Пише: Срето З. Танасић
Навршава се сто година од рођења академика Павла Ивића, једног од највећих српских лингвиста уопште, најзначајнијег српског лингвисте и једног од најзначајнијих европских лингвисита друге половине двадесетог вијека. Рођен је у Београду, али је дјетињство провео у Суботици, гдје му је отац био професор Правног факултета. Уочи Другог свјетског рата вратио се у Београд, у коме је матурирао 1943. године. Сљедеће, 1944. мобилисан је у војску, а демобилисан 1946. На групу за српскохрватски језик и књижевност Филозофског факултета у Београду уписао се 1945. а дипломирао 1949. године. Запослио се као асистент у скоро основаном Институту за српскохрватски језик Српске академије наука, а школску 1953/54. годину провео је као лектор српскпохрватског језика у Лајдену, Холандија. Докторирао је са темом Говор Галипољских Срба 1954. и исте године изабран за доцента тек основаног Филозофског факултета у Новом Саду. Године 1959. је изабран за ванредног, а 1964. за редовног професора. Прешао је на Филолошки факултет у Београду 1972, а пензионисан је превремено 1975. године. За дописног члана САНУ изабран је 1972, а за редовног 1978. године. Биран је за иностраног члана у академијама: Норвешке (1974), Словеније (1979), Аустрије (1984), Македније (1986), СССР-а, касније Русије (1989), Пољске (1991), а био је почасни члан Америчке академије умјетности и наука и Лингвистичког друштва Америке. Био је предсједник Лингвистичког друштва Европе школске године 1985/86, а његов потпредсједник 1986/87, а 1989. године изабран је и за потпредсједника Асоцијације дијалектолога Европе и потпредсједника Друштва за Европски лингвистички атлас (ALE).
Годину или две касније, стриц је одједном престао да долази. Питала сам где је, зашто га нема. Рекли су да имамо неку кућицу у шуми, коју су отац и стриц наследили од свог оца, а он од свог оца, у сваком случају, кућица је била на неком месту до кога није долазио никакав пут. И стриц је, рекоше, отишао тамо, на неко време. Зашто, питала сам. Па да се одмори, казала је мама. Од чега да се одмори, питала сам, али мама је само слегла раменима. А кад вам отац или мајка слегну раменима, онда обично не питате више ништа, јер то су људи који имају одговоре на сва питања, и ако чак и они слегну раменима, значи да је то нешто истински необјашњиво.
Био је и члан редакционих колегијума за Општесловенски лингвистички атлас и ALE, те члан Директоријума ALE. Био је члан Сталног међународног комитета лингвиста (CIPL). Такође, био је члан уредништва више лингвистичких часописа – главни уредник Зборника Матице српске за филологију и лингвистику и Прилога проучавању језика у Новом Саду, Српског дијалектолошког зборника и Ономатолошких прилога у Београду, члан часописа Вопросы языкознания (Москва), International Journal of Slavic Linguistics and petics (Хаг) Language in Society (Кембриџ). Као предавач или професор по позиву држао предавање на преко 60 универзитета свијета (Европа, Америка, Азија, Аустралија). У САНУ је био предсједник или члан више научних одбора, руководилац научних пројеката, организатор домаћих и међународних научних скупова и уредио у земљи и иностранству преко 150 томова радова из струке1.
Павле Ивић се успјешно бавио многим лингвистичким дисциплинама: дијалектологијом, лингвистичком географијом, компаративном славистиком, историјом српског језика, етимологијом и ономастиком, фонологијом и фонетиком, акцентологијом, лексикологијом, стандардологијом, језичком политиком и језичким планирањем.
Прво ће бити нешто конкретније речено доприносу академика Павла Ивића у оним областима за које се мање зна у широј културној јавности, изван ужих научних кругова: у фонологији и прозодији.
Павле Ивић се фонологијом почео занимати на почетку својих зрелих стваралачких година, од шездесетих година прошлог вијека. Није безначајно за Ивићева научна интересовања у овој лингвистичкој области то што се он као врло млад научник срео са Романом Јакобсоном. Кад је он педесетих година долазио у Београд, академик Александар Белић га је упознао с двоје младих перспективних српских лингвиста – Павлом и Милком. Касније им је Јакобсон омогућио боравак у Америци и били су његови радо виђани гости и саговорници. Свакако су из тих њихових дружења потекла и Ивићева интересовања за фонологију, која се сагледавају у његовој богатој библиографији радова из ове области (неки су коауторски). Године 1965. објавио је у холандском часопису Linguistica свој чувени рад „Роман Јакобсон и развој фонологије“. Овај рад, као посебно значајан, и налази се на првом мјесту у обимној књизи из фонологије у Ивићевим сабраним дјелима – у књизи X/1„О фонологији“ на близу 750 страна.
