Piše: Slobodan Vladušić
U govoru povodom svog 75 rođendana, na Čikaškom univerzitetu, Tomas Man je citirao reči Getea (1749–1832) koji je Ekermanu, na svoj 75. rođendan, pričao o „velikom preimućstvu što je rođen u vreme kada su se na svetskoj pozornici odigravali događaji od najvećeg značaja, da bi se nastavili tokom njegovog [Geteovog] čitavog života”. Oto Bihalji Merin, čije sam reči s početka predgovora Manovom Čarobnom bregu upravo citirao, dodao je da ni život Tomasa Mana (1875–1955) nije lišen ovog preimućstva: ,,Došao je na svet posle Francusko-pruskog rata, doživeo je nemačku kontinentalnu hegemoniju pod Bizmarkom, veliki procvat Britanske imperije pod Viktorijom, katastrofu od 1914. godine i pad Nemačkog carstva, Rusku revoluciju, fašizam u Italiji, užase hitlerizma u Nemačkoj (…).”
Geteovo direktno i Manovo indirektno pozivanje na velika vremena u kojima su živeli, nije slučajno: ljudska veličina gotovo da je neodvojiva od veličine vremena u kome ljudi žive.
A Gete i Tomas Man jesu bili veliki ljudi. Savremeni Nemci, a posebno oni koji se osećaju Evropljanima, teško da mogu da nastave niz koji čine Gete i Tomas Man, između ostalog i zato što, za razliku od njih dvojice, žive u „nezanimljivim vremenima”. I ne samo to: malo je verovatno da bi neko od njih, poput Getea i Tomas Mana, smatrao prednošću to da bude savremenik velikih svetskih događaja. Taj mali Evropljanin bi kazao: što manje događaja, to bolji život.
Današnja Evropa i nekadašnja, samo isto ime
Zamislimo, dakle, jednog zapadnog Evropljanina, rođenog 1949. godine. Uskoro će taj čovek napuniti 75 godina, ali kada bude pokušao da sumira u kakvim je značajnim kolektivnim događajima učestvovao, teško da će, osim pada Berlinskog zida, imati čime da se pohvali – svi događaji su se dešavali u tzv. džungli, daleko od evropskog „vrta” kako bi to poetski kazao drug Borelj. To, međutim, ne znači da se između 1945. i 2024. ništa nije dogodilo. Naprotiv. Pojmovi postdemokratije, posthumanizma, posthrišćanstva i postistine sugerišu da se sadašnja Evropa odvojila od svojih nekadašnjih temelja – od hrišćanstva, humanizma, demokratije, nacionalnog identiteta, suverenizma. Ogromne promene u svesti ljudi, nisu se, dakle, obznanile kroz velike istorijske događaje, već sasvim suprotno, kroz njihov izostanak. To je posledica činjenice da su se Evropljani od stvaralaca istorije preobrazili u vegetirajuće biljke u evropskom vrtu, ostavljene na milost i nemilost baštovanima, s kojima te „biljke” nemaju više nikakvog dodira.
Današnja Evropa s nekadašnjom Evropom deli tek isti naziv kontinenta, i zato malo kom Evropljaninu figure Getea i Tomasa Mana znače nešto lično. A oni kojima znače dobro se paze da to ne pokažu, jer bi mogli biti optuženi za elitizam (= „fašizam”, po Umbertu Eku). Samim tim, današnja Evropa više ne može da prepozna niti nacionalnu, niti ljudsku veličinu. To je razumljivo: kada se iz javnog prostora proteraju ideje humanizma i nacionalnog ponosa, onda u tom prostoru nema više mesta za ljudsku veličinu, odnosno za velike ljude čije delo i ličnost postaju sastavni deo nacionalnog identiteta koji se prenosi kroz vreme. Na njihovo mesto dolaze vorholovske figure od pet minuta slave, koje više nikoga ne fasciniraju, već služe samo da se uz njihovu pomoć ubije pet minuta vegetirajućeg vremena.
