Пише: Слободан Орловић
Друштво у Србији се суштински променило мада је прошла само година и по од новосадске трагедије (1. новембар 2024). А до јуче је изгледало да владајућа СНС, и негрешиви јој вођа, управо стабилизују аутократску моћ на неодређено време. Са натполовичном већином гласова коју прибаве, отму или купе сваке друге изборне године и са вишеструко више новца за кампању и остало (…) од свих осталих политичких конкурената заједно – изборна математика је била неумољива. Ни на видику није било друштвене групе која би се могла примаћи а камоли угрозити висину и странке и харизме, са свим тим невиђеним успесима: генијалним кормиларењем државним бродом („нашим независним правленијем“, Коџа Милош) по „реци са четири ушћа“ у кинеско, руско, евроунијско или америчко море, по потреби; небројеним миљама путева и пруга; лидерским процентима нашег економског раста и туђих инвестиција; никад јачом војском, полицијом, бијом и сличним страначким службама принуде; никад срећнијим ни млађим пензионерима и читавим српским светом, са повесним пензијама и платама; скупоценим нај Експом; нашим победничким, са 10 и више према нула, Косовом; и чиме још све не.
И како се у овако ружичастој дистопији, ионако минијатурна тек реда ради постојећа опозиција не би самовољно претворила у колатерал, обичну друштвену грешку која не схвата грандиозност владајућих? Нокаутирана у друштвеном политичком сукобу са странком-државом, опозиција зачудо, горко и упорно, наставља сопствену свађу и даљу деобу као да о ичему игде одлучује – ни у месној заједници.
Е, онда бива преокрет па заплет. Када је политички сукоб постојећих друштвених група, владајуће странке и ђутуре опозиције, личио на трајно докусуривање ових других, уз поплочавање пута аутократији ка бесконачној срећи врлог новог света (О. Хаксли) створеног још 1984. (Џ. Орвел), побунили су се наши студенти. И стали наспрам владајуће групе, тачно на црту. Померивши благо у ћошак опозицију, студенти у блокади су, социолошки казано, ступили у овај политички сукоб као друштвена група која је уверена да може да победи и која то мисли и да уради. Затражили су ванредне изборе, држећи да је влада изгубила поверење и крочила у нелегитимност, а да је владар одавно отишао од Устава, у ненадлежност.
А како власт одговара? Речју, сејући семе друштвеног раздора и мржње све дубље и дубље. Прво, ту је негативна и нападна изборна кампања која је у Есенесу трајна, апсолутна категорија. Затим, обнародовање, више Риму него свету (urbi et orbi), недоказаних или лажних напада на председника и породицу му у форми: атентата – трагање за двојицом снајпериста и други покушаји; диверзија – експлозив на северном гасоводу; блокадерске дехуманизације Вучића – „да је монструм, да је убица, да је пуцао сопственом народу у леђа“ (А. Брнабић), све то не би ли се заокружила прича о доброћудној жртви која страда за Србију која побеђује студенте блокадере, а заправо су то „усташе, терористи, страни плаћеници и слична олош“. И треће, напад као најбоља одбрана од блокадера, свим расположивим ресурсима лојалиста у редовима тужилаца, судија, полицајаца, навијача и обичних плаћеника у медијима, институцијама и са улице, не би ли се застрашило, казнило, осветило и, на крају, победило у друштвеном сукобу. По институционалној и таблоидној инверзији стварности онај ко мирно протествује биће гоњен као учесник у насилном рушењу Устава, државни универзитети раде против интереса државе, претучени грађани су нападачи на полицију, узурпатори из Ћациленда и чартер путници до Тивта заправо су марљиви студенти и добродушни активисти, и ново најновије, лажне жртве некаквог „звучног топа“ у ствари су кривци.
Али, увек има неко али. У овом сукобу група неједнаког оружја (inequality of arms) студентски покрет је донео битну друштвену промену. Нова друштвена група у политичком рингу, голоруки али упорни студентски покрет, показала је масовношћу протестâ да је народна воља променила страну. За следбенике те групе то рађа наду у нормално друштво и владавину права, а за вође групе силног „оружја“ нервозу и страх од пораза, не њих и присталица им него Србије (?!), у друштвеном сукобу. Може бити да је страх оправдан.
А после, после избора Србију чека проблематичнији и дуготрајнији процес промене мишљења великог броја људи из групе следбеника пораженог вође, не би ли се дубока друштвена подела и непријатељски сукоб некако превазишли или бар ублажили. Без тога наше друштво, нити иједно друго, не може опстати.
