Пише: Слободан Шоја
Од свих необичних параграфа Устава Босне и Херцеговине који су нам у Дејтону 1995. године срочили Американци, најбесмисленија одредба јест успостављање трочланог Предсједништва Босне и Херцеговине.
Чланом В. Устава одређено је да се оно састоји ”од три члана: једног Бошњака и једног Хрвата, који се сваки бирају непосредно са територије Федерације, и једног Србина, који се бира непосредно са територије Републике Српске”.
Осим што је тронационалним терминима уведена и озваничена племенска подјела земље, директно је легализирана дискриминација налик на апартхејд. Наиме, нико у БиХ ко се не изјашњава као Бошњак, Србин или Хрват не може се кандидовати за ту функцију иако је и рођен и живи у БиХ.
Босанци, Јевреји, Роми и сви други су у старту онемогућени. Исто тако, у Федерацији се Срби не могу кандидовати, а у Републици Српској не могу бити кандидати Бошњаци и Хрвати. Американци то тобоже нису видјели!
Колико непотребности, бесмисла, повреда права, дискриминације, подјеле… у само једној реченици која је изњедрила, данас то можемо слободно казати, једну од најопаснијих антидржавних институција.
Ова шокантна и зачуђујућа тврдња може се лако доказати јер је еволуција државног трочланог Предсједништва ишла у потпуно супротном и погрешном правцу.
Умјесто да се у самом Предсједништву радило на зближавању и усаглашавању ставова и политика тамо гдје је то могуће, тврдоглаво се тражило, налазило и јавно наглашавало само оно што нас раздваја.
Чланови Предсједништва су се свађали са болесним уживањем и задовољством очекујући награду од људи и маса који савршено личе на гледаоце који воле гледати бокс мечеве и нестрпљиво чекају нокаут противника.
Врх државе који је морао бити примјер компромиса различитости и културе усаглашавања ставова чиме би се у јавности стекао тако потребан утисак хармоније постало је најизоштренија слика наше неслоге коју смо свакодневно пратили у директном преносу. А довољно је било урадити двије једноставне ствари.
Прво да се три члана Предсједништва договоре да ће пред јавност излазити само са усаглашеним ставовима, а друга да нађу минимални консензус око заједничке спољне политике који је једина права надлежност Предсједништва. Све остале надлежности су техничке или процедуралне природе.
Много је лакше усагласити спољну него унутрашњу политику, али чланови Предсједништва то никад нису жељели урадити. Могли су, али нису хтјели и у томе је њихов историјски гријех.
Осим што избјегава било какав компромис, актуелни сазив нашег Предсједништва баца много новца, троши много енергије и демонстрира велику мржњу приликом лобирања у иностранству, прије свега у Вашингтону гдје наши лобисти одлазе критиковати онога с ким дијеле заједничку судбину. У овом такмичењу учествују углавном бошњачки и српски члан Предсједништва, односно бошњачки и српски званичници.
Посриједи је пренаглашено медијатизирано лобирање без ефекта вани али уз много хвалисања унутар земље. Право и сврсисходно лобирање не прави се пред камерама већ далеко од камера.
Оваквим лобирањем код великих сила остављамо доказ о нашој политичкој некултури јер се у политици на том нивоу пред странцима не критикују сународници. То поразно изгледа. Кад бих ја био особа код које се лобира казао бих и једним и другим да је то биједно и да то озбиљан свијет не ради. Али и то цинкарење је у бити чак небитан проблем.
Прави је и фатални проблем што непрестаним исказивањем мржње према другом далеко од Босне и Херцеговине свједочимо о нашој избјегавању унутрашњег договора. А историја логике великих сила вели да оне углавном раздвајају оне који се не желе договарати и живјети заједно.