Prava mera „veličine” ujedinjene Evrope pokazuje činjenica da su Kinezi 2023. godine šeficu Evropske komisije Ursulu fon der Lajen poslali iz Pekinga, kući, kao običnog putnika, bez VIP statusa i bilo kakvog ispraćaja. Srpsko iskustvo sa „zanimljivim” vremenima drugačije je od evropskog, što znači bliže Geteovom i Manovom. I to važi za sve nas, pa tako i za mene. Rođen sam 9. maja 1973, nedavno sam napunio 51 godinu, i za razliku od onog hipotetičkog Evropljanina, živeo sam u zanimljivim, tačnije strašnim vremenima. Počelo je to građanskim ratom i razbijanjem zemlje, nastavilo se ekonomskim i svim ostalim sankcijama, posledičnom hiperinflacijom, zatim satanizacijom naroda kome pripadam, a koja se, razume se, nastavila etničkim čišćenjem Srba iz Hrvatske, potom bombardovanjem NATO-a i naslagama osiromašenog uranijuma za dugo sećanje, te brzim proterivanjem najvećeg broja Srba sa Kosova Metohije.
Potom je usledio 5. oktobar – naš pokušaj da pristanemo na neku vrstu vazalnog odnosa u zamenu za „evropske integracije”, što bi trebalo da bude šifra za život u nezanimljivim vremenima. Neka vrsta vazalnog odnosa je prihvaćena, a u zamenu za to smo dobili bukvalnu i simboličku seču onovremenih knezova. Bez obzira na njihovu političku orijentaciju niko od njih nije (politički) preživeo: neki bukvalno (Milošević, Đinđić) a neki simbolički (Koštunica, Šešelj). Da ne bi bilo nesporazuma, nemački političar Vili Vimer nam je prijateljski otkrio ono što smo slutili, a to je da smo bez obzira na odstranjivanje Miloševića, trajno isključeni iz procesa „integracija”, to jest da nismo dobili licencu za opstanak kao Srbi i Srpkinje. To je bilo nešto kao predjelo.
Potom sledi glavno jelo: otcepljenje Crne Gore sa instaliranjem antisrpskog „dukljanskog identiteta”; priznanje „Kosova”, sa nastavkom zlostavljanja Srba, koje će se prekinuti onog trenutka kada ih više ne bude bilo, a zatim i desert: agresivno nametanje autošovinizma kao vladajućeg „kulturnog obrasca” u Srbiji, pretvaranje Jasenovca od logora smrti u primer „velikosrpske propagande” i „mitotvorstva”, otvoreno reklamiranje odlaska iz zemlje, sistematsko urušavanje obrazovnog sistema, svakodnevne uvrede, vređanja i ponižavanja na nacionalnoj osnovi od grupa za pritisak, kako bi se ljudi naterali da odustanu od svog identiteta i kapituliraju, odnosno napuste zemlju ili spreme svoju decu za taj čin. I najzad, ovo poslednje: čin kojim su nas oni koji su nas bombardovali, sada indirektno, ali nimalo skriveno, proglasili genocidnim narodom u globalnim okvirima. To jest proglasili su nas globalnom činjenicom, čime je naša egzistencija stekla nespornu globalnu simboličku vrednost.
Jedno apsurdno pitanje
Kako se postaviti prema ovim velikim vremenima u kojima živimo već više od jednog veka, s kratkim predasima? Možemo se, recimo, pomirljivo zapitati da li smo mi ipak nečim zaslužili status genocidnog naroda, tj. sve ovo što nam se događa. To pitanje je, međutim, potpuno apsurdno. Da bi ono postalo smisleno, mora postojati jasno i univerzalno značenje reči „genocid” koja se koristi dosledno, shodno konkretnim događajima koje ta reč treba da opiše. Kao što svi znamo, takvo značenje reči „genocid” više ne postoji: „genocid” je jedna od onih fluidnih reči čije je značenje ispražnjeno i koja se ponavlja ili prećutkuje, bez ikakve doslednosti, shodno interesima vlasnika medijskih imperija. Edvard Herman i Dejvid Piterson u knjizi Politka genocida donose zanimljive podatke o tome.
U kontekstu američko-britanske invazije na Irak i okupacije ove zemlje koja je dovela do stradanja oko MILION Iračana, reč „genocid” se pomenula svega 13 puta. Kada su u pitanju žrtve među bosanskim muslimanima, u građanskom ratu u Bosni (oko 33.000 ljudi) reč „genocid” se upotrebila 481 put. Pametnom dosta.
