Пише: Соња Томовић Шундић
Претходна два дијела можете прочитати овдје и одвје
Живот у различитим срединама доприносио је пишчевом рационалном схватању сопственог националног идентитета. Притом он задржава одређену дозу стрепње, преузету из дубина јеврејског насљеђа, потребу да се уживи у улогу жртве и без патоса опише њено страдање, па је национално постало вишеслојност која обухвата разнородне линије искуства које је писац лично проживљавао.
Бити büdös Zsido – бити обрезан у његовом дјечјем вилајету у Мађарској, један је од смртних грехова, увод у крвави масакр из јануара 1942, познатих новосадских хладних дана када ће се за многе та сурова дјечија игра завршити сасвим трагично – под ледом Дунава. Он који је крштен у православној цркви, обрезани Јеврејин, слуша католичку црквену мису, присуствује свечаности првог причешћа, да би био заштићен од нациста. Ту лирску патетику католичког ритуала, катехизис и страх од божје казне, чак и када би био обучен у мађарске широке гаће од лана, са прслуком и шеширом и био коледар Витлејемском новорођенчету, прихватио је, али, знао је да тој церемонији присуствује само случајно милошћу и добротом госпође учитељице.
Не треба сметнути с ума, важност генеалошког стабла по мајци, што се у патријархалним културама често превиђа у корист доминантне очеве фигуре: С друге стране, уз своју мајку, у кући, ја сам слушао за дугих зимских вечери једну другу легенду, гдје бејаше неки други бог, скоро пагански, а оченаш сам изговарао код куће на старословенском (Час анатомије)… Сјећа се да је са дједом, који носи библијско име Јаков, на Цетињу, уносио бадњак као мушка глава у кући и пред иконом Арханђела Михаила славским свецем и заштитником, тихо изговарао да придет царствије Твоје…
Кишов дјед по мајци, учесник битке на Тарабошу 1912-13, писао је десетерачке пјесме, што га је надахњивало да кад одрасте као Вук постане сакупљач народног блага. И тај хомеровски свијет у коме обитавају све јунак до јунака, легенда о Црној Гори и седморо брда коју никад Турци нису покорили како је учио из уџбеника историје Јагоша Јовановића, чинио му се познатим, све што се тиче јунаштва и морала, и да је (косовске божуре) под именом базсаликом већ брао у неким родољубивим пјесмама на једном другом језику. Већ у дјетињству писац је научио да сви народи имају сличну епску нарацију, славне битке и јунаке, мит о храбрости и непобједивости, витешка дјела морално узвишених људи, легенде и митове, оно што успоставља њихову самосвојну прошлост и традицију.
Сазријевајући на својим ходочашћима и читајући своје књижевне узоре: А. Висела, Макса Брода, Кестлера, Кафку, добијао је потврду за свој релативистички приступ култури, поставши свјестан да је јеврејски старозавјетни мит изабраног народа такође само до крајњих консеквенци доведена (старозаветна и талмудска) митологија, а да се талмудијске мудрости и хасидске легенде не разликују у бити од Вукових пословица, од хришћанских од грчко – римских, од византијских, од староилијадских (Час анатомије). То је постала преовлађујућа идеја у обликовању пишчевог психолошког и интелектуалног профила, која је одређивала његову безавичајност, припадност културама свијета, јудаизму и хришћанству, паганима и монотеистима, будући да постоји једно заједничко језгро симбола и унутрашња повезаност удаљених цивилизација које различитим језицима говоре увијек о једном те истом, упутивши га једном за свагда путевима просвијећеног грађанина свијета. Због тога Кишово јеврејство није херметичко усвајање скупа религијских симбола и познавање историје јеврејског народа, јеврејских празника: Јом Кипура и Шабата, Рош Хашане, Хануке, Торе и Талмуда, оно је призив за пажљиво студирање вјерских обичаја код других народа, аргумент за схватање да се све то уклапа у цјеловити мозаик свјетске културне баштине.
Професорка Соња Томовић Шундић представила књигу „Његош у ликовности“
Идеја о релативности националних митова, постала је аргумент за његову негацију идеологија у којима се сопствено осјећање народности узима као разлог за ниподаштавање истих таквих одређења која се тичу других популација.
Киш је одбацивао политичке идеологије, описивао њихове бруталне праксе, па је у Псалму 44, сликовито предочена нацистичка методологија, у Гробници за Бориса Давидовича, бољшевичка тортура над својим бившим припадницима као и опонентима, да би употпунио свој хуманистички поглед на свијет критиком сваког облика национализма, пронашавши у националној свијести елементе митологизовања стварности на митемама преузетим из историје. У Мансарди, роману који је Киш довршио са 25 година и који је донекле аутобиографски је сликовито представљена пишчева укоријењеност у различитим културама, античком миту, филозофским учењима Спинозе и Декарта, његово младалачко истраживање љубави, експеримент са различитим идејама европске духовности, путовања егзотичним земљама. Све то додатно појачава ауторску интроспекцију, свељудску драму, универзални систем вриједности у коме се сажимају: Спиноза, Сервантес, Вајнингер, Бретон и други. Тај покушај генералног уопштавања искуства како се то у роману приказује на поетски начин, истиче наталожене седимент култура, у којима вибрирају све различитости, митско и историјско, лично и надлично, као свједочанство да је литература антрополошки засјек у људску природу.
