Пише: Слободан Рељић
Загревање је почело. Вечно будни Фридом хаус, који је ту да црта мете на челу „недемократама“ широм света, јавља да је „Србија забележила највећи пад у последњих десет година“. И чим затреба, јавиће како избори „нису слободни и поштени“, а медији нису независни…
Све је било добро, самооцењивано као „најбоље у историји Србије“, а сад одједном – ништа не ваља. „Нисам, Ђуро, задовољан ангажманом људи у Влади. И то ћу вам сад рећи у лице. Не морам да вам говорим да ја знам колико вам људи проводе времена у Влади. То је срамота. Проверите, Ђуро, колико само минута проведе сваки министар у Влади. И биће вам све јасно. Само немојте да ми кажете да су на терену сваки дан, пошто је просечно 1,2 министра на терену. Не 16 него 1,2.“
Синиша на челу
Не знам ко је изненађен што се о Ђуриној влади може износити таква статистика. Већ неко време у српским владама је једино важан Синиша Мали. Како је описала министарка Дана Грујичић, он је ту да не обраћа пажњу на захтеве министара. Или, како описује Горан Весић, бранећи се пред оптужбама за пад надстрешнице – Министарство финансија Синише Малог је „суперминистарство“. Као у оном Пушкиновом стиху: „Нити куче, нит мајмунче, него нека чудна звер!“
Да, ако се истрага прошири и на Синишу, у опустелој Влади ће моћи да се населе бескућници који обитавају у старој Железничкој станици а коју је Синиша спремао за Музеј Николе Тесле (сећате ли се септембра 2020?). Јесте, априла прошле године потпредседник Владе и држач „суперминистарства“ јави да ће Музеј нашег Тесле, ипак, убацити у свети Београд на води, у „музејску четврт“ – пронађену за ту прилику.
Синановић: Киш и Амфилохије или о једној избледелој фотографији
Биће ту „неколико музеја“, а Теслин ће бити бачен у зграду коју је 1924. подигао индустријалац Милан Вапе за фабрику хартије. Ово је само примерчић како ради Влада којој је Тони Блер даровао „диливери јуните“, а адвокатска канцеларија његове жене Шери заступа владу Ане Брнабић. И све тако… Ана точи, Ана служи, ал› за нормалним премијером Србије, већ деценијама (то је и од пре Вучића) срце тужи!
Не, немојте се надати да ће после Ђуре (мислим на Мацута!) у Немањину банути неко ко може отети Синиши касу и председнику право да прави Владе на нивоу ћациленд-идеологије. Јер луде вести стижу једна другу. Ево, припадник Жандармерије Лазар Бачић – пензионисан. То је онај добрица који је у мартовским протестима око РТС-а деловао у цивилу, па га је, баш професионално – скоро му истерао око – ударио полицајац из кордона.
Али председник је нашао да су Лазара крвнички ударали блокадери (терористи, фашисти, згубидани, итд.), ко би други… Представа је неславно пропала. Није се Лазар трудио да се сазна истина, али проклета камера забележила је све… И човек пензионисан. Шта тек заслужују они тенкисти, учествују на паради, а на повике студената и народа „Војска уз студенте!“, радосно машу…
Наришкиново писмо
У Србији ствар измиче контроли свих. Прошле недеље је избила провала незадовољства Европске уније – због писма Спољне обавештајне службе Русије у којој се упозорава Запад због интензивирања покушаја мешања у целогодишње немире у Србији. „Оптужбе нису тачне“, цикнуо је портпарол из Брисела.
Наравно да је јасно и врапцима да се Унија никад нигде не меша. Они контролишу стања и кретања у „сувереним“ државама – јер кад неко помаже да се „уведе демократија“, па макар то друштво и нестало тако демократизовано – он на то има право. Не по међународном праву него по правилима која објављиваше Американци.
Занимљиво је Би-Би-Си објаснио откуд сад Сергеј Наришкин пише та писма Србима (ово је ваљда треће). Ево: „СВР (Спољна обавештајна служба Русије) је почео да буде гласнији, као никад раније, откако је почео рат у Украјини.“ Ево како се то десило: „Тада су западне обавештајне службе почеле да медијима достављају сазнања да Русија припрема инвазију, и колико далеко могу да иду, како би показали да Запад схвата ризик и да покушавају да ураде све да то спрече.“ И: „Одлучили су да прибегну последњој опцији да то једноставно објаве и наглас кажу да имају обавештајне податке да се Русија спрема да започне рат.“ Шта би: „СВР је затим кренуо сличним путем.
