Пише: Соња Томовић Шундић
Први дио можете прочитати овдје
Према ријечима његовог опонента, Киш је заступао неоригиналну, компилаторску, имитаторску књижевност (Нарцис без лица, Нолит, Београд, 1981. стр. 95). Настојећи да образложи да је вештина компилирања, замијенила код њега стваралачку способност, а квази – умјетност замијенила мјесто умјетности (стр. 88), да преузима дословно текстове из туђих књига. Главна замјерка је да у књижевном стваралаштву не показује стваралачко умијеће, већ пасивно, механичко понављање текстова других писаца, те према овоме није писац, већ имитатор – епигон, а не узор, што потпуно дезавуише његову списатељску вриједност.
Полемика која се распламсала на страницама Часа анатомије, и Нарцису без лица, превазилази књижевно – историјско тумачење, јер њен разлог је дубоко повезан са идеолошком климом времена, политичким режимом који се немилосрдно обрачунавао са интелектуалцима. Јеремић је академски – хладно, професорски настојао да освијетли проблем, позивањем на књижевно – теоријску раван мишљења филозофа и естетичара, како би указао на недопустивост Кишовог приступа у Часу анатомије. У Нарцису без лица, аутор је настојао објективно, исецирати текст, без вријеђања личности Данила Киша, како би одбранио стваралачки принцип писања, и на оптуженичку клупу извео преписивање туђих текстова као не – валидан начин писања. Полемишући са Кишом, Јеремић узалудно тврди да је садржај његове критике уперен да оправда књижевно стварање, а раскринка његову супротност – имитирање, и тиме заштити књижевност од преписивања. Као љубитељ истине Јеремић је неодољиво привучен да објелодани неодрживост пишчеве позиције у књижевности, апсурдност да се епигонско писање може прогласити за оригиналну творевину. Но, Кишова полемичка сугестивност, надмашује својим интелектуалним и емоционалним потенцијалом, Јеремићеву уображену висину са које суди писцу Гробнице за Бориса Давидовича, ма колико да је његова језичка образовна култура била изузетна, ма колико се трудио да покаже своју веле – ученост и надмоћ свог филозофско – естетичког промишљања.
По својој намјери Нарцис без лица, је, у суштини, књига супротна Часу анатомије. Јеремић је покушавао да раз-открије наводне мађионичарске трикове, и маниром аналитичког духа, супротстави се гнијевном Кишу, ваљаним доказима, заснованим на непристрасном расуђивању. Требало је оспорити Кишово знање науке о књижевности, указати на његово схватање, према коме је истинско само оно што њему иде у прилог. У то име, Јеремић ће прво кренути са раскринкавањем атмосфере у којој је настала књига Час анатомије, као заговорник права на слободну критичку ријеч. Признајући да је Киш својој публици наметнуо мишљење о својим критичарима као хајкачима, Јеремић је покушавао да изгради имиџ углађеног професора који говори на основу чињеница. У осуди имитаторског начина писања као без-вриједног, он се осмјелио да осуди не само Кишов начин писања, већ све писце, чија је пракса писања утемељена на квази-књижевном поступку. То значи да је амбиција критичара да укаже на проблем који превазилази конкретан случај, па је професорски настојао да укаже на смисао књижевног стварања, и да покаже како је начин мишљења Кишов о тој ствари, погрешан. Објашњавајући срж Нарциса без лица, аутор је изричит да то не мора бити главом и брадом, сам Киш, већ сваки писац који себе не види оствареним у сапственом делу него у туђем (стр. 8), да би самоувјерено закључио како нема намјеру да се служи псовкама и инсинуацијама. Јеремић у суштинском смислу одбацује, не само неке дјелове анализиране литерарне грађевине, већ њега као књижевника, а затим се ограђује од простачког одговора, својим узвишеним критичарским стилом, покушавајући да од свог полемичког памфлета, направи естетички канон за умјетничко стварање: Епигон настоји да се огледа у туђем делу, али у овоме нема његовог лица, већ лица онога ко је то дело створио (стр. 8). Настојећи да објасни смисао епигонства у књижевности, Јеремић користи симбол огледала – огледање у туђем дјелу, чиме се губи ауторска индивидуалност и таленат. Киш је тај човјек без лица, нарцис који је изгубио сопствени лик гледајући се као у Овидијевим Метаморфозама, у води, али не у сопствено, већ туђе лице, покушавајући да га присвоји као своје.
Полемика или суђење Данилу Кишу: Партијско – чаршијски покушај уништења писца
То на шта Јеремић скреће пажњу је реферисање на познате теорије инспирације, још од Платоновог Ијона, не увиђајући Кишову ерудицију, инвентивност у укрштању различитих текстова, кохерентну цјелину дјела која је увијек нешто више од његових сопствених елемената. Наиме, дух дјела првазилази својом уцјеловљеном структуром, сегменте од којих је састављен, постаје свијет за себе, независно од својих унутрашњих чинилаца.
