Пише: Соња Томовић Шундић
Наставак из прошлог броја
У нововјековну дебату о смислу можемо укључи и савремену науку, темељно разилажење око прихватања креационизма или еволуционизма код научника савременог доба, антиномије кључне за резрјешавање проблема да ли постоји духовни – умни узрок постојања. На трагу еволуционизма као схватања о случајном зачетку биолошке материје могуће је претпоставити да је живот у цјелини контигентан, самим тим и ненужан, креационисти, пак покушавају и даље да одбране тезу да је еволуција само – експликација првог – стваралачког узрока и његова директна посљедица, па је ланац живота, заправо само видљиви – материјални запис те у основи спиритулизоване стваралачке силе.
Све у свему дисперзија која је све више присутна у нашем разумијевању појма смисла, постала је огледало немоћи савременог човјека да створи универзалну концепцију смисла, прихватљиву за сваког човјека, која би га одвела даље од душевне пустоши и безнађа у коме се налази, на рубу самоубиства или неуротичне зависности од потреба тијела сведен на физичко тијело као објект уживања, јефтину робу на тржишту капитала као једину вриједност која заправо не вриједи ништа.
То више није потреба за психолошким значењем смисла већ потрага за његовим метафизичким утемељењем, још више критеријумима његовог испуњења или не. Ако још и постоји веза са древним учењима у европској култури онда се прије може говорити о трагичном хуманизму у коме се гаси светост људске личности. То значи одбацити човјеку његову духовну дубину и слободу, окретањем унутра, када човјек у себи не проналази више духовност која може да пробија психолошку стварност.
Заборав људског достојанства, те светости људске личности уско је повезан са пречицом која је изабрана на пољу избјегавања сваког смисла, негирањем узвишенијег задатка и духовног узрастања које се постиже у заједници – општењу, комуникацији са другим човјеком и са Богом (Јован Зизјулас, Од маске до личности). Како изгледа човјек без смисла? О томе говори Достојевски, али не као о дубинама изван човјека, већ нашој души у којој се бори оно рационално и ирационално, бог и ђаво, људско и демонско, оспорава смисао друштвеним заједницама, јер изван заједнице човјек нема смисао, о чему је мислио још Аристотел својом дефиницијом да је човјек зоон политикон, друштвена животиња. То је излазак из огољеног материјалног постојања могућ само посредством наше духовне природе, искорак из материјалног свијета којим владају физички и биолошки закони (Мартин Бубер, Ја и Ти). Основни феномени људског постојања, у првом реду игра, рад, љубав оствариви су ако изађемо из егоцентичне позиције и ступимо у комуникацију са другим човјеком за кога смо морално одговорни. (Види: Еуген Финк, Основни феномени људског постојања) Ово не значи ништа друго него да се укине (само) довољност ега прихватањем другости другог, емпатијом и саосјећањем, те изађе из позиције коју старозавјетно предање оличава у Каиновом убиству брата Авеља (Е. Левинас, Међу нама). У сваком случају потрага за смислом одвела нас је на терен етике, моралном закону дужности који је заступљен у Кантовој деонтологији базираној на категоричком императиву, извршењу моралног дјела из поштовања према идеји моралитета. Ако људски живот може имати уопште било какав смисао онда је тај смисао моралне природе, чиме се враћамо древној мудрости Хеладе и њеном мрачном филозофу из Ефеса, схватању да је наш карактер наша судбина. Тиме се антрополошка свијест, тада само у зачетку код хуманиста уздиже до једног тумачења човјека као дијела природе, док ће у хришћанској антропологији израсти у нови однос према човјеку, и сву пажњу усмјерити на однос човјека и Бога, како то није познавао стари свијет.
Соња Томовић Шундић: Пред амбисом ништавила гаси се идеја смисла
Из свих ових разлога, првенствено из нашег темељног налаза да човјек не може бити без смисла, овај антрополошки приступ, непосредно је везан за идеју смисла која нам је у појмовном смислу априори дата, (по)везиваћемо са тим како се развија свијест о смислу и јавља осјећање смисла. У том контексту да ли се под смислом подразумијева разлог, сврха, логика, ред, поредак који нам гарантују да постоји дубља разложност и сврховитост у свијету у коме обитавамо, или се ради о нашем непосредном искуству, доживљају свијета што има снажно дејство на душевну равнотежу и формирање личности. То би била нека врста одбране идеолошког детерминизма, псеудо-истина које треба да суверено завладају као доктрине над погрешном историјом човјечанства.
Према овоме можемо узети да је смисао нека врста одговора, реакције, мисаоног става наше свијести према сопству или свијету реалности, што значи да је смисао као идеја – урођен, унапријед задат, и ми онда сами стварамо смисао тако што га остварујемо. Наравно, треба имати у виду и проблематизовање идеје смисла као обмане нашег ума, што би говорило у прилог тези да смисао уопште не постоји изван наше субјективне свијести, па може бити релативан.
У савременом добу у коме су све вриједности десакрализоване није једноставно говорити о смислу, који се нужно везује за добробит човјека, јер се човјек схвата као биће поларитета – противрјечности са безумном потребом за апсолутом слободе, коју може остварити само кроз резигнацију и патњу. Човјек је парадокс. Тежња да прекорачи границе привлачна је за човјека, истовремено и немогућа, ирационална – безумна. Свјесни смо да је животни смисао сусрет између субјективне привучености сврхом према којој треба да се јавља једна објективна привлачност. Међутим, како је могуће тврдити да постоји легитиман ауторитет да вриједности, естетске, етичке, религиозне стварно постоје, јер то остаје изван домашаја мишљења уколико би смо покушали да направимо иоле важећи систем објективно утемељених вриједности. Поред свега човјек није само дат, већ задат. То је самоусавршавање, без обзира на околности. Апсурд људске егзистенције је стални сукоб појединца и свијета, осјећај да је човјек стран овом свијету (Албер Ками, Странац). Сизифа су богови осудили да котрља камен уз једну страну брда само да би му се он скотрљао с друге стране брда. Ово је метафора о губитку смисла – залудности сваког људског напора. Чак ни хармонија будућности заснована на негацији људске слободе, како о томе мисли Достојевски у Легенди о Великом инквизитору, више није тема о којој се мисли. Савремени човјек између слободе која значи бреме одлучивања и површности чулних уживања које за њега представљају извор какве такве среће, бира ово друго, уроњен у заборав свега што би могло чинити истински живот и његову вриједност. При том можемо основано вјеровати, мада немамо сазнање о томе, да ће Сизифова ситуација, сликовито речено, бити смислена, само ако он вјерује да његово гурање камена има смисао за њега. Сизиф као прототип модерног човјека, може водити смислен живот само уколико он не сумња у некакав значај своје дјелатности. Но то нас је упозорио и Ками у свом Миту о Сизифу, апсурд је могуће превладати само апсурдном свјешћу која прихвата апсурд као природно стање ствари. Сизиф је лик из грчке митологије, који писац користи за свој оглед о апсурду, идеју о животу као циклусу који се стално понавља, па је његова казна бескорисна, односно безнадежан рад, без сврхе и циља човјечких дјела, и акција. Овај манифест о ирационалном као прекретачу који доводи до смисла, је парадокс да је патња узрок свих филозофских открића и сазнања, а не неко нормално стање, патња из које се рађа слобода и смисао, или завршава у безумном лудилу.
Извор: Вијести
