Пише: Драгомир Анђелковић
Западни медији су посветили немалу пажњу историјски првим, у другој половини маја ове 2026. одржаним, маневрима Војске Србије и НАТО снага у нашој најмодернијој бази лоцираној на територији општине Бујановац. Како истичу „на југу Србије ових дана се уз српску вијорила и НАТО застава“; „српске и НАТО снаге су успешно увежбавале борбене тактике, технике и процедуре“; „оклопна возила и други борбени системи некада сукобљених страна успешно су демонстрирали способност за учешће у заједничким мисијама“.
С друге стране српски медији су ту тему скоро па игнорисали. Режимска средства масовног (дез)информисања очито су добила налог да се праве да се ништа озбиљно у сфери сарадње са НАТО не догађа, јер Вучићеви бирачи, по правилу национално и русофилски оријентисани, алергични су на тако нешто. Уз то војна вежба са онима које режимлије повремено лажно оптужују за „организовање обојене револуције“ против умишљеног српског великог вође, не уклапа се у пропагандни концепт: „Вучића нападају зато што је патриота који брани Србију“. Није него! Ко хоће да гледа и чује сада лепо може да препозна истину да је у питању евроатлантски квислинг који је починио, и то са уставног становишта неспорну а не тек политички колоквијално тако названу, косовску велеиздају Србије.
Опозициони медији такође имају свој „маркетиншки“ разлог за преовлађујуће ћутање, иако се ради о теми где би могли Алеку без Косова да нанесу велику штету, и то на СНС терену (јер колико год да је наша медијска сцена подељена „великим бедемом“, део информација ипак њега прескочи), а не тек међу оним делом популације који се већ и тако окренуо против њега. Грађанима, како би били мотивисани да се што снажније боре против режима, наивно се шаље порука да је Вучић отписан од стране својих некадашњих страних ментора (и сакрива се све што томе противречи). Они од њега, као, дижу руке јер схватају да је толико огрезао у криминал и корупцију да сарадња са њим постаје токсична. Којешта!
Странце, по правилу, интересује сопствени профит, а не штета коју српски народ има од прљавог деловања сопствених властодржаца. Додуше, када јавност демократских земаља обрати пажњу на то да њихове владајуће структуре праве разне комбинације за политичком мафијом из периферних земаља, понекада може негативно да реагује, па то лидере тих држава тера да се дистанцирају од препознатљиво мрачних иностраних сарадника. Но, у околностима када се одвија опасна глобална бура (што је сада случај), мало ко морално просуђује о ономе што га не погађа. Отуда, Вучић и даље има отворене канале за сарадњу и са онима у чијим земљама би било сматрано скандалозним и десет посто свега што он ради у Србији. Туђа рука свраб тек тако не чеше, и он то користи!
Што се руских медија који делују у Србији тиче, они су, као и западни, донекле пропратили интензивирање сарадње наше земље са НАТО, али су њу негативно оценили. Међутим, то су радили тако као да је НАТО извршио насилни десант на Србију и ту извео своје маневре, а не да је официјелни Београд у целој комбинацији својевољно и равноправно учестовао. Јер, из неког разлога (највероватније због НИС-а али и сопствене јавности коју је убедила да и даље има верног пријатеља на „брдовитом Балкану“), упркос томе што Вучић закулисно против ње ради, Москва се прави да није тако. Уз то и неки људи који раде у њеним средствима масовног информисања у нашој земљи, имају своје комбинације са представницима овдашњег режима, па догод не добију експлицитне инструкције из руског центра, исплати им се да се на своју руку играју геополитичке жмурке, по принципу није Алек НАТО квислинг већ је лукави руски пријатељ.
Док тако сви који би у конкретном случају имали разлог да контрирају СНС вођству СНС, гурају главе у песак и претварају се да се ништа озбиљно не дешава, Александар Вучић ради оно што је наумио. Он се до сада више пута угледао на Мила Ђукановића и то понавља.
Од тога да га је копирао у вези са изградњом картел државе – тј. стварањем криминално-политичке легуре у којој мафијашке структуре нису само под врховним надзором власти, већ су са њима интегрисане колико и званични део система – до тога да је користио његову методологију када се ради о реализацији несхватљивих идеолошких обрта. Мило Бритва је био не само српски националиста, већ вулгарно упаковани шовиниста који је крајем 20. века кретао у ирационални поход на Дубровник, а почетком 21. столећа стигао је до тога да постане постмодерни Анте Павелић који над Србима врши идентитетски уместо класичног геноцида што је радио прави поглавник (али у обра случаја буквално или фигуративно српство се затире на одређеним просторима).
Користећи већ опробане поступке некадашњег монтенегринског криминалног диктатора, Вучиће је, док се ударао у „српска прса“, спровео косовску велеиздају. Сада ради на томе да Ђукановића копира и по питању, до једне тачке тихог а онда интензивираног, увлачења земље на чијем челу се налази у НАТО. У Црној Гори је огромна већина њених житеља, чак и оних који су усвојили новопечени црногорски тзв. национални идентитет, још 2015-16. била против њених тзв. северноатлантских интеграција, а већ 5. јуна 2017. Године она је постала 29. чланица НАТО-а.