Намјеран да одбрани право на стваралаштво, Јеремић посеже за истраживањима, користи историју књижевности и упоредну анализу како би одбранио своје књижевнотеоријске ставове, укинуо сваки облик преузимања туђих остварења, прогласивши их штетним за књижевност. При томе, високопарно наглашава да увријеђеног Киша не напада ад хоминем, потрудивши се да остави утисак непристрасног тумача. Његова полемичка књига треба наводно да служи општој књижевности и универзалним истинама, према чему се мисија дјела огледа у про-извођењу нечег новог, што прије акта писања није постојало ни у једном текстуалном запису. Јеремић подсјећа на запањујуће непознавање науке о књижевности његовог првоптуженог, али и смисла списатељског рада. Професор с прикривеном јеткошћу појашњава да он као универзитетски професор естетике не може бити једнак булеварском новинару Драгољубу Голубовићу, подсјећајући да је Киш успијевао да своје ктиричаре обједини у једну личност – Пигеон – као синоним за његове неистомишљењике у стварима литературе. Јеремић је морао посезати за неутемељеном оптужбом да се у Часу анатомије аутор користио Крлежиним текстом: Мој обрачун са њима, стварањем атмосфере провинцијске колотечине у којој пси лају, док каравани пролазе. То што Киш наводно користи крлежијански стил полемике, могло је само поспјешити ефективност његовог полемичког језика, осујетити подле инсинуације да писац није могао знати шта се одигравало иза затворених врата по кјижевним кулоарима, што свакако није захвална улога за посленика професорског позива.
Нема сумње, критичарев увредљиви језик покушава да дезавуише Киша као књижевника, сакривајући под кринком пристојности огромну количину малициозних тврдњи: Гробница за Бориса Давидовича, углавном је конгломерат препричаних, позајмљених, имитираних и директно преузетих туђих остварења, и да је према томе неодржива (стр. 8). Јеремић образлаже да се имитирање у књижевности не може оправдавати, на уштрб схватања да је књижевна дјелатност пер се, стваралачка активност, па је Киш раскринкан у својој темељној методологији писања. Надаље, тврди се да је писац типичан изданак наше средине, виолентног темперамента, гнијеван и саркастичан према свима који се не повињују његовим интересима, а служећи се емотивним тоном, исијава бијес, мржњу и цинизам. У сопствену душевну узвишеност Јеремић убраја то што његов полемички тон, кобајаги одбија мржњу из моралних побуда, одбацивањем старозавјетног леx талионс, принципа око за око, зуб за зуб. Очито, професор Јеремић вјерује да је његова бесрамна покуда Гробнице, њено потпуно изопштење из релевантних књижевних дјела, објективни став часног критичара, то јест његове маленкости лично, једне моралне громаде која и поред свега себе сматра сљедбеником Сенекиног принципа благости, разумности и душевне величине. Уз све то насупрот безразложно гнијевном Кишу, себе држи представником разумне критике, етичке вертикале према којој суди без-интересно: Нема сумње да је за њега хуманист апстрактна именица, а полемика начин да се под изговором слободе израза, извређају неистомишљеници (стр. 11).
Јеремић је под изговором разумне критике, беспоштедно дисквалификовао Гробницу за Бориса Давидовича, оптужујући њеног аутора за најружније пороке и мржњу. Кад он сипа сијасет увредљивих ствари, онда је то рационална критика, а кад Киш елокветно, духовито и без увијања одговори онда је то претенциозан речник који је недостојан писца. У маниру хладнокрвног научника Јеремић вјерује да је поразио писца, а своје отровне ријечи заогрнуо плаштом сопствене критичарске величине. Напосљетку, Киш је оптужен за веле-издају, нарушавање слободе дијалога и општег интереса, не водећи рачуна о чињеницама које је виспрени аналитичар једном за свагда утврдио, инсинуирајући противнику, лицемјерно да је он из књижевнотеоријског домена прешао у домен уличарског разрачунавања. Јеремић дрско саопштава једну анти – хуманистичку мисао, која има примјесу аријевске доктрине: Киш је изданак једне одређене друштвене средине, у којој култура представља танак слој привремено прихваћене уљудности, а не трајну оплемењеност душе (стр. 12). Одиста из ових ријечи могли бисмо помислити да Драган Јеремић припада аристократској култури, суприорној раси која посједује једну трајну оплемењеност душе, док је Киш скоројевић, можда се алудира и на његово поријекло из Црне Горе по мајци, варварин који никада није успио да интернализује више обрасце култивисаног понашања. На срећу Јеремић је производ те више културе понашања, по сопственом признању, персона европских манира која и када бесомучно насрне на писца, задржава отмјеност и елеганцију духа. Нарочито када лукавошћу ума утврди да уколико Час анатомије има икакву вриједност то може бити само као указивање на крађу туђих стваралачких напора у нашој књижевности.
