Пише: Милан Милошевић
Градоначелник Њујорка, светске престонице капитализма, хоће да град отвори јавне продавнице са повољном храном за сиромашне. Разлог: око 1,4 милиона становника Велике јабуке није у стању да себи редовно обезбеди потребну храну
Новоизабрани градоначелник Зоран Мамдани предлаже да Њујорк отвори мрежу продавнице хране у власништву јавног сектора јер се отприлике један од седам становника (14–15 одсто градског становништва) суочава са несигурношћу у исхрани. То значи да, према подацима Градског савета,у последњих 12 месеци 1,2 милиона људи није могло да обезбеди довољно хране због недостатка новца и других ресурса, саопштило је Градско веће Њујорка.
Стопу несигурности у исхрани у појединим деловима града варира, али у неким сиромашнијим квартовима она износи и преко 30 одсто, гласе подаци градске скупштине овог града.
У једној анкети хуманитарне организације Community Service Society (CSS) која постоји од 1839, сваки пети становника Њујорка (око 24 одсто) пријавио је несигурности у исхрани (нпр. прескакање оброка или ослањање на бесплатне оброке). Међу домаћинствима с ниским примањима (200 одсто испод федералне границе сиромаштва), та стопа је била чак око 38 одсто. У тој групи сиромашнијих домаћинстава знатно већи удео људи исказује проблеме у куповини хране због високих трошкова, показује статистика Градског већа Њујорка.
Дефиниција несигурности у исхрани
Према америчким федералним стандардима (УСДА), исхрана особе је несигурна ако у току претходних 12 месеци домаћинство није имало поуздан приступ довољној количини нутритивно адекватне хране због недостатка новца или неког другог разлога. УСДА разликује два главна степена ниске сигурност у исхрани: ако људи не могу да купе довољно калорија, не могу редовно себи да приуште квалитетну и разноврсну храну, прелазе на јефтиније, лошије намирнице, или смањују нутритивну вредност оброка, прескачу свеже воће, поврће, месо ослањају се на ултра-процесуирану храну, „растежу “ је до краја месеца, смањују количину хране, прескачу оброке, гладују у краћим или дужим периодима, родитељи прескачу оброке да би деца јела, редовно се ослањају на народне кухиње.
Трамп о НАТО-у: Ми имамо,,велики лијепи океан“ који нас дијели од проблема
У истраживању УСДА користи стандардизовани упитник – 18 питања за домаћинства са децом, 10 без деце:
– „Да ли сте се бринули да ће вам понестати хране пре него што добијете новац за нову?“
– „Да ли сте прескакали оброке јер нисте имали довољно новца?“
– „Да ли сте јели мање него што сте сматрали да треба?“
– „Да ли сте били гладни, али нисте јели јер нисте себи могли да приуштите храну…?“
По америчким стандардима не мораш да гладујеш да би се сматрао особом која себи „не може да приушти храну“, довољно је да редовно немаш новца за нутритивно адекватну исхрану, да мораш да бираш између хране и кирије, превоза, лекова, једеш лошије и мање здраво због цене.
Слабости модела јавних продавница
Мамдани је предложио не само да град отвори продавнице хране у јавном власништву већ и да омогући бесплатни јавни превоз, замрзавање кирија и бесплатно рано образовање. Уз већ постојеће универзалне предшколске програме и школске оброке – те мере би могле допринети растерећењу кућних буџета, ослобађајући новац за довољну и нутритивно квалитетну исхрану.
Њујорк већ има искуство с таквим операцијама. Јавне школе у граду свакодневно послужују 900.000 оброка кроз универзални програм школског доручка и ручка. То се остварује сложеним логистичким системом набавке, складиштења и дистрибуције основних намирница у великим размерама.
Ванредни професор политичких наука на Институту Pratt и Jan Dutkievič и Gabriel N. Rosenberg из Националног хуманистичког центра, анализирали су у магазину „Њу Рипаблик“ идеју новоизабраног градоначелника Њујорка Зорана Мамданија о јавним продавницама намирница.