Током лобирања у посљедње двије године догодило се нешто трагикомично. Американци су добро насамарили Србе и Бошњаке. Не само што нису испунили ничију жељу – јер они то никад неће урадити и никад неће подржати једне против других- већ су заправо лобирали за себе нашим новцем! Подсјећа то на сцену из Балканског шпијуна кад Илија Чворовић каже пребијеном: ”Ђура ће ти опростити што те тукао!”
Наши ”лобисти” који су били ”величанствено” примљени добили су лажна обећања, али су морали обећати да ће подржати пројекат Јужне интерконекције којим САД, у склопу избацивања руског плина из Европе убацују у БиХ свој укапљени плин са Крка.
Чудни смо ми људи, дајемо свијету милионе да ништа не постигнемо, а управо због тога у земљи сијемо нове мржње и правимо нови хаос. Кад се дубље погледа, лобирање једних против других претвара се у дозивање распада земље.
Колико је бошњачко и српско лобирање аматерско толико је хрватско лобирање смишљеније и мудрије. Оно је невидљиво али стално, а носилац је већим дијелом Република Хрватска.
Хрватско лобирање своди се на стварање аутономије унутар БиХ, идеје која се погрешно назива ”трећи ентитет” јер ако би се успоставила три ентитета сваки би био први, други и трећи.
Много тога погрешног плива у јавном простору по питању новог ентитета. Њега не треба везивати за Драгана Човића и ХДЗ БиХ, а стално се везује; не треба га везивати за Католичку цркву и Винка Пуљића, а повезује се; не треба га везивати за конференције попут недавног загребачког ТрадФеста, а представљена је као најопаснија досад; не треба га, на крају, везивати за појединце попут Маxа Приморца и америчку Херитиџ Фаундејшн као што се стално понавља.
Идеју треба везивати искључиво за оног ко се никад јавно не помиње а ко је стопут опаснији и постојанији: хрватски народ у БиХ. Он је једини који идеју хрватске аутономије унутар БиХ најтачније артикулише.
Драган Човић интимно не жели формирање хрватског ентитета. Њему много више одговара да хрватски житељи повјерују да се он за њега бори. Кад би добио тај ентитет, изгубио би прве изборе јер би народ за све невоље и неуспјехе кривио њега, а не Федерацију, као досад.
Исто тако, ТрадФест је била парада национализма, хришћанског радикализма и исламофобије и зато такве конференције могу само донијети штету идеји стварања засебног хрватског ентитета.
Не треба сумњати да Католичка Црква нема ништа против хрватске аутотомије у БиХ, али она никад неће стати у први ред ”борбе”. На ТрадФесту кардинал Винко Пуљић је јасно ставио до знања да је он пастир а не политичар и вјешто се оградио од закључака конференције, али опет су у БиХ многи повикали да кардинала треба ухапсити кад дође у Сарајево, као неког криминалца. Коме објаснити како такве грозне идеје само учвршћују идеју аутономије?!
Питање стварања аутономне хрватске јединице унутар БиХ траје од дана кад је убијена Југославија па све до данас и трајаће све док се она не формира. То говоре историјска логика и историјско искуство и то се мора знати и с тим рачунати.
Ово пишем не као присталица стварања новог ентитета, јер то нисам, већ као историчар, јер то јесам. Наиме, та је идеја дио феномена ”дугог трајања” (la longue durée) којег је дефинисао француски историчар Фернанд Браудел средином прошлог стољећа.
Хрватски народ у вишерелигијским срединама увијек је тежио самосвојности коју је много дуже ишчекивао и жудио за њом него што ју је уживао. Никад, међутим, ту самосвојност нису престали тражити.
У Хабзбуршком царству Хрвати је нису могли добити. Оружано се за њу нису довољно борили, али су непрестано политички трговали да добију што више права.
У Краљевини Југославији хрватска аутономија била је услов останка Хрвата у држави. За разлику од Хабзурга које су сматрали супериорним, Србе нису тако гледали већ као себи равноправан народ. Будући да им Срби до 1939. године нису дозволили федералну јединицу коју нису ни Срби имали, Хрвати су се почели припремати за оружану борбу која ће иза 1941. године оставити монструозне трагове, као и свака манифестације мржње.
