белгије ставили су нас у тешку ситуацију за наставак квалификација за Мундобаскет.
„Нисам баш тако лош тренер као што неки причају, али да за три дана направим екипу која ће да побеђује, толико добар нисам. А ни играчи нису толико добри да изађу после три дана и ишамарају Летонију и Белгију“, објаснио је недавно на једној конференцији.
Дерби са Грчком је био велики корак напред и права увертира за оно што нас очекује од 1. до 18. септембра, а то је Евробаскет у Чешкој, Немачкој, Италији и Грузији.
Шћепа, Радманова банана, случај Теодосић…

Последњих седмица српски национални тим је био у центру пажње и због „случаја Теодосић“ јер је селектор одлучио да досадашњег капитена уклони са списка путника за Евробаскет, што фактички значи и крај Теове репрезентативне каријере.
Пешић је одлучио да му се захвали после само седам дана припрема, потез који је изазвао велику буру у спортској јавности, а исти је правдао речима да на тој позицији има боље играче од њега.
Међутим, то није први пут да је из тима одстранио неко звучно име, па се Тео нашао у „друштву“ великана из прошлости.
Александар Ђорђевић није могао да игра на већ описаном Европском првенству у Турској због напорне клупске сезоне.
Сјајни шутер је до тада освојио шест медаља за репрезентацију, од тога четири златне, те једну сребрну и бронзану. Важио је у том моменту за врхунског плејмејкера, изграо за Реал Мадрид, али због напорне сезоне није могао да се стави на располагање селектору.
„Из свих тих разговора сазнао сам да неки играчи желе да играју, али не могу. То је случај са Ђорђевићем“, истакао је тада Пешић.
„Сале национале“ је изостао из оправданих разлога, чак је и замолио да га млађи замене, што се не може рећи за Влада Шћепановића годину дана касније – одлука је била искључиво Каријева.

Један од наших најбољих кошаркаша на континенталном такмичењу враћен је са припрема за наредно Светско првенство и, према речима Дејана Милојевића, разлог није била повреда. Тада су без места у репрезентацији остали и играчи који су били у одличној форми – Драган Луковски, Мића Берић, Никола Лончар...
Свакако најпознатији је пример Владимира Радмановића са Светског првенства у Индијанаполису.
Селекторова нервоза изазвана непланираним развојем утакмице и чињеница да је тадашњи крилни играч Сијетла током полувремена заједно са још неким саиграчима јео банану, био је повод да Радман буде удаљен из екипе.
И не само то, него да на крају медаља, у чијем је освајању он учествовао, буде додељена играчу који ни секунд није одиграо на такмичењу. Слична ситуација до тада, а ни после тога, није забележена.
За крај, треба споменути да је други пехар Евролиге подигао 2003. са Барселоном, а да је у каријери водио још Келн, Лотоматику, Ђирону, московски Динамо, Црвену звезду два пута, Валенсију и минхенски Бајерн.
Кари, нека и твој последњи плес буде као Џорданов.
Никола Ђукић (NikolaDjukic43)