Изгледи Косова* за чланство у Савјету Европе
14. маја, 2022.
Ђоковић одбранио трон
14. маја, 2022.
Прикажи све

Јирген Хабермас: Дијалектика секуларизације

Одређене промене на глобалном плану, као и врло видљиви сукоби који се распламсавају поводом верских питања, доводе у сумњу тврдњу да религија губи на свом значају. 

Јирген Хабермас, (Фото: Википедија)

Да би неко друштво могло постати “постсекуларно” оно претходно мора да прође кроз фазу “секуларности”. Дакле, тај се спорни став може односити само на добростојећа европска друштва и на земље попут Канаде, Аустралије и Новог Зеланда, то јест на земље у којима су грађани протоком времена полако губили везу са религијом, да би од краја Другог светског рата до данас та веза додатно драстично попустила. У тим је земљама углавном раширена свест о секуларизацији друштва. Али ако употребимо индикаторе које обично користи социологија религије можемо рећи да се верско понашање и верска уверења домаћег становништва у међувремену нису толико драстично променила да би на основу њиховог описа било оправдано та друштва назвати “постсекуларним”. Код нас трендови удаљавања верника од цркве, као и појава нових спиритуалних облика религиозности, не успевају да компензују опипљиве губитке које су претрпеле велике религијске заједнице.

Међутим, одређене промене на глобалном плану, као и врло видљиви сукоби који се распламсавају поводом верских питања, доводе у сумњу тврдњу да религија губи на свом значају. Међу социолозима има све мање поклоника, једно време неспорне тезе, како постоји веза између модернизације друштва и секуларизације становништва. Хајде да размотримо три претпоставке на којима почива ова наизглед прихватљива теза.

Секуларизам илустрован путоказом, (Фото: Архива)

Као прво, прогрес науке и технологије захтева антропоцентрично схватање целине света који је “лишен зачараности”, будући да се може каузално објаснити; научно просвећена свест тешко да може ићи руку под руку са теоцентричним и метафизичким сликама света. Као друго, у процесу функционалне диференцијације друштвених подсистема, цркве и верске заједнице губе свој утицај на право, политику и јавно благостање, културу, образовање и науку; ограничавају се на своју изворну улогу управљања “добрима спасења”, претварајући практиковање религије у мање или више приватну ствар и губећи тиме значај и утицај на јавној сцени. Коначно, како друштва престају да се ослањају на аграр и постају све више индустријска и постиндустријска, тако расту и нивои социјалне сигурности и благостања; са смањењем ризика и све већом егзистенцијалном сигурношћу нестаје и потреба појединца за праксом која почива на обећању да је кроз комуникацију са “оностраним”, то јест с космичком силом, могуће обуздати контингенције којима се иначе не може управљати.

Ово су биле главне полазне тачке и разлози за тезу о секуларизацији. У експертској јавности и међу социолозима ова теза представља предмет спорења и контроверзе већ више од две деценије. У последње време, у оквиру не баш сасвим неутемељене критике евроцентрично сужене визуре, спомиње се чак “крај теорије секуларизације”. Америка, у којој се већ дуго не смањује виталност верских заједница, нити опада број верника и верски активних грађана, ипак представља врхунац модернизације. Мада је дуго сматрана важним изузетком у тренду секуларизације, данас, када смо наоружани новим спознајама које пружају глобално проширени погледи на друге културе и светске религије, можемо рећи да Америка изгледа као потпуно редован случај. Пођемо ли од ревизионистичког становишта, изгледа како ће пре бити да догађаји у Европи, и њен западњачки рационализам који је требало да буде узор остатку планете, данас представљају изузетак а не правило, посебан а не типичан пут.

Извор: Пешчаник

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.