Пише: Слободан Рељић
Kосјерић ништа неће променити. Александар Вучић је искрварио на „европском путу“, и његова „победа“ изведена 1) невиђеним трошењем материјалних ресурса (пакети, паре, обећања, медијска пропаганда, екипе послане из главног града, итд) и 2) моралном деградацијом демократских избора до нивоа „мафија или демократија“ (појам посуђен од Шпанаца) – не може зауставити процес.
СВЕТСКА ДРАМА: Процес је историјски лом – и можда упоредив са оном 1848. кад се дигла читава Европа (без Британија и Русија), кад се капиталистички пљачкашки систем повио пред народним незадовољством – и морао да уприличи бесплатно школство, здравство, људскији положај пролетаријата, синдикалну и политичку самоодбрану, и све тако.
Данас „европским светом“ из истог/сличног гнева грме незаустављиве побуне у Лос Анђелесу (шири се Америком), Даблину, Паризу, Берлину, Атини, Мадриду… Погледајте уназад – свуда народ побуњен… И свуда исте власти: да се против побуњених боре до последњег.
Човек који седи у Старом двору у Београду, и држи се „европског пута“, свео је одговор на побуну до памети верних пратилаца из Ћациленда. Не знам кад је ниво одбране власти у Србији падао тако ниско. А иза „студената који хоће да уче“ наступају председникови „пали анђели“ – Синиша
Мали и Ана Брнабић: незајажљиви згртач народног новца и отужна слика „студента“ који је толико хтео да учи да је завршио неку вечерњу школу, додуше у Америци, и ваљда он-лајн.
С таквом екипом, логично, председник „има преглед игре као Реј Чарлс“. (Тако се кад је он ишао на Звездин „Север“ говорило за играче који су се губили на терену.) Таман смо саслушали величанствену одлуку – да ће он наставити да даје муницију Израелу (и „ценимо, поштујемо и волимо“), кад Нетанијаху подиже авионе на Иран. Али, за нашег лидера још је већи ударац, одговор Ирана – ракете разарају израелски Пентагон, пршти Тел Авивом, Хаифом…
Омча „европског пута“ се клати на ветру, а председник лети у Кијев, да подржи Зеленског на путу самоубиства. И обећава, што не пада на памет ни председнику САД, да ће обновити два града у Украјини (кад у ЕУ чланице јављају како хоће неке племените метале као и Американци), а таблоиди „проналазе“ како је то у Кијеву „велики шамар Куртију“ – јер њега Володимир није ни позвао на ту параду евро-очаја. И да, каже председник, Србија је дала двадесет пута већу помоћ него све балканске земље.
Суморно. „Шта вреди галопирати, ако се крећемо у погрешном правцу“, говорио је мудри Енглез.
Изгледа да ће, ипак, главна реч којом ће се описивати већ полугодишње супротстављање председниковом разумевању шта је добро за Србију бити – револуција. Кажем „револуција“ а знам да се многима диже коса на глави.
Али, ево. Председник сваки дан баца канте свих боја и каже – обојена револуција је. Наш патријарх је отишао у Москву да Владимиру Путину објасни, иако не зна добро руски, да је у питању – обојена револуција, па рече да не зна како се то каже, а епископ Иринеј добаци: цветна револуција.
РУСКА ЕПИЗОДА То није оставило утисак на Путина. Не трепнувши, прешао је на другу тему, иако му није био проблем да се пре тога појави нешто као извештај ФСБ о звучном топу… Ни риба, ни девојка! Ваљда да се човек који спрема светски бестселер о обојеној револуцији ухвати за бачени коноп и, за почетак, обустави испоруку оружја, муниције и бацање десетина милиона долара украјинској прокси-фаланги.
Наш председник је имао и десант на Америку, да Трампу тутне неки милион (као што је давао и Клинтоновој госпођи), али разболе се. После се искомпликова и даривање Трамповом зету Генералштаба.