У часопису СВР-а Шпијун (на руском Разведчик) почели су да објављују дописе руских агената у иностранству.“ Наравно, Руси копирају западне технике: то је као текстови колумниста који инсистирају „да је Европа трула, а Русија побеђује“. Е то, мисле у Унији, не може!
Шта (не)може писмо
Европска унија је изгубила утакмицу у Грузији, и сад јој је лакше да то објашњава руским подметањима него својом неспособношћу. Објашњава Би-Би-Си да је „у августу 2024, непосредно пред октобарске изборе у Грузији, објављено саопштење СВР-а у којем се тврдило да ‘Американци спремају револуцију у Грузији›. ‘Биће Мајдан у Тбилисију›, то је директан цитат, сличан ономе што смо видели у саопштењу о Србији“.
Ако се сећате, Брисел се отворено мешао и у изборе и у постизборни притисак на победнике који су јавили да силазе са „европског пута“. Интервенција није успела. Колики је био утицај оног руског писма? Сигурно, неупоредиво мањи од незадовољства Грузина резултатима деценијског понижавања на „европском путу“.
Наравно да Срби који су у гарду са својом влашћу имају став и према спољном саветовању. Тако да је питање колико је утицајно Наришкиново писмо. На прву лопту, више је руским интересима штетно него корисно. Али Наришкин је човек свакако упознат с Путиновим разговорима с Вучићем (у Москви и Пекингу) где се види – дистанцирање. Лавров је, после недавног састанка с Милорадом Додиком, и дипломатски објаснио да „обојена револуција“ није оно што одређује стање у Србији.
Ако се неко, ипак, подузео читања тог Наришкиновог писма, могао је уочити да после описа западних офанзива стоји: „Међутим, сценарио ‘обојене револуције‘ у Србији, који је Запад успешно тестирао у многим земљама, не успева. Крајњи циљеви европске бирократије нису постигнути.“ Објашњење: „Разлог су снажна родољубива осећања која су сачувана у локалним заједницама, уједињујући утицај Српске православне цркве, као и сећање на НАТО агресију и бомбардовање земље, што је резултирало њеним колапсом.“ Дакле, оно што председник назива увезеном „обојеном револуцијом“ је ипак – за њега несавладива моћ која постоји у народу.
Запад губи стрпљење
Та моћ није мила председнику а ни Европској унији. Ни Руси не знају куда ће она. ЕУ све више „губи стрпљење“ за човека који је предао Косово, али „сад није кључни фактор као што је био“. Што би рекао евроаналитичар: „Вучић би међународне институције могао да окрене против себе ако се превише упетља или на Косову, где је био до сада пажљив, или у Босни и Херцеговини, где је Милорад Додик у великим проблемима.“
Ако би, кад дође стани-пани, Вучић одлучио да озбиљно подржи Републику Српску, маневарски простор – а да остаје на „европском путу“ – немогућ му је. Неће му помоћи ни што прави владе у којима Унија, бар допола, убацује своје „демократске министре“; или што је предао „независно“ судство, локалну самоуправу, војску гурнуо под контролу НАТО-а или полутајно 10 година држи као саветника економисту Јерга Хескенса који помаже да Србија ради оно што је најбоље за Немачку.
Владика Григорије: Устаните, за живот сте створени, а не за смрт
Загревање је почело. Вечно будни Фридом хаус, који је ту да црта мете на челу „недемократама“ широм света, јавља да је „Србија забележила највећи пад у последњих десет година“.
И чим затреба, јавиће како избори „нису слободни и поштени“, а медији нису независни… Одмах и „Транспаренси“ јавља да корупција у Србији лети у небо, „у Европи су лошије само Босна и Херцеговина и Белорусија“. Али Лукашенка баш брига. Он не мора да као српски Сизиф гура камен уз брдо којем се не види врх.
