Платићу ко ми бестрага из канцеларије књиге Чиргића, Николадиса, Мија боксера …

Имам у канцеларији, не својом вољом, три метра дужине нечега што личи на књиге. Стоји то тако као шаренило у полицама. Нити то ко чита нити би ту имао шта наћи. Све живи „класици“ Мијо Боксер Поповић, Миодраг Мишко Вуковић, Аднан Чиргић, Бранко Војичић, Андреј Николаидис…

И наравно Иштван Кајић то је један од оних припејд интелектуалаца из Србије са именима која прије личе на неке књижевне ликове него на стварне људе. Ево, сами реците личи ли вам на стварног човјека име Алексеј Кишјухас, Миливој Бешлин, Александар Оленик… Свакако ни у примисли немам алузију према националном у тим именима. Сви ти ликови са својим, као спарно љето дугим и сморним текстовима чаме у полици у мојој канцеларији.

Иштван Кајић, (Фото: Новости)

Узмем неки дан, било мање посла па био докон, да погледам шта све ту има. Кад оно гомила пубикација која носи наслов „Медијски дијалози“. Ту саберу своја безвриједна семинарска штива у књижурину од 700 станица, коју никад нико не отвори и служи као подметач под саксију са цвијећем, под кућиштем рачунара или за какву другу потребу, осим читања. У тим свезцима су ми посебно запала за око два ауторска имена Жељко Рутовић и његов кум Мимо Драшковић. То је онај Мимо што је био члан претходног Савјета РТЦГ. Не претјерујем вјерујте ми, ко може да чита таква штива тај онда може да ужива и у литератури Броза и Кардеља.

Е сад, свакако нијесу ови депеес писци ни вриједни помена у литерарном смислу. Имам ја друга два проблема. Први је само мој. Не знам шта да чиним са том гомилом безвриједних књига, које успут нијесу моје. Државно је то власништво. Размишљам да дам оглас – уступам уз новчану надокнаду (да ја дам паре) стотињак књига. Не би ми било жао тог новца. До тада ће у полицама стајати окренуте насловима према зиду. У мене ће да гледа празно бјелило, налик оном унутра.

Аднан Чиргић, (Фото: РТЦГ)

Други још већи проблем за мене је то што је за те безвриједне књижурине потрошен огромни новац из државне касе. Плаћало се то дебело. Да вам је само видјети како је уредно и скупо издат “ Акценатски приручник“ Аднана Чиргића. Да је Станислав Винавер, па много јада. А камоли Чиргић.
И сад се ми чудимо Чиргићу што комитује, Мију Боксеру што јегута код усташе Бујанеца, Николаидису што Цетињане претвара у Конане. Пунило се корито из државне касе, путовало то и скубло гдје је год шта могло и не може то сад рећи – скичим ја због празног корита. Мора то макар дебилски неубједљиво упаковати у неку политичку и патриотску причу.

Него и ја одужих ниокошта и невјешто. Као да би о овој свити Миловој ико могао написати ишта пристојно и знавено.
На крају ако негдје видите оглас да неко нуди товар књига баш повољно, знајте да сам то ја. И не да нећу тражити за њих новац него ћу дати макар једну зелену – гаетушу. И ако ме не прошпијате, да арчим државну имовину, поклонићу вам једну праву књигу. Рецимо баш овог Винавера, да ви којима је промакао, видите како пише мајстор. Станиславе опрости што те метнух у исти текст са овом врстом. Ви не дијелите ни исти космос. Камоли књижевни стил!

Петар Ивановић