Према мишљењу професора Јеремића, књига Гробница за Бориса Давидовича, је у потпуности неоригинална, настала позајмљивањем, имитирањем и преузимањем туђих текстова. Његов Час анатомије је покушај забашуривања књижевног лоповлука, шејтански поступак прикривања трагова и украденог плијена, што није могло промаћи ревносном критичару – детективу Јеремићу у његовом истраживачком поступку и књижевном претресу, безмало и кривичном гоњењу писца. На добро наше књижевне чаршије превара је откривена, Киш демаскиран у својој поквареној намјери да насамари нашу јавност, подметне кукавичје јаје, наруга се нашим књижевним великанима. Али, авај. Авај! Нашао се зналац ранга Јеремића да разобличи писца, укаже на сву безвриједност његовог дјела, на изворе одакле је писац даноноћно крао туђе идеје и текстове. Одиста, шта би наша књижевност изгубила да није моралне громаде, соја Јеремић Драгана, непоткупљивих и брижних чувара јавног морала, за које је чаршија злонамјерно шапутала да су у служби тајне полиције, задужени од центара моћи у сјенци за ствар културе.
Већ на самом почетку Нарциса без лица, аутор тврди за себе да је присталица истине: Ја желим да пишем за љубитеље моралне истине. Као самопрокламовани приврженик врлине, професор се обраћа специфичној публици, оној која је љубитељ морала, изабраним појединцима који су дорасли његовим етичким стандардима. Док Киш пише за љубитеље грубих спотрова, он Јеремић, пише за њежне, изабране душе његовог кова, кадре да усљед племенитости свог духа, појме моралну истину. Уз то ништа није тако неинтелигентно него извртање чињеница, умишљање да је с академских висина могуће посматрати свијет на неки посебан начин. Специјалиста за моралне вриједности, оклизнуо се у стварима морала, јер ту нема мјеста за не – једнакост међу људима, нити глорификацију властите супериорне позиције све-знајућег критичара.
Вриједност Кишовог дјела је резултат његовог само – рекламерства истиче Јермић, маркетинга, немислећих критичара неспособних да се извуку из канџи оних позитивних оцјена које су нам ванкњижевним средствима наметнули. Због тога јеримићевска критика жели да води равноправан дијалог са ствараоцима, развијајући свијест о научном процјењивању књижевног дјела, уважавајући инвентивну критику, у његовој верзији слободе мишљења.
Јеремић има намјеру да поентира својим Нарцисом, кобајаги сви који пишу против антистаљинистичке књиге нису стаљинисти, и припадници опскурне књижевне мафије иза које стоји држава. Сав његов труд да избјегне убједљивост оптужбе да је продужена рука партијске воље, пада у воду, ако се претпостави истинита тврдња да је Леонид Брежњев упитао предсједника Тита: Каква је то антисовјетска књига изашла код вас. Смисао полемике који се водио у загребачком часопису Око, који је уређивао Горан Бабић, добија друкчији смјер од чисто књижевног, и реферира на политичко поље у позадини обрачуна. Нема сумње, полемика је итекако дневно – политичка, а на штету књижевности, што је Јеремић признао истакавши да цијени све писце који су дали допринос социјалистичко – самоуправној култури, не увиђајући притом, да га идеолошки вокабулар који користи раз-открива као партијског дужносника у јавном животу. Ни Данило Киш није остао дужан нападачу. У тексту Ниски ударци туђом руком (Књижевне новине од 1. децембра 1976), записује да га је преурањена новогодишња честитка београдске књижевне Цоса ностре, и њен књижевнички шеф, осудила из идеолошких побуда, да не дигне главу, и подноси с миром судбину коју му је ова криминална дружина намијенила, иначе ће бити растргнут коњима на репове.
Драган Јеремић је солидан познавалац књижевно – естетичких теорија, али је његова намјера да демаскира Киша идеолошки мотивисана, праћена свим ситним појединостима, и личном завишћу према његовом креативном замаху како би га уподобио осредњем духу паланачког менталитета. Полемика није била нимало наивна, руковођена притајеном неподношљивошћу према Кишовом таленту ономе што уважени универзитетски професор Јеремић, није могао научити из књига, ма колико се трудио да остави утисак високопарног интелектуалца, узвишеног нивоа промишљања у свом научном подухвату. Сама полемика израсла је у друштвено – политички догађај који је потресао културни живот у коријену, па је сврстати се на једну или другу страну, био чин опредјељења за или против социјалистичке стварности. Данило Киш као изразито анти-комунистички писац са ставом, био је опасан преседан за темељне постулате режимске идеологије, њен хуманизам и политичку збиљу за коју се прокламовало са највиших адреса, и свим пропагандним средствима да је направљена по мјери човјека.
Извор: Вијести