У Босни и Херцеговини за чију независност су масовно гласали 1992. године, Хрвати желе живјети под условом да добију аутономију напросто зато јер не постоји разлика између хрватских жеља од пада под Хабзбурге до данас. То је тај феномен дугог трајања који у Босну и Херцеговину доноси нове немире и невоље.
Хрвати никад неће посустати и одустати од идеје самосвојности, а нехрватски живаљ у Федерацији БиХ неће никад пристати да се оствари та идеја. И једне и друге треба разумјети, али како онда наћи компромис? За почетак би било добро да становништво на обје стране покуша разумјети другу страну.
Нарочито је важно да БиХ Хрвати масовно јасно разумију да босанско становништво које нема резервну домовину потпуно легално и утемељено дословно умире од страха и немира при помисли да се цртају нове мапе које би једног дана могле ампутирати дијелове наше земље.
Друго што би БиХ Хрвати масовно морали учинити је избјегавати било какав радикализам, независно од тога шта се дешава око њих. Сваки радикализам је највећи непријатељ вишенационалних држава.
Слободан Шоја: Аустро-Угарска јесте препородила БиХ, али Хабзбурзи су нас тјерали да се мрзимо
Будући да Бошњаци који су досад гласали за Жељка Комшића или подржавали превару Хрвата нису никад разумјели како и колико тиме дубоко и непотребно повриједе Хрвате који због тога све мање сматрају БиХ као своју земљу, требали би много боље размислити шта ће урадити у октобру ове године кад се буду одржавали општи избори.
Нови кандидат за нову превару Хрвата од стране Бошњака зове се Славен Ковачевић. ХДЗ БиХ и хрватска опозиција у БиХ требали су се договорити да кандидују неког снажног кандидата који би лако побиједио Ковачевића и то је заиста могуће.
Драган Човић, међутим, тајно навија за Ковачевићев избор јер му је Жељко Комшић редовно осигуравао побједе на изборима па би то још јаче осигурао Ковачевић. Зато је избјегао хрватски договор о једном кандидату и кандидовао особу без харизме која не може ни теоретски побиједити. Хрватско питање у БиХ заиста је сложено!
Избор хрватског представника у Предсједништво БиХ у октобру ове године историјска је прекретница. Кад би сви бошњачки политичари, али сви до једног, казали да су чули поруку Хрвата и да разумију зашто хрватске масе тешко подносе убацивање кукавичјег јајета у Предсједништво, па позвали све да оставе хрватском становништву да одабере свог представника, то би сигурно потпуно релаксирало међунационалне односе.
То би био значајан почетни капитал за вишегодишњи дијалог са хрватским масама о којима у Федерацији БиХ требају много више размишљати него о ставовима Драгана Човића. Обични људи морају бити циљна група и према тој групи ваља бити рационалан и добронамјеран.
Убијеђен сам, нажалост, да се ништа од тога неће догодити и да ће све бити онако како не треба бити. Било како било, нови улазак ”нехрватског” кандидата за хрватског представника у Предсједништву БиХ био би дефинитивни крај наде да би Хрвати могли ставити аутономију на чекање или одустати од ње.
Уколико је историјски суђено да велике силе благослове ту идеју, а вјероватно ће тако бити једног дана кад велике силе процијене да је дошло вријеме, најважније би било да се она оствари у миру. То је једино што је важно.
Више је вјероватно да ће године пред нама бити године борбе за хрватску самосвојност у БиХ. Будући да је апсолутно искључено да државни парламент БиХ промијени устав и обезбиједи Хрватима посебну аутономну јединицу остаје једино међународно посредовање. Оно је већ дуго главни циљ хрватског лобирања и оно сигурно никад неће престати. То свима мора бити јасно, свиђало се то некоме или не.
Извор: Аутограф.хр