У тексту овог магазина заговорници идеја указују на неконтролисани раст цена хране и потребу да се свеже намирнице обезбеде заједницама у Великој Јабуци које су запостављене. Критичари, с друге стране, тврде да би јавни сектор требало да се клони прехрамбеног бизниса, јер би у супротном могао да произведе совјетске редове за хлеб и масовну крађу у продавницама.
У чланку у „Њу Рипаблику“ се констатује да би систем био делотворан, градске продавнице би морале да се такмиче с великим ланцима у смањивању цене хране (што је тешко без јасних субвенција) и да се чврсто фокусирају на основне намирнице.
Аутори сугеришу да би директна подршка буџетима домаћинстава (попут бесплатног превоза, замрзавања кирија или бесплатног раног образовања) вероватно више растеретила кућне трошкове и довела до веће потрошње хране, него саме јавне продавнице. Директни јавни супермаркети у власништву градова у САД су ретки и често експериментални — ниједан велики град још нема дугорочно стабилан модел, али је било покушаја у Канзас Ситују и планова у Чикагу. Непрофитне и заједничке иницијативе (банке хране, кооперативе, заједнички фрижидери) постоје широм земље и служе као практична подршка приступу храни „људима у потреби“, како социјални радници називају категорији социјално угрожених.
Иако ниједан велики амерички град до данас није отворио класичне јавно-власничке супермаркете у пуном опсегу, мањи градови и заједнице су експериментисали с различитим
моделима јавних или јавно-приватних продавница и програмима. Kansas City Sun Fresh је пример подстицања продавнице којој су власти дале значајна средства да послује у мање опслуживаном кварту — али се суочава с оперативним изазовима и могућим затварањем због ниског промета и проблема са безбедношћу.
У Чикагу је град разматрао отварање градске пљарнице као одговор на недостатак доступне здраве хране у неким деловима града, али то остаје у фази планирања. Неки модели комбиновали су јавне и приватне елементе, као пилот програм у Њујорку када је један непрофитни партнер давао становницима кредите за наручивање хране с Mercato платформе која се ослања на локалне супермаркете.
Различити примери
Berkeley Student Food Collective је пример непрофитне самоуправне продавнице хране, чији је циљ да продаје приступачне, локалне и органски узгојене производе и образује заједницу о системима хране.
PCC Community Markets представља пример кооперативе, у којој чланови имају власничке
бенефиције и учешће у организацији продавнице, чиме се подржава локална доступност хране, иако не нужно специјално за сиромашне.
Feeding America је највећа мрежа непрофитних банака хране у САД-у, која прикупља и
дистрибуира храну кроз локалне организације и како би се помогло угроженим људима широм земље.
Rethink Food ради на прикупљању вишкова хране из ресторана и продавница и припремању
нутритивних оброка за кориснике са ниским примањима у више градова.
Постоје и локалне иницијативе попут Phat Beets Produce или разних пројеката заједничких фрижидера (community fridge), где заједница организује бесплатан приступ
храни без баријера стигме или административне регистрације. Програми заједничке пољопривреде као што је Corbin Hill Food Project омогућавају приступачну дистрибуцију директно од фарми до заједница, често уз подршку за становника с ниским приходима и прихватање СНАП (америчких картица за помоћ у куповини хране).
Храна као јавно добро
Федералне нутритивне помоћи преко УСДА програма као што су SNAP, WIC и школски оброци обухватају велики део америчке популације који се бори с несигурношћу у исхрани.
Аргумент у прилог јавним продавницама у Њујорку обично иде овако: значајан број људи – стотине хиљада, а према неким проценама и до три милиона – живи у такозваним „пустињама хране“, односно у подручјима где у кругу од једне миље нема доступне свеже и приступачне хране. То може довести до тога да породице са ниским приходима зависе од скупљих или нездравијих опција. Проблем додатно погоршава раст цена хране, делимично изазван консолидацијом и похлепом великих корпоративних ланаца.