Приређивач проф. Драгољуб Петровић их је гру – писао у пет тематских области: 1. На путевима фонолошке теорије (први је рад „Роман Јакобсон и развој фонологије“ из 1965); 2. Проблеми упоредне и контрастивне фонологије, 3. Из историјске фонологије, 4. Из фонологије стандардног српског језика, 5. О дијалекатским гласовним системима. И у овој лингвистичкој области, дакле, академик Павле Ивић је био и плодан и успјешан. Тако нас академик Слободан Реметић подсјећа да је „фонологија данас, између осталог, богатија за познати и у свету признати Ивићев закон о понашању дистинктивних обележја у затвореним фонолошким системима“.
Такође је Павле Ивић оставио обимно дјело из акцентологије. Изучавања српске акцентуације он је вршио са америчким професором лингвистике госпођом Илсе Лехисте. Радови из ове области објављени су у седмом тому Ивићевих сабраних дјела, у двије књиге. У првој књизи под насловом „О српскохрватским акцентима“ (приредио Драгољуб Петровић) објављени су њихови радови настали у дводеце – нијском истраживању између 1963. и 1984. године, а који доносе резултате њихових експерименталних проучавања на плану фонетске и фонолошке природе акцената. У другој књизи „Прозодија речи и реченице у српскохрватском језику“ (приредила Љиљана Суботић) сумирају се и преиспитују резултати њихових ранијих истраживања акценатске проблематике, објављених у првој књизи овог тома. Издавач цјелокупних дјела истиче да се овдје први пут објављују студије „Реченична прозодија“ и „Фонолошка анализа“, те да ова књига представља синтезу „о природи наших акцената и о експерименталном проучавању акцената речи и реченичне интонације“.
Иако смо навели да се Павле Ивић огледао, успјешно, у више различитих лингвистичких области, дијалектологија је његово прво занимање и то врло успјешно. Још кад је био на трећој години студија са групом студената био је на радној акцији у Железнику, тада селу крај Београда. Како сам проф. Ивић свједочи у разговору са Милошем Јевтићем (Ивићеви, 1998: 81)3, професор Радосав Бошковић га је посаветовао да за вријеме акције прикупља податке о говору тог села, из чега је написао семинарски рад. Доста касније објавио је тај семинарски, рад, испоставило се врло значајан.
Као што је речено, Павле Ивић је докторску дисертацију одбранио 1954. године на тему Говор Галипољских Срба. Ријеч је о Србима које су турске власти у 16. или 17. вијеку преселиле из Поморавља у Галипоље у Турској, а који су се послије Великог рата вратили у новостворену државу Југославију и населили у Пехчево у Македонији. У дисертацији је описан тај говор, који свједочи о томе како се у Поморављу говорило кад су они пресељени у Турску, пошто је он, будући изолован од цјелине српског језика, сачувао непромијењено стање; између осталога, у говору ових Срба сачувао се и стари глас „јат“. Сличан случај је са исељеницима муслиманима из Босне и Херцеговине који су, касније, пред крај 19. вијека одселили у Турску и тамо живјели у својим селима.
Међутим, идеја и покушаји професора Милана Шипке из седамдесетих и осамдесетих година 20. вијека да се њихови говори опишу нису се остварили. И поред Шипкине умјешности да заинтересује и тадашње босанскохерцеговачке власти за то, Турска није дозволила научну екскурзију у та села, што је свакако вишеструка штета за науку и културу.
Пошто се Павле Ивић, пишући докторску дисертацију добро упознао са дотадашњим резултатима српскохрватске дијалектологије, ускоро је објавио књигу Дијалектологија српскохрватског језика. Увод и штокавско наречје (Матица српска, 1956), која је доживјела и друго издање (1985) прије његових сабраних дјела, а имала је и њемачко издање 1958 (које је 1994. преведено и на српски). Овом области Ивић се интензивно бавио цијелог радног вијека. Поред ове двије књиге дијалектологије његови крупнији и ситнији радови из дијалектологије заузимају читавих пет књига десетог тома сабраних дјела (објављено 2018, приредио Слободан Реметић).
