Пише: Соња Томовић Шундић
Свједоци смо краја великих прича, смисао се фрагментира у микронаративе, повезује са језиком, медијима, комуникацијом, противно идеји фиксног смисла.
Чињеница да је идеја смисла неизрецива нашим појмовима не спрјечава нас да увијек испочетка постављамо исто питање. Без обзира што појам смисла у нормативном значењу не можемо концептуализовати, можемо доживјети неку врсту духовног задовољства у процесу трагања, упркос почетној епистемолошкој неизвјесности, вољи да сазнамо оно што не можемо знати.
У добу које можемо именовати криза смисла, или још прецизније пост-смисла, класични појмови, сврха, узрок, циљ, нада, љубав, вјера, људско, нису у фокусу филозофије, јер она више не нуди на овај спектар проблема релевантне одговоре. Ту се отвара егзистенцијална празнина кроз критику разума и његових домета. Код Хајдегера и Фукоа се уводи херменеутички заокрет мишљења према идеји смисла која није директно дата, већ може бити само резултат интерпретације, па се показује да су моћ и знање продукти дискурса који обликује истину. Свједоци смо краја великих прича, смисао се фрагментира у микронаративе, повезује са језиком, медијима, комуникацијом, противно идеји фиксног смисла. Смисао је оно о чему се људи договоре, дакле релативан је, зависи од субјективних процјена и нагодби. Можемо са истом релевантношћу питати о смислу историје, њеном регресу који би се очитовао у негирању превласти материјалног, и преображају личности у линеарно схваћеном концепту времена, или о нуклеарној катастрофи која би уништила постојеће човјечанство које је приграбило материјалистички поглед на свијет, како би се почело испочетка, а историја у цикличном кретању вратила у првобитно стање. Може ли се интуитивном снагом докучити смисао у коме се сијеку осе свих времена, пронаћи надвремено у временом са упутом на безвременост. Да бисмо превладали свијест која нас саме, нашу историју чини бесмисленом потребна је нова утопија, да не заборавимо да је спиритуалност, оно што човјека брани од глобалних тенденција поробљавања и потчињености.
У умјетности, миту, науци, филозофији све мање се умује о односу између хомо сапиенса и хомо деуса, све мање је мисли о томе како духовна искуства доводе човјека до истинског и савршеног добра. Хуманистички смисао живота у хипермедијализованом свијету виртуалног доба слике свијета, нема значај, бесмисао доводи до конфузије нашег индивидуалног и социјалног бића (Липовецки, Ж. Царство пролазног, Нови Сад, 2021). Осјећај празнине, неиспуњености, страха и стрепње, без филозофског еквивалента у пољу објективно датих вриједности, настоји се превазићи утапањем у виртуелни медијски спектакл, у коме је наш идентитет промјењив, динамичан и плуралан уз евидентан губитак цјеловитости личности неспособне за доживљај смисла. Све не може бити смисао, истинито, правично. Развијају се облици зависности од самозваних учитеља мудрости који на површан начин покушавају да понуде инстант рецептe за нерјешив духовни проблем. Непостојање смисла је удар на наш интегритет, панично бјекство у (квази)духовност, дезинтеграцију сопства, стање у коме се наша рефлексивна моћ редукује на чулне утиске – визуелне знакове којима недостаје значење. У постидентитеском времену савремене цивилизације као продукт медијске комуникације одвија се процес фрагментације, разбијања духовног јединства свијести, које прати криза у свим интерперсоналним односима.
Соња Томовић Шундић: Стварност је обавијена велом тајне (3. дио)
Човјек не-дотакнут естетском културом, без однегованог естетског укуса, често је под утицајем безвриједних медијских садржаја који доводе до поремећаја пажње, различитих форми деструктривног понашања и све веће усамљености, гашењем чула за умјетничко и лијепо, за добро и правично. У надолазећим временима атомизирана људска јединка све више је сведена на пуког реципијента медијских информација, за чије дешифровање, осим пасивне прималачке перцепције, није неопходан никакав когнитивни напор нашег интелекта. Естетски укус, васпитава се на вулгарним садржајима, кичу и шунду у комерцијалним медијима, а њима у позадини диригује финансијски капитал посвећен стицању профита, чиме се човјек осиромашује, контаминиран програмима према којима не може заузети аутентичан критички став, док се живот одвија у сталној неизвјесности (Фиск, Џ. 2001, Београд, Clio). Личност сведена на потрошача медијског садржаја и сама је потрошена, емоционално и духовно, а са све већим техничким напретком у коме се у савременом друштву користи вјештачка интелигенција наш идентитет постаје све нестабилнији и све крхкији, подесан за ропско поробљавање (Даглас Келнер, Медијска култура, Clio, Београд, 2004). Тако постајемо све равнодушнији на зло и насиље, апатични чак и према смрти коју покаткад у потаји искрено прижељкујемо (Ги Дебор, 1967/2005, Друштво спектакла, Београд).
Немати темељне вјере у смисао свијета, води до изостанка осјећаја смисла у човјеку, до неповјерења према разлогу за живот у заједници, нарушавању свих нормалних конекција између нас и свијета, бића и постојања, између материје и животног градива, што се своди на све веће урушавање духовности, чији је еминентан израз потреба за сазнањем и стваралаштвом. У борби са материјалним наш дух се повлачи, смисао није више саморазумљив па се апсурд рађа из противрјечности, парадокса живота који је заправо постао привид живота. На овај начин се манифестује стварни вишак слободе избора, јер се не мора удовољавати ничијим прохтјевима осим сопственим, а они су бесконачни. Стваралачка личност је та која има потребу да се увећава, мијења, да би себи проширила живот кроз активности у којима осмишљава идентитет, као свој коначни циљ, док ова рђава слобода прераста у тиранију избора, губитак стида који се извлачи из овог неприкосновеног права на апсолут слободе. Флуидни живот, баш као и флуидно друштво и флуидни идентитет не могу задржати дуго исти облик и правац (З. Бауман, Флуидни живот, Београд, 2001).
Соња Томовић Шундић: Пред амбисом ништавила гаси се идеја смисла
Ова истина може се доживјети исто тако дубоко као што је то чинио Платон, упутивши нас ванвременом смислу, јер човјек не може да живи притиснут безнађем, без тога да постоји на смислен начин. С друге стране бесмисаао је осиромашење нашег права на морално – разборито дјеловање, укидање свијести који не прераста у само-свијест, (себе)свјесно и објективно доживљено искуство постојања. Смисао је радост. Смисао је (само)довољност личности. Смисао је стваралаштво. Смисао је љубав. Смисао је религиозни доживљај све-јединства свијета. Смисао је умна сила, која обухвата у себи цјелину, свеколику енергију стварања, која спаја све противрејечности, да нема те претпоставке цјелине, не би било љепоте, да нема те идеје у којој се оно времено усаглашава са вјечним, не би било хармоније, ни сврховитог кретања, ни смисла.
Извор: Вијести