У том контексту, јавна опција за продавнице намирница представљала би изазов корпоративној доминацији и средство борбе против несигурности у исхрани, третирајући храну као јавно добро, а снабдевање храном као нешто налик комуналној услузи – попут „воде, превоза или библиотека“, како је то формулисао Алекс Бирнел: „Суштинска инфраструктура која припада народу“. Јавне продавнице не би само омогућиле приступ приступачној храни, већ би могле да постану центри добро плаћеног рада и „вредносно засноване“ набавке квалитетних намирница, претварајући „пустиње хране“ у издашне вртове обиља.
Међутим, мало је доказа да су „пустиње хране“ – појам који сугерише да је физичка удаљеност највећа препрека здравој и приступачној исхрани – пресудан фактор у градовима. Тај концепт се далеко боље уклапа у рурални контекст, где је корпоративна консолидација довела до затварања локалних продавница, приморавајући потрошаче да се ослањају на оскудне локалне опције попут Dollar General или да преваљује неприхватљиво велике раздаљине како би дошли до свеже хране (америчко Министарство пољопривреде дефинише руралну пустињу хране као подручје у којем значајан део становништва живи више од 10 миља од продавнице).
На селу је аргумент за јавне продавнице снажан – иако су досадашњи експерименти били помешани.
Кључни проблем је сиромаштво
Ситуација у Њујорку је знатно нејаснија. Готово 15 одсто Њујорчана је несигурно у погледу исхране, а више од 40 одсто градских породица наводи да не успева да покрије трошкове хране. Многи од њих живе управо у квартовима предвиђеним за Мамданијеве планиране јавне продавнице. Али њихов заједнички проблем није локација, већ приход. Урбане пустиње хране – које УСДА дефинише као подручја у којима људи живе на удаљености од једне миље од најближе продавнице са свежом храном – не стварају нужно несигурност у исхрани, већ пре одражавају неједнакост прихода. Другим речима, људи погођени несигурношћу у исхрани живе у пустињама хране зато што су то мање пожељне стамбене локације са нижим киријама, тј. зато што су сиромашни.
Истраживања увек изнова показују да у америчким градовима удаљеност до продавнице није главни фактор који одређује исхрану или здравствене исходе. Један утицајан рад из 2019. показао је да фактори понуде објашњавају само девет одсто нутритивне неједнакости између домаћинстава са ниским и високим приходима. Цена и личне преференције много више обликују исхрану него близина продавнице, а многи потрошачи су спремни да путују даље ако то значи јефтинију храну.
Или, Мамданијевим речима: приступачност је срж проблема. Премештање продавница – или сиромашних људи – не ставља новац у џепове за вечеру.
Додатни проблем је што велики трговачки ланци заиста нуде ниске цене, а то је снажан аргумент ако је циљ побољшање приступа. Тачно је и да ти ланци доприносе читавом низу проблема, од спречавања синдикалног организовања до могућег договарања цена које маргинално подиже неке цене хране. Ипак, огромне економије омогућавају малопродајним гигантима да већини потрошача понуде најниже цене за производе које желе – чак и када се урачунају корпоративна похлепа и инфлација цена хране.
Студије, на пример, показују да је Walmart, захваљујући ниским ценама, поуздан извор и приступачне и свеже, нутритивно вредне хране за домаћинства погођена несигурношћу у исхрани. У комбинацији с претходним аргументом о близини, то објашњава зашто су ланци попут Walmart–а тако тешка конкуренција мањим, независним продавцима: ако близина има значај само када можете да конкуришете ценом, онда ће неколико Голијата увек – нажалост – надјачати читаву војску Давида.
Критика Мамданијевих планова
Критичари Мамданијевих планова узимају ове аргументе и закључују да би храну требало и даље третирати као приватно, а не јавно добро, и да се треба ослонити на тржишна решења која би подстакла те Голијате да помогну запостављеним заједницама. Зашто, питају они, не би град стимулисао ланце попут Walmart–а да се отворе у таквим квартовима? Заправо, Њујорк већ улаже десетине милиона долара преко Градске корпорације за економски развој у шест јавних пијаца које издају простор продавцима хране и малим трговцима по киријама испод тржишних. То је наслеђе Фиорела Ла Гвардије, кога Мамдани често наводи као своју највећу градоначелничку инспирацију.
