Пише: Соња Томовић Шундић
Претходни дио можете прочитати овдје
Професор Универзитета је настојао да ваљано обави задатак и сроза Кишову књижевну репутацију на нулту тачку, а тиме посредно згази његов начин мишљења о политици. Он својим надменим гестом овлашћеног тумача хоће да испита сва могућа угледања, аналогије, сличности испитиваног текста са другим писцима, и да на темељу упоредне књижевности, кренологије (крéне – извор) открије изворе којима се писац послужио током стварања. Наводи случај Томаса Мана и шведску критичарку Гунилу Бергстен која је детаљно анализирала Доктора Фаустуса, и указала на узоре које је писац користио у настајању овог дјела. То све наводи на мисао Јеремића да и његово озбиљно критичко – научно истраживање треба да наиђе на одобравање најширег аудиторијума, утолико што истина треба да стоји изнад свих интереса. Посриједи је дрска оптужба увијена у обланду стилизоване критике да Киш не само што је плагијатор који поткрада туђе текстове, већ је и запањујуће неук човјек који не познаје темељна начела науке о књижевности. Јеремић себи удјељује комплименте како се он као велики стручњак у области књижевности обрушава на нестваралачке индивидуалности, али то чини без увреда. Високим стилом, омаловажава писца до граница неукуса, истичући малициозно да он има жељу да се сачува чак и од приземене комике и Кишово име претвори у Кич, или алудира на његово значење у мађарском језику – Мали. Оно чему Јеремић жели да се супротстави јесте управо Кишова личност, његове идеје и појмови, начин писања, или како сам каже: бахатост, лаж, незнање, стваралачка неспособност и одбацивање права на критику. При томе, надобудно закључује да писац зна, али не смије да при-зна, да је јеремићевска критика оправдана, и да морална истина која је изнад свих овоземаљских циљева, преовладава на крају у оцјени Грабнице за Бориса Давидовича, као гробници – симболу за све атаке на ствараоце у свим временима.
Како год било Јеремић се спушта до нивоа тримерског навођења својих личних веза са Кишом, изневјерених нада након објављивање Мансарде и Псалма 44, бављења концентрационим логорима у нацистичком периоду, док књига Башта пепео, наводно подсјећа на Продавницу циметове боје, пољског писца Бруна Шулца. Он пише да је роман Пешчаник књига без стваралачке имагинације, увод у пишчеву несамосталност коју је показао у Гробници, употребом ван – књижевне историјске грађе, али и преписивањем, ад литерам, туђих текстова. Напросто, саопштава критичар, Киш стваралаштво схвата као пабирчење по туђим књигама или вешто слепљивање напабирченог. Осим тога припада умјетничким и бонвиванским круговима, лектор је за српско-хрватски језик у Француској, миљеник књижевно – југословенске културне сцене, док је он (Јеремић) ликвидиран и писац који се у стварима књижевности служи чињеницама, а не прљавим работама и злонамјерним измишљотинама.
Јеремићева узвишена фигура, приказана као да лебди у безваздушном простору изнад, у ствари је итекако уплетена у овосвјетска збивања. Он не допушта Кишу да брани своје максиме, јер наводно правом литерати не приличи да брани своје дјело, па је критичка ријеч упућена писцу у принципу неодбрањива. Јеремић ће примијетити да Киш неспретно користи Рембрантову слику Час анатомије, и не разликује је од друге слике овог за разлику од њега самониклог генија: Час анатомије доктора Тупла, чиме је познати сликар постао са-учесник пишчевих махинација, које сервира пред очима збуњеног читатељства, његових полу-истина, и неистина. Јеремић је покушавао да докаже, да Киш не разумије оригиналност у сликарству Рембранта и повезује га погрешно, са естетиком ружног. Наводи како је у руци једног од учесника скалпел, или да други држи уџбеник хистологије, која се појавила тек у 19. вијеку, што се може узети и да није мана овог фактографског јеремићевског објашњења које није лишено утемељења.
Али, оно што доминира мета – простором слике, пружајући Кишу основ за алегоријско схватање књижевног текста, јесте анатомски рез у ткиво испразне критике, као симбол отпора према оним извитоперењима у људској психи који је наводе на оспоравање великих ствараоца.