Зли језици шире да је 9. маја у Москви на председникову опаску да „очекује гас по најповољнијој цени“, Владимир Владимирович „шаљиво“ одговорио – да можете да продајете Зеленском оружје педесет одсто јефтиније!
Такве наративе не треба узимати здраво за готово, али је чињеница да је Русија са Србијом гасни споразум продужила само – до септембра. Ваљда ће се наћи да је и то „велики шамар Куртију“
ЦВЕЋЕ ДИГЛО ГЛАВИЦЕ У међувремену, на друштвеним мрежама се појавио монах који је разјаснио „успех патријархов“ у Кремљу – као вишу поруку: „Он се налази на трону Светог Саве. Не знам ја шта је он тамо рекао. Али кроз њега је Бог проговорио. И он је рекао, да је то цвена револуција. И шта значи то цветна револуција? Цвеће, дигло своје главице. Неће више да их слонови и носорози и остали газе. Ми смо размишљали дуго шта је то – бунт, обојена револуција, западне службе, протести, блокадери… Не знамо како да назовемо то, човече. И ево добисмо одговор: цветна револуција.“
Неки у овом виде иронију. Чуј, монаси и – револуција. Али, послушајте, исказ не звучи иронично. Уопште не. Монах је говорио ослобођен обеју предрасуда о револуцији – и 1) некритички позитивне која је захватила Европу после Француске револуције 1789, која је капиталисте довела на власт и 2) сумануто негативистичке кад су друге врсте преокрета запретиле капиталистичкој власти. Просто (лат. revolution, преокрет) је „радикална промена друштвених односа“; у политичком смислу „коренита промена друштвеног уређења“.
А Гете (1749- 1832) није имао дилему да „за велику револуцију никада није крив народ, већ власт“.
Да, чему служи председникова изјава на јавном сервису, кад је испрескакао водитељку до тачке да је и одјавио емисију: он је за сусрет с онима који другачије мисле, а да они ту сазнају истину. Засад се хапсе они који другачије говоре, а кад сазнају истину – биће аболиција.
ЦВЕЋЕ ПРЕД ИЗБОРИМА Нисам приметио да су се „цветни револуционари“ сетили, најчувенијег од свих побуњеника у другој половини двадесетог века. А не би им то било без везе. „Ризикујући да испаднем смешан, дозволите ми да кажем да је прави револуционар вођен великим осећањем љубави“, говорио је Че Геваре. „Немогуће је замислити искреног револуционара којем недостаје ова особина.“
Српски „револуционари“ испуњавају ту заносну искреност. Њихова игра надилази и њих. „Ја својим студентима кажем да су студенти у Србији осветлали образ не Србији, него су осветлали образ својој генерацији широм света“, говори професор Филозофског факултета у Загребу историчар Хрвоје Класић. „Ми смо ту генерацију отписали – ‘ништа их не занима’, ‘само су на мобилним телефонима’, ‘не могу да се организују’, ‘немају емпатију’, ‘нису солидарни’ и – они покажу нешто што ми на овим просторима нисмо никад видели.“ (Ако сад таблоидна армија пронађе да је Класић усташа, готови смо.)
Али, ево нас свих у цветној револуцији с којом не знају шта да раде ни угрожени председник и ћаци-свет око њега којем се не оставља коруптивна рента иако падају надстрешнице и убијају људе; а и сами „револуционари“ су ушли у теснац кроз који засад не умеју да прођу а и не желе (па и не могу) да се окрену. Цветни револуционари у ширини пленумских расправа држе да промена мора бити – демократска и национална. И: хоће изборе! Председник је до јуче пуцао изборима као бичем а сад верује да не мора да им да изборе.
Пошто живимо у колонијалној демократији, председник је учен да о његовом останку неће одлучивати народ, он стрепи шта ће јавити „из Брисела“. Како ће се оценити његов „европски пут“ – да ли је довољно дао, шта би још требало дати и да ли они мисле да он то може да испуни? И гледамо (како је револуционар Лењин описао) један корак напред, два корака назад.