Али проширивање овог приступа како би се привукли велики трговачки ланци није извесно. Као профитне компаније, корпоративни ланци иду тамо где је новац. Постоји разлог зашто се нису масовно отварали у запостављеним четвртима, и нема гаранције да би их државни подстицаји натерали да то учине – или да тамо остану. У Атланти је, на пример, град годинама безуспешно покушавао да привуче приватне трговце у сиромашније делове града. У Чикагу је град потрошио више од 10 милиона долара како би подстакао Whole Foods да се отвори на јужној страни града, али је продавница затворена после само шест година. Продавнице намирница остварују велике приходе, али послују са тесним маржама, што је један од разлога зашто се често не отварају – или не опстају – у сиромашнијим четвртима. Преференција идеолога слободног тржишта да се све препусти приватном сектору не функционише ако приватни сектор не може или не жели да помогне.
Трамп о НАТО-у: Ми имамо,,велики лијепи океан“ који нас дијели од проблема
Ово је пример тржишног неуспеха, а традиционално се сматра да је задатак државе да интервенише како би се служило јавном интересу. Међутим, динамика овог конкретног тржишта чини јавне продавнице ризичним подухватом. Градови не могу да воде велике антимонополске битке потребне да би се сузбила консолидација ланаца – то је посао федералних регулатора. Због тога би јавне продавнице морале да се такмиче на постојећем тржишту, што значи да би морале да парирају корпоративним трговцима по цени и асортиману. Укидањем трошкова кирије и пореза на имовину, град би можда могао дугорочно да учини овај модел одрживим, али само ако се продавнице строго држе своје основне мисије. Добронамерне иницијативе попут набавке од локалних фарми или других облика „вредносно засноване“ куповине довеле би до виших цена и вероватно би их учиниле неодрживим.
Свега има у изобиљу за одговарајућу цену
Лепо је замишљати куповину у продавници чије су полице препуне свежих и здравих производа са идиличних фарми из долине Хадсона и од етичких занатских произвођача. Али то није потребно замишљати – таквих луксузних продавница већ има напретек, с понудом „од фарме до трпезе“ по ценама које су за већину радних људи недостижне. Ако би градске продавнице у Њујорку тако изгледале, оне би само гурнуле људе погођене несигурношћу у исхрани назад у јефтиније конвенционалне продавнице у којима већ купују. Без потпуног преиспитивања градских буџета, општинске продавнице морале би да се ослоне на конвенционални, индустријски прехрамбени систем и да се усредсреде искључиво на обезбеђивање основних намирница по најнижим могућим ценама.
Ипак, вреди застати и сагледати ширу слику несигурности у исхрани. Јефтиније основне намирнице могле би помоћи угроженим потрошачима, али би јавне продавнице морале да понуде знатно ниже цене да би заиста направиле разлику – што изгледа мало вероватно без трајне и значајне јавне субвенције, поврх ослобађања од кирије и пореза. А у том случају, можда би било ефикасније једноставно дати угроженим људима више готовине. Мамданијева агенда приступачности јесте потребна. Али његова најбоља решења за безбедност исхране не леже у самој храни, већ у политикама које растерећују породичне буџете. Посматрано из тог угла, расправа о јавним продавницама могла би бити погрешно скретање пажње.
„Њу Рипаблик“ процењује да би, заправо, Мамданијеве друге мере – а не јавне продавнице намирница – могле да понуде корисније моделе за градове који желе да загризу у проблем несигурности у исхрани.
Заправо, што људи имају више новца у џепу и што мање морају да троше на друге основне потребе, то више могу да издвоје за храну, где год одлуче да купују. Те политике можда нису тако примамљиве као пијаца са локалним произвођачима, али је много вероватније да ће нахранити људе.
Извор: Време
