Da tenis ne postoji, trebalo bi ga izmisliti, ne radi zabave već radi zasmejavanja. Naime, ekipa obožavalaca Rafaela Nadala konačno je, posle mnogo dumanja, uspela da smisli kriterijum po kome je njihov miljenik bolji od Đokovića: to je ukupan broj nedelja provedenih na prvom i drugom mestu ATP liste. Isprva sam pomislio da su obratili za pomoć Džonu Klizu iz kanselovanih montipajtonovaca. Čovek stvarno ne može da se izbori protiv ove pajtonovske logike, koja pretpostavlja da je biti prvi i drugi u nekom takmičenju isto. Koliko razlike između prvog i drugog nema, može se odlično videti na osnovu uporedne analize postfinalnih lica Argentinaca koji su bili prvi, i Francuza koji su bili drugi na prošlom Svetskom prvenstvu sveta u fudbalu. Nekako mi se čini da nisu delili istu emociju.
Sličnu logiku, međutim, koristi i ovdašnji ogranak regionalnog tima za Jasenovac, u manje duhovitoj zadaći, a ta je da smanji broj ubijenih Srba u Jasenovcu. Kako to učiniti? Pa jednostavno: potrebno je samo pronaći kriterijum na osnovu koga otprilike tri četvrtine leševa možemo izbrisati. To u prevodu znači: broj ubijenih Srba u Jasenovcu čine uglavnom oni Srbi čija su imena i prezimena ustaški savesno unesena u službene knjige – za koje treba da pretpostavimo da su se do sada čuvale s puno pažnje i nežnosti poput onih (srpskih) zenice očiju, koje su ustaše slale poglavniku Paveliću, a ovaj se hvalio Malaparteu. (A možda nisu bile srpske, jer nema dokaza da su bile srpske, a možda nisu bili zenice ljudskih očiju i tako dalje, i tako dalje…) Onda se tom nevelikom broju žrtava (u odnosu na ukupan broj ubijenih) doda, relativno odokativno, neki procenat neproknjiževnih – nije beg cicija – i to je onda kao taj broj, izveden kao naučnom metodom, a da nas u isto vreme baš briga što nikome nije palo na pamet da broj ubijenih Jevreja u Aušvicu proračunava na osnovu istog tog kriterijuma „proknjiženih“ žrtava. (Toliko o „naučnosti“ metoda imena i prezimena.)
Uglavnom, kada je u pitanju istorija, suočavamo se s neobičnim paradoksom: javno se govori kako istorija i tradicija nisu više važne, kako se bez toga može živeti i kako se patriotizam ne sipa u rezervoar i slično, a ovamo se troše ogromna materijalna sredstva i resursi da bi se istorije nasmrt osuđenih naroda zatrovale, a tradicije ukinule ili ocrnile. Istorijska perspektiva i svest o tradiciji nisu važni zato da bi čovek antikvarno živeo zarobljen u prošlosti ili da bi slepo oponašao „tradiciju“: niti je istorija tamnica, niti je tradicija ponavljanje. Istorija nam nudi istorijsku perspektivu sagledavanja sadašnjice u kojoj se otkrivaju neki njeni elementi, koji bi, bez te istorijske perspektive, ostali nezapaženi; tradicija, književna tradicija na primer, nudi nam građu od koje pravimo nova dela, pa zato vredi bezbroj puta ponoviti onaj „paradoks“, a to je da je tvorac svojevremeno najmodernijeg i globalno najprodavanijeg srpskog romana (Hazarski rečnik) bio po zanimanju književni istoričar (a ne recimo pisac-aktivista).
Pa dobro, gde počinje istorija?, pita se mali Perica, koji je zahvaljujući tzv. Bolonji već na četvrtoj godina studija, a i dalje je mali Perica: odgovor nam daju stihovi engleskog pesnika koga je voleo Crnjanski, iako je od njega bio udaljen vekovima, a stihovi otprilike glase ovako: ovu su stara dobra vremena, sačekaj i videćeš. Dakle, naše današnje vreme je već neka prošlost, o kojoj treba svedočiti časno i pouzdano.
Knjiga Zaveti megalopolis je, između ostalog, nastala iz želje da bude svedočanstvo časnih ljudi i pouzdanih svedoka (kako bi na jednom mestu u Grobnici za Borisa Davidoviča kazao Kiš) o vremenu Megalopolisa. Da takva knjiga treba da postoji, postalo mi je jasno kada mi je drugar, urednik jednog prestižnog sajta, kazao da je tokom mrcvarenja & proterivanje Đokovića sa Australijen opena (januar, 2022) nekoliko hiljada ljudi otvorilo moj tekst o Đokoviću koji sam napisao pred finale Rolan Garosa, dakle, šest meseci ranije (u ovoj knjizi je štampan pod naslovom „Đoković i Megalpolis“), jer su u tom tekstu iz prošlosti videli objašnjenje sadašnjosti. Drugi takav slučaj odnosi se na masakr u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u maju 2023, koji me je potresao i zato što sam ga, nažalost, anticipirao u tekstu „Čija su naša deca“, objavljenom otprilike dve godine ranije (na šta mi je nekoliko mojih prijatelja odmah ukazalo).