БРИСЕЛ МЕРКА Сад одједном ЕУ зивка Ану Брнабић на договоре – о кластерима и „европском путу“. Ту је и један крупнији мушкарац који на фото Брнабић-Марта Кос изгледа као бодигард, али није – грађани Србије ће се можда навићи да је он министар за европске интеграције… И: „Оно што је нама план и што смо сада потврдили са Кос је да покушамо да завршимо све до краја јула, како би евентуално могли да отворимо Кластер 3“. (А. Брнабић)
Ту случајну особу на најважнијем месту у нормалном демократском друштву охрабрила је опаска, кад је председник тешко болан долетео из Америке, да „Вучићеве дужности требало би да преузме председница Скупштине Ана Брнабић“. Каже чл. 120 Устава. Тамо је то на три месеца – али кад је неко на „европском путу“ неће му се замерити и ако остане дуже. Толико, да угуши „револуцију“. Неко ко је од никог постао министар, премијер у три мандата, па председник Скупштине Србије може пожелети и ово.
Све у свему, није лако нашем председнику, али није једноставно ни „цветним револуционарима“.
Погледајмо њихове муке: објавили су да хоће изборе, воде дискусије како да одаберу своје кандидате, али нису саставили и јавно обелоданили јасан, ајде да кажемо папир, на шта се они који буду избрани обавезују. Кад се уђе у политичке игре – обећања су обавезна.
Ако и после ових избора Србија остаје колонијална демократија, онда су џаба узнемиравали председника, јер сву злокоб и имамо што су њихови очеви пристали да верују да Вашингтонски консензус и западна транзиција доносе добро. Овде се ради о томе да је ово против чега се они буне управо жељени резултати имплементирања демократије из Брисела и Вашингтона. Ово нису деформације. То је тај систем сам собом.
ШТА ЋЕ СТУДЕНТИ И то се не може извести – посредно: ми смо млади, немамо искуства у политици, наћи ћемо праве људе и они ће обавити то политичко чишћење Аугијевих штала.
Ако би се саставила парламентарна већина од „људи који подржавају студенте“ (то је оглашено као критеријум са пленума) у њој би се и пре него што уђе у скупштину појавили такви унутрашњи сукоби који би обесмислили сав тај напор и све те велике искрене жеље и мисли. Проблем с интелектуалцима је што су„цинични, а циници никада нису изградили катедралу“, цинично је говорио Хенри Кисинџер.
Дакле, студенти би морали бити они који ће се појавити на изборним листама. У њима је та снага која је пробудила друштво. Погледајте уназад: велике промене су изводили млади људи. А међу интелектуалцима се после нађу они који знају како се промена ставља у форме и поредак.
Историја учи да је најважније, у преломним тренуцима, на изборе извести оне који годинама не излазе.
Пленуми, за које се тврдило да су устројени на принципима анархистичких организовања, јесу покренули идење студената по Србији, од села до села, чиме су надвисили лење опозиционе партије. И није још исцрпљена моћ „народне револуције“ која ће, како је говорио Михаил Бакуњин, „уредити своју револуционарну организацију одоздо према горе и од периферије до центра, у складу са принципом слободе“.
Али студентска „цветна револуција“ је – позивом на изборе – пред вратима политичког антиполиса који не чини ништа од оног шта обећава. И све је и збуњујуће и ризично. Њихове дедове су критичари знања из московског хотела Лукс плашили изреком „револуција једе своју децу“, а они се суочавају с невољом – могу ли сажвакати своју револуцију.
Уопште, само преношење тог накупљеног политичког капитала са студената на „људе који подржавају студенте“ је несмислено: законодавна власт је по дефиницији врховна, а она себи може да изабере владу (од људи који их подржавају) па да је усмерава и контролише. То може да се ограничи на годину, можда две. И ето.
Цветна револуција може да власт врати народу, под мотом: Ја нисам ослободилац. Ослободиоци не постоје. Народ сам себе ослобађа. (Че Гевара) То им историја никад не би заборавила.
Извор: Печат