Nametanje statusa genocidnog naroda kome smo izloženi treba zato razumeti bez ikakvih olakšavajućih okolnosti, a to znači kao deo rata koji, u konačnom ishodu, treba da dovede do nestanka Srba. Verovatno nećemo biti ubijani kao u Jasenovcu, jer bismo mogli da pružimo otpor, kao i svaki narod kada se satera uza zid. Umesto toga, naš nacionalni identitet uništavaće se uvredama i poniženjima od kojih ne možemo da se odbranimo i nametanjem veštačkih krivica, koju ne možemo da speremo. Naši dželati očekuju od nas da se postepeno i u sve većoj meri odričemo našeg nacionalnog identiteta, sve dok pod uticajem tog nasilno nametnutog „samoukidanja” prestanemo da postojimo ili se smanjimo na broj koji se može ometlati daškom vetra.
Naše je da izdržimo
Kako se suprotstaviti? Jednostavno. Naše je da izdržimo ono što Andrić u jednoj od svojih posthumno štampanih priča naziva atmosferskim pritiskom identiteta. Iako između Srbije danas i nekadašnje Austrougarske imperije ne postoji nikakva direktna veza – mi nikoga u proteklih pet decenija nismo napali, dok je ta imperija izazvala Prvi svetski rat napadom na Kraljevinu Srbiju – ipak ću pomenuti Austriju kako bih dokazao da su i drugi narodi bili izloženi atmosferskom pritisku identiteta.
Opisujući, dakle, Austriju, neposredno nakon Prvog svetskog rata i raspada Austrougarske imperije, Andrić piše: ,,U njihovom [austrijskom] porazu nema veličine (…) Spasava se ko može i svak se hvata za šta stigne. Vozim se sa dvojicom penzionisanih činovnika Nemaca. Mislim da su austrijski državljani. Keine Idee, ja sam Čehoslovak, prekida me prvi (…) Ich bin auch Jugoslawe [Ja sam takođe Jugosloven] – veli brzo drugi i pokazuje crven, naš pasoš. (Zašto auch [takođe] mislim ja).”
Ima nečeg šaljivog, ali isto tako i jadnog i niskog u ovom Andrićevom opisu dvojice Austrijanaca koji nisi izdržali snažan, ali kratkotrajan pritisak na njihov identitet. Mi smo, međutim, već decenijama izloženi jednom takvom snažnom pritisku. Besmisleno je pitati se zašto je to tako zato što je odgovor očigledan i ne zavisi od nas: Megalopolis Srbiju vidi kao deo pravoslavne civilizacije koja, u vreme kada se stara Evropa nasilno pretvara u posthumani i posthrišćanski Megalopolis, (p)ostaje poslednji azil humanističkog i hrišćanskog evropskog nasleđa. Tako su i Gete i Tomas Man, uveren sam, meni danas bliži nego, recimo, Analeni Berbok, a to isto važi i za Milorada Pavića, čija su se sabrana dela masovno kupovala u Rusiji, dok su u Megalopolisu bačena na simboličku lomaču, iako je donedavno taj isti Pavić bio svetski, postmoderni klasik.
Ukratko, živimo u velikim vremenima i atmosferski pritisak na naš nacionalni identitet toliko je jak, da bez ikakvog zazora možemo da ga imenujemo kao onaj tojnbijevski jedinstveni susret jedne zajednice s pretnjom koja ugrožava njen opstanak. Da li ćemo preživeti ili ne zavisi od toga da li ćemo uspeti da razvijemo naše stvaralačke moći i da izdržimo pritisak našeg identiteta. Svako ko u tome uspe danas, moći će s pravom da sebe poistoveti sa onima koji su prešli Albaniju 1915. godine, a nisu dezertirali i vratili se u okupiranu Srbiju, da budu mirni građani pod austrougarskom okupacijom. Danas je taj prelazak Albanije u našoj svesti; tu, u našim glavama, odlučuje se da li ćemo biti heroji, isto onoliko veliki koliko je veliko i zanimljivo vreme u kome živimo, ili ćemo biti poput onih Austrijanaca koji nisu ni znali šta su, ali im je bilo važno samo to, da ne budu Austrijanci.
Svako od nas koji se pokaže boljim od te dvojice Austrijanaca može da zahvali velikim svetsko-istorijskim događajima kojima smo bili izloženi ovih poslednjih pola veka, jer su mu oni pružili šansu da učini nešto zbilja veliko i smisleno u svom životu.
Izvor: Pečat