Послије српско-хрватског раскида књижевнојезичког заједништва академик Павле Ивић је видио потребу да изнесе нови поглед на српске дијалекте и српску дијалектологију, што је учинио у монографији коју није за живота до краја уобличио, али је она ипак објављена. У уводном дијелу монографије аутор је поставио питање: „Раскид српско- хрватске језичке заједнице на нивоу књижевног језика ставља на дневни ред да ли постоји таква заједница на нивоу дијалеката“. На то питање је дао и одговор са образложењем. Овдје ће се навести нешто дужи дио из тог одговора. „Знатан број разлика међу народним говорима није довољан разлог за њихову деобу на два или више језика. Познато је да су на сваком језичком подручју разлике међу дијалектима далеко веће од допуштеног домашаја неподударности међу варијантама истог књи – жевног језика. Било како да изделимо ‚српскохрватске‘ дијалекте на два или више ‚народних језика‘, различитости унутар сваке од тих нових јединица остаће далеко крупније него, на пример, разлике међу варијантама дојучерашњег српскохрватског књижевног језика. Па ипак, два веома озбиљна разлога захтевају деобу српско – хрватског дијалекатског подручја. Један од тих разлога у основи је социолингвис – тички. Језичка припадност неке популације у цивилизованом свету обично је повезана са две друге реалности, националном припадношћу и корелацијом с одређеним књижевним језиком, с којим народни говори у животу друштва стоје у комплементарној дистрибуцији. Те судбоносне одреднице играју у људском животу, па и у свести маса, далеко већу улогу него дијалекатско шаренило, изоглосе и друге ‚ситнице језикословне‘. Постоји уз то и чисто дијалектолошки разлог против схватања о ‚српскохрватској‘ дијалекатској заједници. То схватање, наиме, никад није ни почивало на правим дијалектолошким мерилима, него на политичким ако хоћете, социолингвистичким. Српскохрватским су сматрани они дијалекти којима говоре припадници одговарајућих народа и који стоје у функционалној корелацији са српскохрватским књижевним језиком. Те су чињенице давале довољно оправдања за укључење кајкавског наречја, које се иначе од чакавског и штокавског разликује више него од словеначког дијалекта. Распад књижевнојезичке заједнице уклонио је те чињенице, па с њима и разлоге за оперисање појмом дијалекатске заједнице. Чисто дијалектолошко образложење могло би се наћи за третирање штокавско-чакавског блока као целине, или за такво третирање штокавског блока, али се тим ентитема не би смели дати национални предзнаци.
Штокавско-чакавски блок не може се називати српскохрватским језиком јер би се тиме занемаривало хрватство кајкаваца, а штокавци, опет, не припадају сви српском народу, и то не од јуче‘, него од самог постојања српског народа и штокавског језичког типа.
Закључак је јасан: српскима можемо сматрати оне дијалекте којима говоре Срби, односно популације које свој говор називају српским. […]“
Остаје да жалимо што ову монографију аутор није довео до коначне форме. Вјероватно би се она завршавала неким општим закључком, како приређивач академик Реметић претпоставља. У сваком случају, ова краћа Ивићева монографија је драгоцјена за српску дијалектологију, за све оне који се буду бавили српском дијалектологијом. Она представља прво озбиљно промишљање о предмету српске дијалектологије послије распада српско-хрватског књижевнојезичког заједништва.
Велико је дјело академика Павла Ивића и у области историје српског језика. Са сарадницима је проучавао Дечанске хрисовуље, те правопис српских ћирилских повеља и писама 12. и 13. вијека. С друге стране. У његовим сабраним дјелима једна књига носи наслов О Вуку Караџићу.
У сабраним дјелима Павла Ивића нашла се први пут његова књига Преглед историје српског језика (1998). Ово дјело је настајало у оквиру пројекта „Историја српског народа“ чијих шест томова је објављивано између 1981. и 1993. године (друго издање 1994, треће – 2000). Поглавље о језику за једну књигу је написано у коауторству с Јованом Кашићем, а за једну са Александром Младеновићем. Како истиче приређивач академик Александар Младеновић, овдје периодизација није рађена према развитку српског језика, већ „на основу историје самог народа, будући да су текстови били уклопљени у публикацију која се свестрано бави прошлошћу српског народа, изложеном по целинама“. У овом дјелу ријеч је углавном о спољашњој историји српског језика од доласка Срба на Балканско полуострво до краја великог рата 1918, дакле – до уласка Срба у државу Јужних Словена. И конкретније, ова историја почиње са дјелом свете браће Ћирила и Методија на стварању словенске писмености и превођењу светих књига на словенски језик, а завршава се разматрањем Скерлићеве анкете о екавском и ијекавском изговору и аустроугарским забранама ћирилце у Босни и Херцеговини и окупираној Србији. Мада у сабраним дјелима једна књига носи наслов „О Вуку Караџићу“, и у овој историји српског језика Вукова епоха се опширно описује на око сто страница књиге – поглавље „Доба победе народног језика (1804–1878)“.
