Новица Тадић (1949), аутор је збирки: „Присуства”, „Смрт у столици”, „Ждрело”, „Огњена кокош”, „Погани језик”, „Ругло”, „Кобац”, „Напаст”, „Потукач”, „Непотребни сапутници”, „Тамне ствари”, „Незнан”… Недавно је добио награду „Жичка хрисовуља”. Српска књижевна задруга, у стотом, јубиларном „Колу”, под бројем 666, објавила је његову нову збирку песама „Ђаволов друг”.
Важите за црног, мрачног, оностраног песника. Зашто сте светло, у својим стиховима, заменили тамом?
Изгледа да ме је нађачао материјал. Да ме је стварност притисла да не видим бела дана. Смрачило ми се од сурове светлости, разједајуће, лажљиве. Омилила ми, ето, тама у којој је топло као у утроби. И ноћ, блага, кроз коју лако струје молитве.
Ваше песме су урбане, говоре о сиротињи, о онима који се боре за кору хлеба. Да ли је материјално сиромаштво постало опасније од духовног?
Хвала Богу на свему. Када смо у истини, онда се и сачувамо, и све имамо, и мали смо цареви. Јов је Бога славио и са ђубришта, и кад су му штале биле пуне, и кад су му биле празне. У свакој невољи има прозрака који нас опомињу и изводе на прави пут.
Живимо у свету утвара, тамних бића, духова злобе, у свету који песницима „криви рукопис”. Шта поезија може у овим злим временима?
У сваком случају, да се смело одупире туторима. Кнез лажи влада нашим крајевима, духови злобе и њихове слуге облаче се у модерна одела и глуме европејце. Починиће они многа зла, а све говорећи: ово је ради вашег добра. Увек су ђаволани преузимали понешто од ангела, злолики од добротвора.
Своје стихове називате „патрљцима”. Ругате се и самом чину писања?
Искусио сам, у многим приликама, да је у мени тутњало као у пећи, али кад сам погледао на папир – тамо су стајале шкработине, нешто што нисам могао ни да прочитам. Доживљавао сам потпуни фијаско, слом. Трансценденција се удаљавала, обиље се повлачило, остављајући умршен траг на папиру. Тек да се сам себи подсмехнем.
У песму могу да стану и контејнери, депоније, разбијене трафике, викачи са заставама… Мрачно време, очигледно, захтева мрачне стихове?
Одиста, у песму зна да нагрне време са својим призорима, ликовима и згодама. Стварност постане прејака, надвлада и све друго заклони, и сваку вољу потчини. Писање је као дисање неминовно, ритмично, и често, на велику срећу, ван домашаја свести и њених прорачуна.
Да ли стихови: „Сви настоје да ти врате вид, / да те из слепила изведу и у друго слепило уведу”, говоре о нашој политичкој ситуацији?
Ти стихови говоре, најпре, о нашим „историјским” деценијама, о времену срама које нас, и даље, саблажњава својим преварама, издајствима и другим непочинствима. Још можемо да видимо, на делу, агилне слуге кнеза лажи. Бар толико да за собом оставимо запис, слику, причу.
А како разумети стихове: „Држи се подаље од учених. / Њихово знање је грозница Земље”?
Знање је престало бити познање Бога, мудрост је постала лудост. Научењаци измислише атомску бомбу, отрове, роботе, и триста других ђавола. Изгледа да нас још само молитве Светих држе, да се не отиснемо ка самом рубу понора.
Песма је „камени гроб”. Она чека песника, хоће да га разапне и сахрани. Смрт је чест мотив у Вашим песмама?
Писање песама није импровизација, играрија без тежине. Мораш дати све, да би добио мрвицу. Мораш из свог живота, који се расипа, изабрати оно што можеш положити у шкрињу стиха, и самог себе не изневерити. А смрт је увек близу. Немаш много времена. Зато похитај својим путем.
Неки стихови су афоризми („Донели су закон да једни друге мучимо”). Песме су сведене, нема сувишних речи?
Много речи – плева на ветру! А сирота душа тражи да се нахрани и обуче у стих, у лаку кошуљицу поезије. Није јој лако у лошем друштву, на цичи од искона.
У последњем циклусу налазе се молитве. Хоће ли Господ спасити песнике и песму?
Господ је милостив. Спасиће он и понеког разбојника. Песме остају на земљи, неке као драч, неке као уређен врт са стазама које воде према небу.
Интервју са Новицом Тадићем
Извор: Политика