Трагање за изворима тоталитаризма у XX вијеку наводило је колико на мисао о опасностима политичког, толико и о опскурном националистичког које добија митску димензију. Писцу је страна свака једнодимензионалност без обзира из које сфере да долази, друштвених односа заснованих на догматском схематизму, или (само)обмањујућег осјећањa важности које је проистекло из припадности неком националном колективитету. Главни актер егзистенцијалне драме је сваки човјек, без обзира на његова именовања и различита увјерења која завршавају прије или касније, херметична у својим искључивостима. Тиме се искључује свака хијерархија међу народима и њиховим културама, а уводи сабирање, слагање, усаглашавање у цјелину свјетских размјера. То је доприносило сазријевању интелектуалном и књижевном, та свијест о релативности свих мотива, утицала је на скепсу према зацртаним историјским истинама.
Уколико би се у енглеским текстовима изучила историја француско – енглеских ратова, за вријеме Наполеона, а потом сагледало из француског аспекта, теорија историјског релативитета имала би не мањи значај од Ајнштајнове теорије релативитета (Час анатомије). Тиме би се отклониле многе трагичне заблуде: Уосталом човек бира оне митове у које хоће да верује и који му помажу да живи… Идентификација са групом подразумева увек жртвовање критичких способности индивидуе и проширење њених емоционалних моћи на некој врсти сазвучја са групом (Час анатомије)… Кишу је непривлачна идентификација са групом, прихватањем њених ставова са ентузијазмом и без размишљања, утолико што овај начин увијек води до неспоразума између различитих групација и њихових вјеровања. Све што утиче на смањења критичког мишљења постаје потенцијал за могуће обрачун. То је снажење емоционалности на уштрб рационалног избора, чиме се насиље не изводи из суштине индивидуалности, већ агресивности групе, умасовљене гомиле која мисли на прописан начин. Чак ни сопствени језик као национални симбол, уколико се са романтичарским заносом схвата као најљепши, најпримеренији, најфункционалнији исто је толико слатка заблуда, колико и вјера у супероупорност властите нације, културе или религије: И да из чињенице што ја на овом нашем језику пишем једино, дакле најбоље не желим да извлачим никакав други закључак осим оног једног јединог који се из тога може извући, да ја овом једном једином језику пишем једино и најбоље и да је он за мене дакле једини и најбољи (Час анатомије). Киш је досљедан у схватању ограничења субјективног мишљења, свјестан свих условљености која је у његовој интерпретацији доведена до универзалности, укидања сваког посебног погледа на свјет као јединог и најбољег. То разарање ексклузивне позиције писца, истовремено је било и отклон од искључивости, чин побуне против конвенција и (опште)прихватљивих форми мишљења, начин живљења и начин писања. Он прави портрет антинационалисте. То је личност која има здрав разум да се одупре сваком означавању друге нације као изабраног непријатеља, отпор да све што је српско, хрватско, француско… нема по себи значење, на уштрб другости другог, утолико што национализам као баналност зла, живи на порицању туђих идентитета: И у том смислу, у првом реду, национализам јесте назадњиштво… победа над изабраним непријатељем, оним другим, јесте апсолутна победа, стога је национализам идеологија безнађа… Ова беспоштедна критика национализма, као психолошки и друштвено назадне свијести, дигнута је до нивоа моралне категорије, јер је шовинизам патетична предрасуда којој недостаје истина.
Чини се да је Киш добар дио себе унио у своје идеје, презентујући их својим књижевним дјелом на пријемчив начин, мијешањем симбола и митова различитих култура, како би исписивао трагизам људског живљења. То потврђује нашу основну тезу да је за њега припадност одређеном језику, нацији, јеврејству, средњоевропском насљеђу, динарском менталитету, ипак спорадична у односу на његову намјеру да испише велику сагу о човјеку генерално, хватајући коријен зла на мјестима његовог настанка, каузалности и уплитања у међуљудске односе. Не да би завршио у некој врсти сумње у погледу схватања историје и различитих цивилизација, већ добио изврсну подлогу за развијање свељудског идеала коме је без остатка остајао вјеран до краја живота.
Кишово јеврејство, ма колико проистицало из његове родословне везе по оцу, било је израз спремности да се отвори срце и ум за дотицај симбола различитих култура, рачвајући се његовим крвотоком и венским капиларима у различитим рукавцима, јединствени именитељ у коме је проналазио заједничко језгро, трагајући за пра-изворима из којих проистичу све културе свијета. Сво то шаренолико ткање идеја преузетих из филозофије, религије, умјетности, треба ситуирати објединити у искону одакле извиру све велике приче човјечанства, стављајући увијек у први план патњу конкретног човјека као велику тему литературе. Писац је био увијек на страни прогоњених, а не прогонитеља, са хуманистичком поруком којом се жигоше зло у његовим различитим варијантама испољавања у људској историји.
Писац поставља питање односа књижевности према једној друштвеној епохи, али и смисла човјековог постојања. Књижевност упозорава и разобличава зло, брани нас тако што обликује оно што је добро, лијепо и истинито. У складу са увјерењем да је смисао књижевног дјела – борба да свијет, и себе у том свијету учини бољим. Чак и када користи трагично удвајање – аутореференцијалност у роману Пешчаник, познату још од Хомера и Сервантеса, он прави књигу која треба да упркос свему, све разноликости споји, учини дијелом сопствене али и универзалне културе.
Напосљетку, јеврејство у његовој литератури може се разумјети као покушај дијалошког односа са митском фигуром оца и поистовјећења са судбином жртве у Аушвицу, лично пре-испитивање у коме препознајемо недостатак очеве љубави, без које се одраста од дјечачког доба као без руке кормилара у узбурканим валовима живота. То искуство узалудности страдања у концентрационим логорима је тамна сјенка са којом је писац покушавао да се суочи у својој литератури, да би својим животним искуствима дао вриједност општеприхватљивих истина, хуманизма који нас штити од насиља и бесмисла.
Извор: Вијести