Овдје треба посебно издвојити књигу Павла Ивића Српски народ и његов језик, која је објављена 1971. години у Српској књижевној задрузи, поновљено неизмијењено издање 1986, изузетно значајна у представљању спољашње и унутрашње историје језика (М. Радовановић)5 и актуелних прилика у српско-хрватским књижевнојезичким односима. У њој се први пут послије другог свјетског рата говори о српском језику са становишта историјских чињеница, али и српских националних интереса у актуелном времену. Књига је изазвала жучне расправе, посебно у републикама Србији и Хрватској. Наравно, као и у случају Предлога за размишљање групе српских књижевника, насталом само неколико година раније, државно- партијска елита у Србији није могла да разумије смисао проблема, него га је „ријешила“ слањем Павла Ивића у пензију. Није он поводом те књиге нападан само из Хрватске; у Србији је наступила права хајка на њеног аутора; нападали су га политичари, али и интелектуалци – позвани и непозвани6. О књизи је износио свој суд и истакнути политичар и мемоарски писац Родољуб Чолаковић. Он није био представник оних најжешћих критичара; истиче да цијени Ивиће као велике научнике, а и посјећивали су се, имали су неке породичне везе. Ивићи су му причали о невољама и прогонима који су их снашли послије објављивања књиге, од Чолаковића очекивали заштиту, колико је он тада био моћан да заштити. Пренијећу најважније његове забиљешке из дневника 1971. и 1972, будући да Чолаковићеви дневнички записи нису доступни широј јавности.
„Били на ручку Ивићеви (Павле и Милка). Причају страшне ствари о приликама на Филозофском факултету у Новом Саду. Сад им прете да их истерају с факултета. Мало сам их умирио. Не може се данас истерати ни домар а камо ли људи таквог калибра. Говорићу о томе с Латинком Перовић“. (9. V 1971)
„За време ручка седео сам између Латинке и Никезића. С Латинком сам расправио питање Ивићевих. Њима не прети опасност да буду удаљени са Универзитета, али им прети опасност да буду увучени у мрежу великосрпских опозиционара (Добрица, Михиз). Павле ми није говорио све о својој активности и везама. То ме је непријатно изненадило. Он је такође забринут за судбину Срба ван Србије и сматра да се Срби из СР Србије морају за њ бринути. Мрка капа за њих и за социјализам и за самоуправу ако се за Србе буде бринула Матица српска или Српска књижевна задруга.Морам о томе отворено говорити са Павлом, а и са Милком. Штета би било да та два врсна научника склизну у шовинизам. А Михиз и Геџа су вешти и сугестивни, док је Павле политички наиван. У науци може створити много, а у политици ће засигурно отићи стрампутицом.“ (3. VII 1971)
О Ивићевим Чолаковић оставља забиљешке и 1972. године и даје своје коментаре о његовој бризи за српски језик и Србе ван Србије. Прво поводом информације у штампи о полемици Ивић-Назор-Драгосавац: „Аутор, Звонко Симић, у суштини је у праву. Ивић, сјајан стилиста и темељан научник, чим крене у политику изазива недоумицу и сумњу. Посебно његова брига за судбину Срба и њихов језик ван Србије. Ту је он на истим позицијама као и Добрица Ћосић који ламентира над раскомаданим српством зато што оно није у истим државним односно републичким границама и под врховним попечатељством Србије. Штета за Ивића што се бави тим стварима на уштрб науке у којој је он на свом месту и мајстор свог посла“. (1. VII 1972)
На крају је у сусрету с Ивићевим изнио и своје мишљење: „Павле је желео да поразговарамо о његовој књизи, о којој се повела полемика између Драгосавца и њега. Књигу сам прочитао раније; нека места, дубиозно, подвлачио, тако да сам могао одређеније рећи своје мишљење оњој.