У овој скандалозној књижевној афери, која је уздрмала социјалистичко друштво, Јеремић тврди да својим Часом анатомије аутор ратује са логичношћу, демонстрирајући многе противрјечности извлачењем цитата из контекста и показивањем разноврсних манифестација личне ароганције у тексту. Заправо, испољавањем анимозитета према изнесеним идејама, које су га дубоко по-вриједиле разарајући његов умишљени смисао за филозофске интерпретације. Киш је зато прозван да је заратио са елементарном логиком, његов исказ је препун ирационалности и мржње никако не успијевајући да забашури своју неоригиналност и компилаторски поступак (стр. 73). Дјелује невјероватна теза Јеремићева да његов стил није да било чије дјело омаловажава, и да по сопственом признању он као љубитељ лијепог понашања у жаргону неприличном за професора Београдског универзитета изјављује: Нисам, дакле, ни раније тврдио да ћу Кишу узети скалп, а након читања Часа анатомије питам се: шта бих ја испод његовог скалпа и нашао? Нешто мало прочитане литературе, много збрканих идеја и гомилу шупљих фраза којима настоји да засени наивне читаоце и замагли битна питања књижевног стваралаштва (стр. 73). Типично у јеремићевском маниру, који се тобоже одриче грубих оцјена, да би се потом бесрамно окомио на писца, ниподиштавајући у цјелини његово књижевно залагање, оскудно образовање, и спремност да се послужи шарлатанством као јединим начином да замаскира своју осредњост и дилетантизам. Иза реторике објективног критичара провијава огрома количина одиозности према личности Данила Киша, скривена иза фраза о објективном суду и праву на слободно мишљење: С Кишом је веома тешко озбиљно разговарати о поблемима књижевности зато што нема јасног и јединственог мишљења чак ни о томе шта је књижевност, који је њен основни циљ и шта је њена битна улога, записује Јеремић (стр. 74). Професорски стручно, Јеремић се упустио у сувопарно доказивање Кишове необавијешености у разумијевању основног циља књижевности, истражујући промптно и његово непознавање њених повјеснопоетичких концепата. Он рачуна да сруши Кишов ерудицијски и образовни углед, смјештањем у свој критичарски калуп свих многобројних примјера у којима се писац огријешио о књижевност. У проналажењу стилских и логичних грешака, Јеремић скреће пажњу да је Киш изневјерио литерарне чињеница, тезе лефоваца и формалиста, Шкловског и Ејхенбаума, јер је укрстио Борхесов поступак модерне приповједачке стратегије и мемоарску грађу Карла Штајнера, Надежде Мандељштам и Роја Медведева. Настојећи да опструира Кишов књижевно – поетички поступак, Јеремић је промашио основну тему, не осјећајући да је на прагу нове епохе у литератури. Обузет реалистичком поетиком, разишао се са Кишовим становиштем да писац припада једном језику, а не народу, супротстављајући се класичним књижевно – естетичким програмом и надолазећем духу модерне књижевности, схватању да је литература по укусу новог доба упориште метафизичности, симбиоза визија, свједочанства, документарности, легенди и мита, на чему се заснива нови тип приповиједања. Узалуд приговара Кишу да је његова поетика противрјечна, да је парадоксално укрштао измишљотине и факта, документарно и имагинарно, личне исповијести и политичку културу, није умањио степен његове оригиналности. Кишова похвала есеја Мишела Фукоа о Флоберу, такође је наишла на осуду, суштински неразумијевање филозофа да се фантастична књижевност ствара из ерудиције и библиотека као погонског горива текста. Наравно, у духу Јеремићевог аристократског држања, није пропуштено да се помене да су код Киша многи наслови и многа имена дати погрешно, што га додатно утврђује у увјерењу о накарадном схватању мисије књижевности писца Часа анатомије.
У расправи о књижевности Јеремић је заточеник концепта познатог још од античких филозофа, да је таленат поклон с неба, па ерудиција може да подстакне таленат, али не и да га створи, нити надокнади. Стога је природно да му је неприхватљива рационална монтажа, аранжирање, магијско мијешање карата у књижевности, јер је дјело, производ колико епифаније, толико и личног залагања и труда. То што њега саблажњава је управо естетски квалитет дјела, које није плод божанске инспирације, већ хода по лавиринту књижевно – повјесне традиције, сљепљивањем разнородних књижевно – историјских предања. Позивајући се да је стваралаштво тековина социјалистичког човјека, Јеремић прескаче тему и као вјешти друштвени скакач уводи у игру ауторе који немају баш никакве везе са социјализмом: Хомера, Дантеа, Сервантеса, Достојевског, које је наводно његов оптужени изневјерио.
Извор: Вијести