Срби окрећу главу
Да, и Србе баш брига за „сигнале“ из Уније. Они знају које су размере корупције – и упустили су се у беспоштедну борбу. Знају да Унија корупцију диже на куб. И: „Чланство Србије у ЕУ подржава 33 одсто грађана, што је најнижи ниво међу земљама кандидатима“, казује Евробарометар. У Бриселу се сад зна оно што је сваком Србину јасно бар деценију: „Грађани Србије највећи степен поверења имају у Русију и Кину, док је ЕУ са 38 одсто подршке тек на трећем месту.“
Мислим да ту Наришкинови дописи нису битно значајни. Трудио се Запад да за српску децу направи школу да се у њој не учи да будемо своји, али остало је нешто од Шантића и за ове студентске генерације: Ми знамо судбу и све што нас чека, / Но страх нам неће заледити груди! / Волови јарам трпе, а не људи – / Бог је слободу дао за човјека.
И као што се међу Србима са уважавањем узима мишљење Александра Дугина о Америци, Европи, свету који се мења, тако се чита и његова објава: „Срби су рекли да Вучић оде. То је сигурно. И сви Срби то желе. Иза њега у овом тренутку стоји само држава – подршка народа је нула. Иза њега стоје људи који се плаше обојене револуције, они не учествују у протестима, они не излазе на улицу. Али Вучићу је крај. Његова легитимност је ишчезла. Мислим да је циљ тих протеста да он просто оде. Другим речима, никакви компромиси, договори неће решити ту ситуацију.“
Тај човек је много пута био у Београду и његов однос се ни по чему не може сводити на мисли Тонина Пицуле, драгог госта Срба којима „европски пут нема алтернативу“ и партнера Вучићевих влада – биле оне Брнабић или Мацут – кад оцењује да је пад српске (Вучевићеве) владе „последица све снажнијег притиска спонтано мобилисане домаће јавности, предвођене студентима, на режим Александра Вучића, а не ‘невидљиве руке‘ сила из иностранства како то представља премијер у оставци“. И њему је жвака о обојеној револуцији „фарбање јавности“. Дакле, и пријатељима и „пријатељима“ је све јасно.
Бити изнад баналности
Све је неизвесно, али чињенице су се поређале. Студенти сад полажу испите и спремају се за изборе, који би требало да друштво помере у – бољем правцу. Матија Бећковић рече: „Само да се чувају оних који се око њих мотају, да не буде да су радили за друге, које смо већ виђали, а који не могу ни да се договоре.“
И мислим да је за памћење опаска једне млађе Рускиње. Ана Јурпалова контроверзно упадање руске Службе у српску јавност описује као „европеоизирани ум савремених руских аналитичара“ и закључује да аутентично – „највећу улогу у Србији играју вера и истрајност“.
Александар Тутуш: Српски графити и бескућно право – Кад се војска на Косово врати
Да, студенти и народ се суочавају са стрепњом да све може да падне у воду. Али ако гледате све са дистанце – то дуго траје. И читав свет је у побуни против катастрофалних последица „позног капитализма“ – где финансијска олигархија пратећи „зов новца“ уништава све – нормалан живот, здравље, храну, породицу, пристојно васпитање генерација које долазе, нормалну производњу од које ће живети народи, шири сиромаштво као лишајеве… Све пада. Али јесте српска побуна, предвођена тим младим људима, најистрајнија. Годину дана континуитета…
Примећује Јурпалова: „Ниједан плаћени лоби не би могао да препешачи целу земљу са крстовима и иконама до Крагујевца или Свете Горе. То су хиљаде младих људи који су стварно обишли Србију крсним ходом протеклих десет месеци. Када сам почела да радим на теми Србије, нисам ништа разумела формалном логиком. Док нисам схватила да Србију треба разумети не само логиком већ и срцем. За Србе је то очигледно. И ми, Руси, морамо да се сетимо да смо некада и сами били такви. Русија се не може разумети умом, / Нити аршином општим мерити. / Она има посебан карактер – / У Русију се може само веровати. [Стихови Фјодора Тјутчева (1803–1873) у преводу Љубе Симовића.] Ово смо заборавили. Време је да се подсетимо.“
Да, ово је историјско време. И ваља изаћи из политичке баналности у коју је све уваљано. И разумети да се не уче џаба стихови из читанки. Ми пут свој знамо, пут богочовјека, / И силни, као планинска ријека, / Сви ћемо поћи преко оштра кама! Наши шантићи ће се увек појавити у нашим мислима и нашим архетипским намерама. И да срце! „Твоја визија ће постати јасна тек кад погледаш у своје срце“, говорио је Јунг. „Ко гледа изван свог срца – сања. Ко гледа унутра свог срца – буди се.“
Извор: Печат