То се десило само на основу одлуке Скупштине Црне Горе а не и уз подршку грађана исказану на референдуму, што се дуго очекивало да ће бити неопходно за окончане процеса учлањена у НАТО. Многи који су се борили против таквог тока војнополитичких процеса, тврдили су да од онога што је Мило замислио неће бити ништа, јер воља народа је изнад свега. Мало морген! Посланици Скупштине Црне Горе изгласали су Закон о потврђивању Северноатлантског уговора 28. априла 2017. године, и ником ништа. Ђукановић је истерао своје без непосредног изјашњавања народа о томе, а они који су се таквој политици претходно супротстављали (али су као и сада у случају Србије стерилно деловали), од локалних друштвенополитичких фактора до Кремља, само су могли да псују себи у браде и на дуге начине немоћно негодују.
Црногорски воз је стигао у НАТО станицу. Мило са хиљаду променљивих лица (српским, монтегнегринским, русофилским, антируским, бољшевичким, квазилибералним) перфидно је обавио оно што је у старту и њему вероватно деловало као опасно извођење тешких фигура на изузетно клизавој подлози. У то се упркос ризику упустио јер је схватао да му рок владарског трајања истиче па по сваку цену мора нешто радикално да уради како би га продужио. Ако то и није било могуће у дужем периоду, описано је одрадио како би платио последњу траншу геополитичког рекета онима од којих је сматрао да зависи његова лична безбедност и сигурност плена стеченог током узурпације свих могућих ресурса Црне Горе те уплива у регионалне мафијашке и друге комбинације.
С обзиром да је отац балканског концепта картел државе и даље на слободи – шест година после пада његове странке (Демократске партије социјалиста) са влати и три године по истеку сопственог председничког мандата – мрачни рачун се показао по његове интересе сврсисходан. Штавише и инспиративан за његовог некадашњег пулена, а потом опонента у контексту обрачуна око врховног надзора над свесрпском криминалном конфедерацијом (ту још старе српске везе и понајбоље функционишу), Александра Вучића!
Он схвата да после Косова и свега другог што је дао, још једино велико што евроатлантским центрима моћ – посвађаним око много тога али ипак не и када се ради о заокруживању НАТО сфере доминације те потискивању Русије и Кине са још до краја неокупираних делова Балкана -може да понуди, то је интензивирање приближавања Северноатлантској алијанси. Ако добије зелено светло за наставак своје криминалне владавине над Србијом, обећава им да ће у погодном моменту укинути Резолуцију Скупштине Србије из 2007. године, којом је прокламована (али потом нажалост не и учвршћена уграђивањем у Устав и међународном верификацијом), војна неутралност наше државе.
Драгомир Анђелковић: Вучић мисли да смо склеротични, исти „Сабор“ је предлагао 2017. године
Као и када се ради о признању Косова – где је скоро све довео до окончања фактичког дела тог ужасног процеса те препустио албанским сепаратистима ефективну полицијско-административну контролу над северним делом наже јужне покрајине коју раније нису имали – Вучић шаље поруке да је спреман да поступа и у вези са НАТО. Учиниће потребно да и ту све дође до стања презреле крушке, а само ће остати да неко други мало протресе дрво па да она падне у одговарајућу корпу. Када дефинитивно истекне рок његове узурпације државе, који сада прљавим трансакцијама проба да продужи, те му буде осигуран безбедан пут за одлазак са власти који сада тражи, онима који на њу буду доведени у координацији са Бриселом и Вашингтоном, остаће само мали део посла, а имаће употребљив изговор да је за све крив Вучић па они више „немају куд због будућности Србије“.
То Алек Анти-Србин планира и на томе упорно ради, а многи, ако не баш и сви битни чиниоци на Западу, у томе му асистирају. За то време патриотски део српске јавности, умногоме и поколебане вере у Русију због њене и даље доминантне сарадње са СНС режимом, не реагује иоле адекватно. Као да не схватамо да се ради много више о затирању наших него руских интереса. Улазак Србије у НАТО представља легализацију агресије из 1999. године, те неку врсту нашег извињења евроатлантском „Ђури“ што нас је тукао, а да о признању косовске сецесије и не говорим; она се у том случају у потпуности подразумева. Наравно, извесну штету би имала и Москва, као и Пекинг, па је несхватљиво што се и они праве невешти. Коначно, и део грађанства Србије који није национално надахнут, морао би још неколико година да трпи Вучићеву опскурну владавину, ако му прође оно што сада ради на војнополитичком плану.
Па људи, да ли смо сви заједно иако из различитих разлога, толико конфузни да то прогутамо? Зар није јасно шта спин диктатор сада ради и да је потребно да му се енергично супротставимо у вези са тим? Није то више ни примарно геополитичка ствар, већ питање односа према себи и својој деци. Вучић сада, између осталог, налази нови застор, који неки са стране имају интерес да му придржавају, да интензивира нашу дубинску експлоатацију тј. крађу чак и будућности, а не само садашњости овог народа. Пролази ЕКСПО пљачка а долазе нове огромне отимачине, налик непотребној куповини француских Рафала за 3 милијарде евра, под образложењем да се прилагођавамо НАТО стандардима. Ко ће враћати а да не падне у тотално дужничко ропство тако настале кредите када и без њих потомцима остављамо огромно финансијско бреме?
Извор: Магазин Таблоид