1) Књига је на високом стручном нивоу, писана изванредним стилом, занимљива, сугестивна.
2) Не слажем се, начелно, са: а) бригом Срба из Србије за судбину Срба у БиХ и Хрватској. Такав став је увредљив за њих, нису они малолетници, у много тежој ситуацији они су имали снаге да бране свој опстанак и да се боре за другачију будућност. Даље, то је увреда за све Хрвате који су 1941. повели Србе у Хрватској у борбу и бранили њихова национална и друга права. Поставити или посматрати ствари другачије значи поистоветити све Хрвате са клеро-фашистичким сепаратистима и србождерима.
б) не одобравам што се Ивић у Актуелном тренутку [трећи, завршни дио трећег поглавља под насловом Судбина нашег језика као оруђа културе, С.Т.] одрекао свог начелног и научно фундираног става да су српски и хрватски један језик и дао се навући на танак лед ҆декларационаша‘. Отуда и код њега, баш у том делу књиге, неколико сумњивих места: о ћирилици као једном од основних обележја националних, као ћирилица и латиница као српске азбуке, о јединству српске културе као главном културном задатку Срба. Требало је остати на својим начелним позиција, без обзира на лавеж против ̓унитариста‘, али и имун на ̓забринуте‘ Србе (Добрица Ћосић, Антоније Исаковић, Михиз и други).
То су битне ствари које сам му рекао, јер је све било на брзину. Примио је моје примедбе академски; рекао је да ће о свему промислити и да ћемо разговор наставити у бољој временској ситуацији. Ценим и волим Ивићеве; и Павле и Милка су талентовани људи у најбољој снази; за наше нарави поштени, вредни, све што су постигли, постигли су својим радом (и талентом). Мислим да на њ утиче (политички) Добрица Ћосић, тај самозвани спасилац српства који ствара митове о српству, заборављајући да је и оно, као и све нације, састављено од класа; једна вуче напред, ка социјализму; друга натраг у мрачњаштво, хегемонизам, у пропаст српског народа, јер само пр[в]а класа може му осигурати будућност“. (4. VII 1972)
Послије ове дуже биљешке, у октобру исте године биљежи Чолаковић да су били Павле и Милка код њих (Чолаковићевих) да је Павле рекао да су му одузели пасош, на кога сумња да је то урадио, да су обоје забринути.
Тако Родољуб Чолаковић, који цијени и воли Ивиће, гледа на његову књигу, док и сам у ове двије (1971. и 1972) године на много мјеста оставља биљешку о национализму у Хрватској, чак је помало скептичан да ће то друг Тито моћи зауставити, а једном приликом и сам говори о оправданости културног јединства народȃ који живе у више република; истина, поводом неких намјера у БиХ да се ствара јединствена босанскохерцеговачка култура. Како су други у Србији писали, може се закључити по томе да је коначно рјешчење било да се Павле Ивић пошаље у пензију у 51. години живота.Може се разумјети зашто српски лингвисти нису стали уз Павла Ивића, сем у једном случају. О реакцијама у Хрватској неће се овдје говорити. Једино заслужује да се помене она Душана Драгосавца, тада најзначајнијег политичара српског поријела у Хрватској, који мисли о Србима. Како је написао Родољуб Чолаковић, поред њега нема потребе да се Срби из Србије брину о њима, па ни П. Ивић, јер то је за њеих понижавајуће. На његову критику П. Ивић је одговорио. „Отвореним писмом др Душану Драгосавцу“ у Борби 1. јула а1972. Будући да је то писмо сада доступно у у Ивићевим цјелокупним дјелима, као и други његови текстови из тога времена о српским језичким питањима, овдје ћу навести само његову чувену реченицу с почетка тог одговора: „Ми који радимо око науке верујемо да оцене вреде колико и аргументи на којкима се оне заснивају“. Пошто је Драгосавац умро у дубокој старости 2014. године, можда је бар интимно повјеровао у исправност ове Ивићеве реченице њему упућене.