Knjigu Zavet i megalotolis čini, dakle, vrlo strog izbor mojih tekstova koje sam mahom štampao upravo ovde u Pečatu („Likvidirati čoveka književnosti“, „Filomena ili trauma“, „Zeleni rasizam“, „Srpska košarka mora da umre“, „Beogradski sindikat i kulturna gerila“, „Zašto baš Pekić?“, „Razmišljanje nad Ukrajinom“, da navedem samo neke najzapaženije), ili za RT Balkan („Evropa bez Božića“). Svi ovi tekstovi svedoče o tome kako se jedan isti fenomen pojavljuje u različitim sferama naših života, a to je preobražaj zapadnih država i država koje mu inkliniraju, u Megalopolis.
Najduži tekst u mojoj knjizi, pod naslovom „Megalopolis protumačen deci“, objašnjava kako smo došli do Megalopolisa i kakva je njegova priroda, a pošto tih stotinak stranica nikada do sada nije štampano, neću ga ni prepričavati. Reći ću samo da Megalopolis otvoreno negira evropsku hrišćansku, humanističku i demokratsku tradiciju u duhu posthrišćanstva, posthumanizma i postdemokratije, da bi građanina pretvorio u biočesticu, a demokratiju u neofeudalizam (minus hrišćanstvo) s procentualno malom elitom koja sebe vidi kao bogove, a nekadašnji narod kao humanoidne životinje. Sve je to dobro naslutio još sovjetski disident Aleksandar Zinovjev, koji je u julu 1999, pola godine pre povratka u Rusiju, novinaru Figaroa nabacio nekoliko teza za razmišljanje sledećeg tipa: „Zapadne zemlje su upoznale pravu demokratiju za vreme Hladnog rata. Političke partije su imale istinske ideološke razlike i različite političke programe. Organi štampe su se u isto veoma razlikovali jedni od drugih. Sve je to uticalo na život prostih ljudi i vodilo ka rastu njihovog blagostanja. Sada je tome došao kraj“; „Tako, demokratija postepeno nestaje iz društvene organizacije zapadnih zemalja. Svuda se širi totalitarizam, jer nadnacionalna struktura nameće državama svoje sopstvene zakone. Taj nedemokratski dodatak izdaje naređenja, uvodi sankcije, organizuje embargo, baca bombe, mori glađu“; „Finansijski totalitarizam potčinio je sebi političku vlast. Hladnom finansijskom totalitarizmu tuđe su emocije i sažaljenje. U poređenju s finansijskom diktaturom, politička diktatura se u potpunosti može smatrati ljudskom. Unutar najsurovijih diktatura bio je moguć nekakav otpor. Protiv banaka je nemoguće ustati.“
Doba Megalopolisa u kojem sada živimo ne odlikuje tek prosta opozicija Istok–Zapad, već čitav niz unutrašnjih frontova u nacionalnim državama u kojima traje rat između suverenista, koji se protive nadnacionalnom i neofeudalnom Megalopolisu, i oligarhijske elite koja taj otpor želi da skrši. Upotrebio sam reč „rat“ zato što taj sukob više ne liči na demokratsku borbu mišljenja niti poštuje demokratska ograničenja, već rutinski eskalira u kriminalizaciju i dehumanizaciju političkog protivnika – dovoljno je setiti se kako je Hilari Klinton nazivala Trampove glasače – što je do sada uvek bio predgovor fizičkom odstranjivanju unutrašnjeg (kao i spoljašnjeg) neprijatelja.
U toj atmosferi za nas Srbe Kosovski zavet dobija jedno dodatno značenje, koje sam pokušao da osvetlim na kraju knjige, u tekstu „Zavet“, koji takođe do sada nigde nije štampan – Zavet, naime, postaje uputstvo za pobunu. To sam učinio zato što nisam želeo da ova knjiga bude samo mrtvo slovo na papiru, niti da spasim (samo) svoju dušu, kako se to obično kaže. Želeo sam da ona bude ne samo reč već i delo. Sama knjiga je zapravo čin konkretnog suprotstavljanja Megalopolisa, i evo o čemu se radi: Bitije izdavaštvo koje je objavilo Zavet i megalopolis odreklo se celokupnog profita od knjige, dok sam se ja odrekao autorskog honorara i sva tako prikupljena sredstva biće donirana udruženju građana Fusnota, koje okuplja nekolicinu mojih bivših studenata srpske književnosti kako bi mogli da sprovedu u delo vrlo ambiciozan i važan projekat usmeren protiv Megalopolisa. Dakle, svaki čitalac koji se odluči da kupi primerak Zaveta i megalopolisa direktno od izdavača, preko sajta bitije.rs, pridružiće nam se u borbi protiv Megalopolisa. Tako ćemo se svi zajedno nastaviti na uzornu tradiciju lične inicijative u borbi za kolektivnu stvar na koju su naše sunarodnike, početkom veka, pozivali ljudi kao što su Jovan Cvijić i Jovan Skerlić, čime ćemo pokazati da nas Megalopolis još uvek nije pretvorio u cinike uverene da su sve ovce crne, a svi ljudi lopovi koji brinu samo o svojoj ličnoj koristi.
Slobodan Vladušić
Izvor: Pečat