Академик Павле Ивић је био међу најзначајнијим оснивачима Одбора за стандардизацију српског језика и његов први предсједник од оснивања до своје смрти. Крајем вијека (12.12.1997) формиран је Одбор за стандардизацију српског језика од представника институција најодговорнијих за српски језик на цјелокупном српском језичком простору: Српска академија наука и уметности, Црногорска академија наука и умјетности, Академија наука и умјетности Републике Српске, Матица српска, Институт за српски језик САНУ, Српска књижевна задруга, Фило – лошки факултет у Београду, Филозофски факултет у Новом Саду, Филозофски факултет у Нишу, Филозофски факултет у Приштини / Косовска Митровица, Универзитет у Крагујевцу, Филозофски факултет у Бањој Луци, Филозофски факултет у Српском/ Источном Сарајеву и Филозофски факултет у Никшићу. Најзначајнији циљеви с којим је основан Одбор јесу: „обједињавање људи од науке и струке као и њихових институција на целокупном говорном простору српског језика како би програми истраживања стандарднојезичке и комуникацијске проблематике били што плодотворнији; систематско нормирање српског језика, с екавским и ијекавским изговором, свеобухватно и у појединостима, и израда одговарајућих докумената и приручника, као и доношење аката који би обезбеђивали проходност меродавних иновација у нормативистици и језичкој пракси; доприношење међународној сарадњи институција и стручних појединаца са странима и уклапању српског језика и србистике у међународне пројекте и стандарде, терминолошке, комуникацијске и информатичке, а, када је неопходно, и оглашавање у међународним форумима, агенцијама и институцијама; унапређивање сарадње с државним органима како би србистика, и материјално, и кадровски, и програмски, могла јачати и оспособљавати се за адекватно реаговање на нове изазове, процесе и програме који се, и зависно од технолошких (р)еволуција и независно од њих, намећу или се могу наметати на домаћој и међународној сцени“ (Споразум о оснивању, Члан 1). Као што је послије распада државе Југославије и једновјековног српско-хрватског књижевнојезичког заједништва схватио да је потребно у новим околностима дефинисати границе српских дијалеката и предмет српске дијалектологије, тако је Павле Ивић схватио да је нужно коначно утврдити српску језичку политику јединствену за цјелкупан српски национални и језички простор и самостално је водити. Он је, додуше, доживио да у Одбору дјелује непуне двије године, али је вјеровао у њега. Уочи оснивања Одбора, у октобру 1997, у разговору са Милошем Јевтићем рекао је ко ће сачињавати Одбор (био је тада у оптицају другачији назив – Савет за српски језик) и изнио такво увјерење у једној реченици: „Надам се да ће рад тога тела бити успешан“. Данас, послије нешто више од 25 година рада Одбора, види се колико је била далековида идеја Павла Ивића и његових сарадника да се оснује Одбор за стандардизацију српског језика.
Подсјећање на академика Павла Ивића завршио бих оцјеном коју је о њему и Милки Ивић дао један од најуспјешнијих њихових ученика у једном свом тексту: „И управо у Ивићевима имамо, у ствари, и судионике, и сведоке, и саучеснике, и ствараоце једне културне и научне епохе. А кад је лингвистика у питању – не било какве епохе: Ивићеви су ступили на лингвистичку сцену крајем четрдесетих, почетком педесетих година двадесетог века, а то је било време када је лингвистика постајала узорном, угледном и огледном научном дисциплином у хуманиоруму. То доба (а потрајаће оно некако до осамдесетих година) ми данас већ видимо и именујемо као ʼзлатно доба лингвистике’, уз то као ʼзлатно доба славистике’, па, богами, и као ʼзлатно доба наших језичких и културних тема’ – у европским и светским размерама гледано. […] „А књига се зове Ивићеви. Ваља одмах рећи да се том етикетом упућује на феномен који је, једноставно речено, и биолошки, и социолошки, и културолошки, и психолошки, па у крајњем и филозофски гледано – сасвим редак: да двоје људи (и приватно и јавно) буду удружени у мисији овакве врсте, и то у ʼзлатном добу’ опште мисије у којој учествују, при том и у ʼзлатном добу’ једне струке, једне науке, једне области знања – добу које и сами стварају односно у чијој судбини (са)учествују“7 [… ] „И ако би се, када смо већ код школа, за деветнаести век смело (не у смислу са смелошћу смело, већ једноставно – смело) рећи да је, у филолошком смислу нашем, то био век Вука Караџића и Ђуре Даничића, онда се за двадесети век слободно може рећи да је то век Белића и Ивићевих, тачније, да је прва половина тога века у нашој филологији и лингвистици била обележена именом Александра Белића, док је друга половина његова (те и помињано ʼзлатно доба лингвистичко’ у њој) обележено именима Милке Ивић и Павла Ивића“ (као у претх. Напомени, 291–292).
Извор: Нова Зора
